SNOVI I ILUZIJE

AUTOR: JASNA LOVRIĆ, KONSTRUKTIVISTIČKI KOUČING PSIHOLOG

LETNJE NOĆI SU OPOJNO PUNE MIRISA, MEKE TRAVE ILI PESKA, ODSJAJA VODE. OBGRLJENI MRAKOM, U NAMA SE BUDE SVA ČULA. LETO VELIKODUŠNIM OBILJEM OBE­ĆAVA SVE ONO ŠTO KIŠE JESENI I SUMRACI ZIME MOŽDA NEĆE UMETI DA OSTVARE.

POD VELURNIM LETNJIM NEBOM, ILUZIJA LAKOĆE POSTIZANJA RAJA JE NAJJAČA. SNOVI SE RAĐAJU, A SNOVI SU SVETLUCA­VI PROSTOR IZMEĐU NEBA I ZEMLJE KOJI NAS VODI U ŽIVLJENJE U KOM TEŠKOĆE NE POSTOJE, A LJUBAV I OBILJE DOLAZE JED­NOSTAVNO. SNOVI DONOSE NEUHVATLJIVU SREĆU, NEOPIPLJIVU LJUBAV, BEZMIRISNU STRAST, BEZGREŠNE ODNOSE. UZ NJIH SE LAKO IZBEGAVA ŽIVOT. SNOVI SU ONOLIKO AUTENTIČNI KOLIKO MI AUTENTIČNO ZNA­MO KO SMO.

A ko smo autentični mi? Kroz koje velove iluzija posmatramo sebe i život oko nas?

Iluzije potiču pre svega iz osećanja i potreba preostalih od nas – deteta u nama odraslima. Deteta koje pokušava u realnom životu da po­novi onaj raj apsolutne zaštićenosti i harmoni­je, obgrljenosti ljubavlju bez i jedne brige u kom je boravilo u majčinom stomaku, naročito ako je kasnije kao dete bilo prezaštićeno. Sećanje na raj ljubavi bebe na dojci i u bezbrižnoj udob­nosti kolevke. Ili kao suprotnost, sećanje na bol i nemoć pred uskraćivanjem roditeljske ljubavi i nežnosti, pre svega majčine, iz bilo kog razlo­ga. Postporođajna depresija, nezrelost roditelja, emotivno distancirani roditelji, porodični modeli vaspitanja, bolest u kući, neki su od razloga. Iz toga se kod deteta rađaju prvi strahovi i nesigur­nost u sopstvenu vrednost, strah od samoće. Kasnije nas takvo odrastanje nagoni da strepimo od ljubavi, da se umanjujemo pred njom, da je brže-bolje izgubimo, jer u nama provocira strah i bol da ljubav ne zaslužujemo, jer da je drugačije roditelji bi nam je pružili.

Prve dve iluzije da nam ušuškanost male bebe pripada i kada odrastemo i da ako su nas rodi­telji emotivno odgurnuli nemamo vrednost ni u drugim odnosima, podjednako su uzrok bola i problema. Dok ne „otklopimo“ istinu da su nas nekada roditelji činili da se osećamo krivi ili da se stidimo, da se osećamo nevredno, da im sme­tamo, da nas nisu podnosili kada grešimo ili se ponašamo spontano i bučno – mi ćemo i dalje misliti da smo mi pogrešni, a da su naši roditel­ji savršeni. Takvi „pogrešni“ ćemo koračati kroz život, praviti izbore i donositi odluke. Istu štetu trpi dete koje su roditelji naučili da je potpuno savršeno šta god čini, jer tako dete dobija iluziju da život treba da se prilagodi njemu i ljuto je i frustrirano ako to ne dobije, ne razume šta mu se dešava i takođe ne zna svoju vrednost, jer ne zna ni šta je zaista vrednost. To neodgovorno, neu­mereno odobravanje je takođe nezrelost roditel­ja koji ne želi da se previše bavi detetom.

Čemu razvojno vodi stid i osećaj bezvrednosti deteta, koje je umesto ljubavi podrške, vaspitavanja i razumevanja od roditelja, dobijalo neodgovorno i neumereno odobravanje ili hladan, distanciran i odbacujući odgovor kada pogreši? A na drugom kraju dobijalo izraziti ponos i radost kada da poželjan rezultat. Čemu vodi klik-klak emotivne distance, osude i odbacivanja nasuprot divljenju i hvaljenju? Dete gradi prilagođen, sintetički model ponašanja. Iz takvog roditeljskog vaspitanja sledi «ja sam nevoljeno, bezvredno» kada grešim nasuprot «ja sam voljeno» kada sam «dobro i uspešno». Ili “ja sam voljeno bez obzira šta radim” što donosi mnoge poraze u odnosima.

Takva deca vide vrednost svog života kroz ne­prekidne pohvale i divljenje i njegova potreba za njima je ogromna. Greške i porazi im jako teško padaju. Šta god da su postigla, nije dovoljno, jer u njima samima osećaj “punoće sopstva” ne postoji.

Jesmo li uopšte u stanju da se u potpunosti os­lobodimo te dve iluzija je pitanje koje u stvari glasi: jesmo li u stanju da u potpunosti budemo autentična, inicijalna, „nedeformisana“ bića?

Jesmo li u stanju da sve svoje delove, sve faze svog života, posmatramo razumom i snagom odrasle osobe i učinimo ih sebi shvatljivim. Ima­mo li hrabrosti da ih rasklopimo i otvorimo njihov sadržaj. Da zatečene tuge, ljutnje i radosti, iluziju svemoći i iluziju nemoći, isplačemo i obgrlimo. Da tako zaista realno zadobjemo raj ljubavi prvo za sebe, a zatim zaista i za drugoga.

Mi ne možemo izmeniti svoju prošlost i uklo­niti povrede koje su nam nanete u detinjstvu kao da ih nikada nije bilo. Poricanje postojanja ikakvih ozleda i slika savršenih roditelja koji su uvek bili ohrabrujući, realni, pametni, odgovor­ni, prihvatajući, stabilni, puni ljubavi, sprečava nas da oslobodimo mesta stida, iracionalnosti i bezvrednosti u nama, koja ma koliko duboko gurnuta, svakodnevno „rade“. Mesta oko kojih smo izgradili čitave priče kako srećnog sećanja detinjstva tako i uzroka naših problema.

„Tragične iluzije da divljenje znači ljubav čovek ne može da se oslobodi bez terapije. Neretko se dešava da ceo život provede s takvom iluzijom.“ A. Miler

Iz iluzije da divljenje znači ljubav se kasnije iz­rodi depresija i bezvoljnost, beznađe. Ili druga strana takve depresije – grandomanija kao borba za simbol ljubavi. Nekada je grandomanija kroz neumereno sticanje, nekada kroz lepotu lica i tela, nekada kroz brojne seksualne partnere, ne­kada kroz ogromnu intelektualnost. Kao potreba da smo iznova i iznova predmet pohvala i divljen­ja. Da smo voljeni, da nam se odobrava.

Uspešnost, mir i sreća, mereni tuđim divljenjem kao merom svoje vrednosti, kao kod roditelja, čine i znače da bez tog ogledala odobravan­ja u tuđim očima mi nemamo vrednost. Sami i „obični“ nemamo vrednost, bez divljenja ne post­ojimo, „ništa“ ili smrt.

A šta je put ka radosti? Bilo da imamo svoje dete na koje želimo da prenesemo mnogo ljubavi, bilo da nosimo u sebi bol deteta koje želimo da ispu­nimo ljubavlju, postupak je isti.

Dete treba vaspitavati, upućivati i ako je potrebno kazniti, ali tako da se ni jednog trenutka ne gubi nit ljubavi između roditelja i deteta. Da se vred­nost deteta ne dovodi u pitanje nego određeno ponašanje koje će samom detetu napraviti prob­lem. Vaspitavati odgovorno, sa ljubavlju u očima. Onda i tako dajemo detetu na znanje da svoju vrednost pre svega nosi u sebi, pa tako može i da je dalje gradi. Dajemo detetu integritet i mir. Tako stvaramo u njemu čvrstu tačku oslonca, čak i ako greši. To je vrednost iz koje će se kas­nije stabilno suočavati sa stresnim situacijama i situacijama ograničenja. Detetu pokazujemo put i granice, ali ne gubeći ni jednog trenutka nit lju­bavi prema njemu. Ne vaspitavamo uzimanjem i davanjem ljubavi ili nekritičnom ljubavlju, jer je za dete, za njegovu budućnost, to porazno.

Ako smo mi u pitanju, naše unutrašnje dete, ako odnos pun odgovorne ljubavi nismo dobili kao deca, tada je potrebno da ga stvorimo sami prema sebi, radeći na sebi, otkrivajući sebe i sa uvažavanjem prihvatajući sve delove sebe. Po­trebno je prvo da osvestimo naše ponašanje. Da li je u nama prisutno:

– lažno sopstvo izgrađeno da zadovolji i zadi­vi, koje dovodi do gubitka pravog autentičnog sopstva,
– poricanje prezira za neke delove sebe ili svojih osećanja, tako da postoji i prezir za druge,
– odnosi u kojima nekog iskorišćavamo ili smo mi iskorišćeni,
– krhkost samopoštovanja i nesigurnost u autentičnost svojih osećanja,
– perfekcionizam,
– nespokoj i nemir,
– epizode agresivnosti,
– stid i krivica.

Ako je nešto od navedenog deo naše stvarnosti, treba da znamo da mi neprestano iz tog mesta gradimo svoje odnose, pravimo izbore i postavl­jamo vrednosti. Potrebno je da stanemo, da za­virimo u sebe i vidimo zbog čega smo sebi odu­zeli ljubav, spokoj i poštovanje.

Koliko god truda, bola, usklika i upitnika, rad na sebi donosio, vredan je svake suze, svakog trenutka i svakog dinara. Jer nas vodi ka nama samima, a kroz nas i samo kroz nas, ka drugi­ma. Ka zaista ljubavi. Bez osećaja odvojenos­ti jer smo ujedinjeni u sebi. Bez ojađenosti, jer smo oprostili sebi. U realnosti, a ne u iluzijama. Ostvarujući svoje ciljeve koje smo nekada zvali “snovi”. Živeći radost, trenutak po trenutak.

(U tekstu je upotrebljena dopunjena i parafra­zirana lista indikacija neautentičnog sopstva psihoanalitičarke A. Miler (1923-2010))