PIŠE: IVANA TASIĆ
Postoji trenutak u životu svakog čoveka kada se suoči sa izborom – ostati u sigurnosti poznatog ili zakoračiti u nepoznato, iako nas strah koči. Tada se javlja potreba da se usudimo. Ne samo da pokušamo, nego da se zaista usudimo – celim bićem, bez rezerve.
„Usudi se da se usudiš“ nije samo poziv, već i izazov. To je poziv da prepoznamo snagu koju nosimo u sebi, čak i kada sumnjamo.
Svet u kojem živimo često nas uči da budemo oprezni. Da čekamo pravi trenutak. Da se ne zameramo. Da ne rizikujemo previše. Međutim, najveći napredak u istoriji, najveći skokovi u razvoju čovečanstva, kao i najveći lični uspeh, nisu dolazili iz pasivnosti, već iz hrabrosti da se napravi korak u nepoznato. Da se san pretvori u cilj. Da se želja pretoči u akciju.
„Usudi se da se usudiš“, šapuće vetar vekovima, a malo je onih koji čuju, a još manje onih koji poslušaju.
Ja sam Ivana. Rudarski inženjer po obrazovanju, čuvar prošlosti po izboru.
Kao neko ko se bavi očuvanjem starih zanata, znam koliko vrednosti nose ruke koje stvaraju, obnavljaju i pamte. Te ruke nisu slabe — one znaju priče predaka, znaju kako se plete, kuje, brusi, oblikuje. One su spona između onoga što smo bili i onoga što još možemo postati. U njima je snaga. I ja je nosim. U maču koji držim, ne tražim moć, već istinu. U luku i streli — ne borbu, već usmerenost.
Usuditi se da se usudiš znači reći DA kada svi drugi kažu „ne“. To je spremnost da se izgubi, jer se veruje da se može dobiti mnogo više. To je odluka da se ne živi život koji se nameće, nego onaj koji se bira.
Neuspeh je često neizbežan saputnik onih koji se usude. Ali neuspeh nije kraj – on je lekcija, korekcija puta, dokaz da se pokušalo. Ko se nikada nije usudio, možda nikada nije ni pogrešio – ali nije ni živeo punim plućima.
Usuditi se znači ustati i kad si sam. Reći istinu, čak i kad je teška. Voleti, iako si ranjen. Pratiti svoj san, iako ga drugi ne razumeju. To je borba protiv sumnje, protiv očekivanja društva i često – protiv samog sebe.
Usudi se da se usudiš — da budeš ono što jesi, čak i kad svet traži da budeš nešto drugo. Da kreneš putem koji nije utaban, jer je tvoj. Da sečeš nepravdu mačem i gađaš istinu strelom.
Jer samo oni koji se usude, mogu da promene tok stvari.
Pokreni se i kad je teško. Uveri sebe da vrediš. Napravi taj prvi korak. Svet pripada onima koji se usude da pokušaju, da padnu, da ustanu, da rastu.
Jer, na kraju, nećemo žaliti zbog onoga što smo pokušali i pogrešili. Žalićemo zbog onoga što se nikada nismo usudili da uradimo.
