PIŠE: LOLA JANKOVIĆ
Vrati mi moje krpice, kaže pesnički genije Vasko Popa. Ova pesma je jednom napisana, na stotine puta pročitana, a na hiljade načina doživljena.
Neka naš doživljaj i tema bude neiscrpni izvor inspiracije – LJUBAV.
Za mene je to romantični, ljubavni fatalizam. Ljubav je jedan od najmoćnijih i najdubljih osećaja koje ljudi mogu iskusiti.
Ona je univerzalna tema koja je inspirisala umetnost, poeziju, muziku i književnost kroz vekove.
Ljubav može biti raznolika i obuhvata mnoge oblike i nijanse.
Može biti nežna i romantiča, ispunjena leptirićima u stomaku i strašću. Može biti snažna i nesebična, kada je sreća voljene osobe važnija od vlastite.
Ljubav je dar koji se daje i prima. Ona ima moć da isceli rane, donese sreću, motivaciju u živote ljudi.
Ali isto tako ljubav može biti kompleksna i doneti bol i tugu. Ljubav može biti izazovna jer zahteva otvorenost, ranjivost i kompromis. Na sreću ili na žalost, ona je nepredvidiva i još nikoga nije spasila sopstvenog iskustva. Vrlo često se može izgubiti ili promeniti, ali ona ostaje u nama.
Ona je duboko osobna i može se izraziti na mnogo različitih načina.
Sastavni deo su i ljubavne igre kao metafora koja se koristi za različite taktike i strategije u kontekstu flerta, udvaranja i romantičnih odnosa. Samo ljubav nije preferans i to često ljudi zaboravljaju, već čine ono što na glavne aktere duboko ostavi trag. Ove igre su deo procesa upoznavanja i uspostavljanja emocionalnih veza.
Time održavate napetost i neizvesnost u odnosu ili ispitujete zainteresovanost.
Međutim, prekomerna upotreba ili manipulacija ljubavnim igrama može povrediti osećanja.
Tada dolazi razočarenje u osobu koju ste zavoleli. Bivate tužni i počinjete izražavati svoje emocije. Ne potiskujete ih, već izražavate na razne načine, neko kroz poeziju.
Razumevanje da veza nije uspela i da je vreme za kretanje napred može biti izazovno, ali je ključno. Tada prihvatate iako vrlo teško, nekad budete i surovi u svojim optužbama.
Ali moramo da shvatimo da su veze kompleksne i da su odgovornosti podeljene.
Razočarenje u ljubav može biti izuzetno teško iskustvo.
Tako čitajući i doživljavajući pesmu na svoj način, shvatamo da je autor bio ironičan u nekim momentima, čak cinično piše o tim krpicama koje su za njega imale dublje značenje, a kod osobe kod koje ostadoše – ne.
Ljubav se može roditi na prvi pogled, ali ne umire jednakom brzinom.
I onda neko počinje da osuđuje osobu u koju je bio zaljubljen i ne želi da bude izložen milosti i nemilosti.
Ostaje nam da uživamo čitajući iznova stihove, nadajući se da postoji neki lepši i bolji svet u kojem će se vrednovati osećaji više nego bilo šta i da se pitamo da li su našem autoru, kada su bile vraćene i ako su bile vraćene „krpice“, uspele sastaviti ono što su prvobitno sačinjavale.
Ostavljamo svima na slobodno tumačenje…
U dečjoj frazi „vrati mi moje krpice“ se čuje vapaj za vraćanjem onoga što je u nama postojalo i što je u trenu nestalo.
Vrati mi moju veru, nadu, smisao, snove, ljubav, ideale, čaroliju, jutarnju radost, večernji smiraj.
Nešto što smo delili postaje predmet potraživanja.
Odgovor na izneverenost, na potrošene snove, na ranu koja krvari, jer došlo je do mesta gde nema povratka.
Osećaj bezizlaznosti, tuga i očaj zbog sopstvenih osećanja i zabluda da se dešavalo nešto što se rastočilo u ništa.
Iako je ovo govor ega, povređenog bića, nekoga ko sumnja u ljubav i kome se sve urušilo.
I neka… I neka sagori i izgori i neka se poput feniksa digne i zablista.
Sve je iz duše, iz srca, iz svih nijansi emocija… I zato je silovito… Ali igra se nastavlja.
Duša i srce traže ispunjenje, traže ljubav!
Ljubav jaču od svega, koja je vanvremenska i koja ispunjava svaki delić bića.
LJUBAV koja spasava svet I JESTE MOGUĆA!
