ŽENA PUTA I SVETA

PIŠE: TAMARA MALEŠEVIĆ
FOTOGRAFIJE: VUK ALEKSIĆ

Postoji period u našim životima kada volimo da putujemo i kada se zapitamo šta je to što nas “gura” da hrlimo u nepoznato.

Često sam sebi postavljala pitanje zašto sa radošću krećem u nove avanture i kako to da mi atmosfera i ljudi dalekih krajeva ispunjavaju dušu i mame osmeh na lice.

Nakon uobičajenih godišnjih odmora na kojima mi je jedini cilj bio da boravim u nekom komfor­nom resortu, dešavalo mi se da shvatim da sem hotelskog bazena, plaže i restorana ništa drugo nisam videla i da se sve nekako, nezavisno od lokacije, završi na isti način.

U poslednjoj deceniji, počela sam sve više da praktikujem dinamičnija putovanja, jer sam na taj način bolje doživljavala predele u kojima sam bila. Interakcija sa lokalnim ljudima pruža­la mi je neobično zadovoljstvo. Običaji, kultu­ra, shvatanja, muzika, hrana i ceo kaleidoskop novih osećanja počeo je da mi preplavljuje dušu.

Tada je stiglo i saznanje da me susret sa etnop­sihologijom ispunjava i obogaćuje, vrlo mi prija i čini me zadovoljnijom.

Kontrasti sudara kultura, neki drugi narodi, neki drugi običaji, tolerancija, otvorenost i spoznaja da sve može i drugačije, pretvorilo me je u ot­voreniju i srećniju osobu.

Nekad sam mislila da kao lekar psihijatar imam i previše svakodnevne interakcije sa interperso­nalnim dinamikama ljudi i njihovim mentalnim poremećajima, da sam se dovoljno nagledala i naslušala tuđih problema, pa kad krenem na odmor ne želim da ih čujem. Nije mi trebalo previše vremena da shvatim da je istraživačka vena mojih putovanja samo nadogradnja moje profesije i da joj daje kompletniju dimenziju, jer sam na putovanjima mahom upoznavala ljude koji su mi pomogli da sagledam onu zdravu stranu svakodnevnog života. Mnogi od tih ljudi sa dalekih destinacija zrače autentičnim i dru­gačijim načinom postojanja u sopstvenom am­bijentu i dobrodošlicom prema meni koja sam za njih samo interesantni stranac.

Često se susrećem sa pitanjem poznanika i ko­lega odakle crpim hrabrost ili volju da idem na takva mesta gde mnogi od njih nogom ne bi kro­čili. Meni je pokretački motiv iskren i širok os­meh na licima ljudi, gostoprimstvo i radoznalost u njihovim očima.

Ako se pridržavamo osnovnih pravila poštovan­ja tuđih običaja, religije i načina života, nema mesta strahu, možemo da odemo bilo gde i da komuniciramo sa bilo kim, naravno ako imate najvažnije univerzalno oružje, a to je osmeh – jezik koji svi na ovom svetu razumeju.

Drugi magični sastojak za kontakt sa ljudima je tolerancija, prihvatanje i nenapadna radozna­lost. Sa većinom ljudi se ne razumemo, jezici su različiti, ali osmesi i sjaj u očima su nešto što svako na ovom svetu prihvata i shvata. Never­balna komunikacija, klimanje glavom, gestovi odobravanja, čak i kad ništa ne razumete, čine da se ljudi oko vas osećaju opušteno.

Većina ima potrebu da vam nešto objasni, kaže ili vas nečemu nauči. Neverovatno je, ali posle kratkog vremena počnete da shvatate o čemu vaš domaćin govori na vama potpuno nepoznatom jeziku (naravno uz neophodnu ges­tikulaciju).

U Tanzaniji sam imala priliku da upoznam bušmanska plemena Hadzabe i Datoga, koji žive zatvoreno i izolovano od ostatka populacije i vode svoj nomadski život na nepromenjen način već hiljadama godina. Sebi prave zaklon od sunca od grana i lišća, od trnja prave bodljikave ograde oko sela, šuplja drveća baobaba koriste kao prirodne zaklone, skupljaju plodove i love divlje životinje. Jezik Bušmana je uglavnom klik­tanje koje je vrlo teško (barem nama) ponoviti, a kamoli razumeti.

Međutim, to je vrlo gostoljubiv narod koji se iskreno veseli – mladi, stari, deca, svi su imali nešto da mi pokažu, objasne, zvali su me u svo­je skromne nadstrešnice da sednem pored va­tre sa njima. Na plemenskom skupu su mi poka­zali kako love i to je ono što postaje neverovat­no, na apsolutno nerazumljivom jeziku sa puno nepčanih zvukova kliktanja, ali sa fantastičnom pantomimom i uz puno gestikulacije, počela sam da shvatam šta mi pričaju.

Objašnjavali su mi kako zajedno love, koje strele koriste za lov na ptice, a koje za divlje svinje, dok za antilope imaju posebne strele i koplja. Poka­zivali su mi otrove i opojna sredstva kojima na­tope vrhove strela što im omogućava da kasnije prate ranjenu životinju.

Pitala sam ih odakle im metalni vrhovi za strele, jer nisam videla ništa što bi ličilo na neku radi­onicu metala, pa su mi objasnili da idu daleko i donose metalni otpad kao što su, na primer, stari oluci. Onda su mi pokazali kako (vrlo prim­itivno) turpijaju i oblikuju vrhove strela od metal­nog otpada. Bronza se relativno lako topi, pa od nje izrađuju čak i neki nakit.

Tada su žene počele da viču na muškarce (i to je valjda univerzalno) i odvele me da mi po­kažu kako one kuvaju i prave odeću, konopce, gaje decu, jednostavno kako žive. Sve ovo bez prevodioca, na kliktavom jeziku koji ne liči ni na šta što sam ikada dosad čula. U tom kliktanju ima neke melodičnosti i uz gestikulaciju i pan­tomimu sam polako počela da sve više razume­vam od onog što su pokušali da mi kažu.

Previše detalja i uspomena sam ponela da bih ovde sve opisala, ali suština je da mi je susret u dubokoj džungli sa zaboravljenim plemenom, uz malo odvažnosti i tolerancije, doneo spozna­ju o lepoti, različitostima i sličnostima planete na kojoj svi postojimo.

Ponekad takvi divni susreti sa nepoznatim ljudi­ma donose mnogo više duhovnosti, na primer u Nepalu, gde raznolika lepeza ljudi, od prosjaka, pa do budističkih sveštenika, pleni spokojem i tolerantnošću, mirom i radoznalim prihvatan­jem. Odlična ilustracija tog otvorenog stava i spokoja duhovnog života su zajednički hramovi hinduizma i budizma, u kojima vernici obe re­ligije praktikuju svoje službe i molitve. Jedno zdanje, a više bogova. U našim krajevima sam doživela suprotno, isti Bog u više zdanja. Često pomislim da bi ponešto o toleranciji i duhovnom životu mogli da naučimo od dalekih naroda i postanemo malo više otvoreni za tuđa shvatan­ja, običaje i načine života. Različitost nije prok­letstvo, to je bogatstvo i radost.

Sećam se posete drevnom gradu Fatehpur Sikiri u indijskoj regiji Uttar Pradesh, koji je podigao vladar Akbar i tamo objedinio sve četiri glavne religije svog carstva. Bio je to period značajnog procvata Indije, razvoja kulture i trgovine, period zlatnog doba. Nakon njegove smrti, sveštenici željni vlasti ubrzo su radvojili religije i podelili stanovništvo kako bi njime mogli da manipulišu i vladaju.

Običaji drugih naroda i religijske svetkovine mnogima se mogu učiniti stranim, neprihvatl­jivim, pa čak i odbojnim, sve dok se ne uđe u suštinu tradicije, istorije i duha naroda. Sećan­je mi se često vraća u Gorkha regiju Nepala i hinduističko svetilište posvećeno božanstvu Manakamani, koja ispunjava želje i kojoj se pri­nose žrtve. Hinduistički hramovi i sveta mesta na vrhovima brda obično nisu dostupni turistima i to mi je bio izazov. Nepregledne povorke ljudi koje se penju po uskim stazama, cele porodice u svečanim odorama, noseći sa sobom životin­je koje će prineti kao žrtve, zaglušujuća muzika i mirisi isprepleteni u jarke slike neobičnih boja. Neki potpuno drugačiji svet, kulturološki udar. S obzirom na to da jako volim životinje i da ni­sam navikla ni na takvu buku niti na šarenilo i gužvu, na prvi pogled sve to je stvorilo čudan nelagodan osećaj, kao da me bez moje volje reka nosi u nepoznato. Nakon nekog vremena, počela sam da shvatam da svi ti ljudi oko mene nisu toliko različiti od onog na šta sam navikla u svom kulturnom okruženju, jer je način na koji slave svoje praznike sličan mom. Porodice se okupe povodom tradicionalnih praznika, sveča­no obučeni, svugde je puno muzike, veselja, a suština je naravno da se svi okupe oko trpeze. Nažalost, veliki broj životinja strada u skoro svim krajevima sveta kad se “homo sapiens” ve­seli i praznuje.

Nije samo duhovni sadržaj ono što želim da doživim na svojim putovanjima s obzirom na to da sam veliki obožavalac prirode. Rado se sećam obilazaka vulkana po Nikaragvi, zemlji sa 19 aktivnih i bezbroj ugašenih vulkana. Nev­erovatan je doživljaj spustiti se u grotlo vulkana i gledati živu lavu kako ključa u dubini. Poseta je ograničena na 15 minuta zbog isparenja koja se dižu iz okna, ali to je sasvim dovoljno vreme­na da se shvati koliko je planeta na kojoj živimo magična, čudna i živa u isto vreme. Često su me pitali kako sam skupila hrabrost da se spustim do ključale magme, ali odgovor nisam mogla da nađem. Postoje stvari koje nisu vezane ni za hrabrost ni za racionalnost, jednostavno takvi doživljaji pružaju mnogo više i vredni su svakog fizičkog napora. Vulkan Masaya u čije sam se grotlo spuštala i čiju sam erupciju svake noći mogla da gledam iza prozora svog bungalova (prozori i vrata ne smeju da se otvore posle iz­vesnog sata ukoliko ne želite da doživite bliski susret sa nekom od divljih životinja ili ptica iz džungle u kojoj ste) je bio nezaboravan događaj.

Drugi doživljaj vezan za vulkane u Nikaragvi je bio slučajan i samo zahvaljujući jednom ot­kazanom izletu odlučila sam probam vulcano boarding na najaktivnijem vulkanu – Cerro Ne­gro. Vredelo je svakog napora, a prilično je dugo trajalo penjanje do vrha. Hajking po obodu vul­kana koji se puši, pljusak koji je srećom trajao samo desetak minuta, nošenje daske na leđima i na kraju sankanje do dna po crnom vulkans­kom pepelu je “once in a lifetime experience”.

Tada sam shvatila da čovek na putovanju ne sme da dopusti da ga strah ili lenjost spreče da doživi nešto izvanredno i od tada nikad nisam odustala od nekog izleta ili ekskurzije.

Veličanstveni pejzaži peruanskih Anda nikada mi neće izbledeti iz sećanja, kao i momenat kada sam sa velikim naporom preko izuzetno strme i uske kilometarske staze “Stairs of death” došla do vrha Wayna Picchu, sa koga se pruža magični pogled na ruševine drevnog gra­da Machu Picchua. Gledajući neprekidne suro­vo isprepletene planinske lance Anda kako grle suncem obasjanu visoravan, imala sam sličan osećaj kao i na Himalajima, dok sam se šetala po baznom kampu Anapurna.

Kao kontrast vrelim vulkanima, ali podjednako inspirativno, na mene su delovali glečeri Perito Moreno, Upsala i Estancia Cristina daleke Pa­tagonije. Penjanje po snežno plavom ledu koji se sliva u okean je nezaboravno urezan u moje sećanje kao jedinstveni ambijent i aktivnost koja zrači slobodom, spoznaja magične prirode koja nas okružuje. Neverovatan je osećaj kada pijete vodu koja se sliva niz glečer ili odlomite kockice leda i stavite ga u času sa viskijem koji su naši domaćini poneli na izlet.

Kraj sveta, kako ga zovu, Terra de Fuego, stajati na poslednjoj hridini kopna i gledati u okean u pravcu Antarktika je osećaj koji nije lako opisati, nešto nesvakidašnje i neponovljivo. Dvostruko zadovoljstvo spoznaje da sam na poslednjoj steni Južne Amerike, a u isto vreme i svest da iza okeana postoji još nešto, Antarktik i Južni pol.

Možda sledeći put.