ПИШЕ: СУЗАНА КАЛИНИЋ
ФОТО: UNSPLASH.COM
Време не лечи ране,
Из младости ране…
Заборав боли,
Боли, када се воли.
Време лети,
Да ли ће неко да се сети,
Тих дана среће,
Сетити се нико неће.
Ја све памтим,
Још увек пламтим.
Та љубав у мени гори,
Такву ме Бог створи.
Идем даље сама,
Са успоменама,
С погледом на доле.
Поред мене пролазе они што се воле…
Разишли смо се у миру,
Као када љубави умиру.
А веровали смо у љубав вечну,
Велику и срећну.
Као што вода камен дроби,
Тако нас љубав временом зароби;
И направи пукотину у нама,
Која зјапи годинама.
Љубав је човеку дар са неба,
Она свима треба.
Свако је барем једном волео…
И није преболео.
