PIŠE: NATAŠA VUKIĆEVIĆ
FOTO: ALEKSANDAR TODOROVIĆ
Priča se kako je nevezivanje najveći izraz ljubavi.
Da li vi to možete da razumete? Da li možete da zamislite da volite, a da niste vezani za onog koga ili šta volite? Da vaša ljubav ne plete niti kojima tog nekog ili to nešto lepi za svoje postojanje, nekako brižno i postojano?
Kada bismo razumeli takvu postavku, to bi izbrisalo reč „moje“ iz našeg jezika. Pa ni posao, ni kuća, ni stan, ni automobil, ni otac, ni majka, ni dete, ni muž… ništa ne bi bilo „moje“.
Nekako mi se čini da je to istina i da je moguće, tada ni reč „moje“ ne bi postojala, a znamo da postoji i da je često koristimo.
A ako sve to nije moje, da li ja mogu da postojim i da li bi postojao taj „moj“ život?
Ako je istina da je ljubav najveći izraz nevezivanja, onda sve postoji samo sebe radi, a ne da bi nadopunilo moju ili tvoju prazninu. Reklo bi se da ta praznina u stvari ne postoji. Unutar svakog od nas i oko svakog od nas je kako gore tako i dole – kosmos. I sve zvezde i sve čestice stalno plešu u ritmu daha koji prožima nas i svaki kosmos. Taj ples, taj ritam drži nas na okupu poput kola iz koga nikada ne izlazimo, jer uMOR ne postoji. Ni moj, ni tvoj.
Pričam ovu priču da bih sebi pojasnila rečenicu sa početka i da bih savladala najtežu i najveću lekciju koju mi je život u ovom „parčetu“ kola namenio.
Ljubav nije pijaca na kojoj kupujemo ili razmenjujemo dobra da bi nešto bilo moje ili tvoje. Ljubav je polje u kome postojimo i ne treba dodatno da se vezujemo, nisu nam potrebni dodatni kaiševi, ne iskačemo iz aviona padobranom.
Mi smo svi vrhunski igrači u večnosti. Doduše još uvek nesvesni i prilično uspavani. I sve dok ne otvorimo sve svoje oči i sva svoja čula i sve dok ne propustimo svu energiju osećanja kroz svoje biće, mi ćemo udarati u tamne senke kao nevidljive prepreke na putu do radosti, na putu do razumevanja da je sve povezano i samim tim nema potrebe da se dodatno vezujemo. Jer zašto bismo radili dupli posao? To je kao kada bismo u patikama imali duple pertle ili kućnog ljubimca vodili na dva ili tri povoca.
Ljubav je polje sveukupne povezanosti, zato nikog i ništa ne moramo dodatno ničim da vezujemo. I zato ništa nije i ne mora biti „moje“. Zahvaljujući zadatoj temi, upravo sam sebi razjasnila šta su svi ti mudraci i avatari pokušavali da nam kažu. I moje i tvoje i naše, prepreke su u razumevanju života. To su ograde koje polako nestaju u ovim vremenima samo pred očima onih koji sanjaju i žive budni na javi i u snu.
Mene je ovo putovanje sa rečenicom sa početka dovelo do njenog razumevanja. Zadala sam je sebi jer me je žuljala, jer sam se čitav život koprcala ne razumevajući je. Ljutila me je, tako me je ljutila i tako sam se ljutila. Sada sam konačno u miru sa njom. Hvala sveMIRu.
JaSAN je put i jaSNO je da dišem i plešem u tom kolu postojanja koje se zove Ljubav.
