”BOLJE ISTO SRCE IMATI NEGO ISTI JEZIK GOVORITI”

PIŠE: ANA GOLOVIĆ

Svaki pokušaj da o ljubavi govorimo ili nešto napišemo je neminovno povezan sa strepnjom i strahom da će naše reči biti nedostojne, da neće imati moć i značenje i neće biti prihvaće­ne u tom obliku u kom ljubav i njen smisao jesu za čoveka. Zato ovaj nespretni skok u nepoz­nato, a opet svima blisko, prihvatite sa puno ljubavi.

Postoji uverenje u uvek prisutni romantični koncept ljubavi, prema kom ona izgara, troši se i topi u susretu, u tom magičnom trenutkom spajanja dvoje bića, izvan prostora i vremena i realnog sveta. Posledice tog susreta osećamo kao nemogućnost povratka univerzumu koji ostaje izvan tog odnosa, gubljenje gravitacije i stabilnosti u svetu oko nas.

Tu radikalnu koncepciju ljubavi bismo treba­li odbaciti i nikada ne konzumirati. Možda je možemo smatrati umetničkim mitom koji ima svoju izvanrednu lepotu i moć, ali ona ima i eg­zistencijalnu manu. Kao takva ne može opstati a da ne postane destruktivna. Strasni susret koji je nezamenjiv za oba bića je samo jedna etapa ljubavi, jer ljubav je avantura trajanja, ona koja trajno trijumfuje pred izazovima koje joj postavljaju prostor, vreme i svet. U trenutku u kome živimo, gde se odnosi spajaju i rastavl­jaju jako brzo, u društvu u kojem dominira hi­perpovezanost i hiperdostupnost bez bliskosti, gde sve ima svoju cenu a nema svoju vrednost i, pre svega, gde je sve dopušteno, postavlja se pitanje – Da li je Ljubav u krizi? Da li ljubav i dalje ima potencijal stvaralačke sile koja men­ja pojedinca i svet oko njega?

U ljubavi nikada nije reč o opredmećivanju, po­sedovanju, ona nije i nikada ne sme biti svrha lažnog samopotvrđivanja. Ona je jedina moć koja lomi granice egoizma, konačnosti, uni­verzalnosti. Tajna je ljubavi u tome da ona po­vezuje dvoje koji bi mogli biti za sebe, ali ipak to više u ljubavi nisu i sada ne mogu jedno bez drugoga. U tom smislu, ljubav je sloboda u svom najizvornijem obliku.

Tradicija zapadnog evropskog mišljenja sve­doči kako su filozofi u većoj meri bili nesklo­ni refleksiji o ljubavi. Tema ljubavi u zapadnoj filozofiji je gotovo zanemarena. Činjenica da ni sami filozofi nisu imali sreće u ljubavi nam govori da možda nisu sa sigurnošću poznavali i dokučili ljubav. Ili su pak zbog svoje lične pat­nje bili zaslepljeni pred činjenicama i istraži­vanjima ljubavi.

U zapadnim društvima, odavno je došlo do razdvajanja telesne od duhovne ljubavi. Takvo razdvajanje vrednosti u pojedincu dovelo je do razdvajanja vrednosti unutar društva u kome je posledično došlo i do razdvajanja duha i tela.

Današnji način upoznavanja preko aplikacija nudi brzu razmenu informacija kako bi se ubrza­lo otkrivanje osobe i smanjila mogućnost rizika, ali i racionalizovala ljubav. Upravo ta racionaliza­cija ljubavi sa praktikovanjem usputnog seksa je današnji standard zapadnih društava, a u svom konačnom obliku je najverovatnije izražavanje čežnje i potrebe za bliskim i toplim emocionalnim kontaktom.

Sa druge strane, društva Bliskog istoka i dalje neguju kulturu separacije polova i za njih je ljubav jedan od najviših stupnjeva subjektivnog iskust­va. Uzvišenost ljubavi je gotovo bliska verskom zanosu. Ljubav je uzajamno uzimanje i davan­je, bojažljivo, iskreno, puno iskušenja i izazova, a ne proračunato, merljivo i manipulativno. Zato ono koje uzima, ne postaje bogatije od drugoga, niti ono koje daje, ne čini sebe siromašnijim, jer time što daje drugome je za toliko povećao svo­je blago. Sa ljubavlju se mora biti iskren, kao i sa umetnošću, jer zahvaljujući spoznaji istine u ljubavi čovek spoznaje samoga sebe i tek onda ovog drugoga dobija na poklon. U tom je smislu ljubav izgradnja istine u dvoje, što je neizvestan i trnovit put na kome se, nažalost, mnogi povrede.

Biću slobodna da uporedim ljubav sa pustinjom koja trajno navire i izvire kao iz kakvog izvora, koja se svakim našim daljim korakom savršeno oblikuje uz telo, čuva njegovu toplotu, ali i indi­vidualnost. Ona nije nalet, bujica, već neprekid­no izviranje, oticanje i doticanje. Ona je žitka te­kućina koja ne menja agregatno stanje, koja ne nestaje, koja postoji pre čoveka i kojoj čovek ne može nauditi. Ona je postojana i stamena i nije vremenski ni kontekstualno ograničena, a opet je i kompleksna i trajna u svojoj protivrečnosti vre­menu. Kod ljubavi to možemo shvatiti kao buduć­nosnu dimenziju koju ona sadrži kao trajnu i kon­tinuiranu, a ipak fluidnu i intenzitetom promenl­jivu. Baš kao i pustinja, i ljubav je uvek tu, pred jakim vetrovima opasnosti ona menja svoj oblik ali ne suštinu, pa je zato trajnost najvažnije obe­ležje ljubavi. Oblik je večne dinamike te se zato uvek tumači kroz vernost prvom susretu. Ona je napetost, svojevrsna dijalektika među čežnjom, željom, odsustvom, distancom, ali i blizinom, top­linom, strašću.