PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTORKA KNJIGE „KREIRANJE RADOSTI”
Tog popodneva pozvao me je prijatelj da mu pravim društvo na proslavi godišnjice braka njegovih prijatelja. Nisam ih poznavala, ali sam rado krenula sa njim. Brakovi se, u današnje vreme, završavaju brzo i bilo mi je interesantno videti par koji slavi dvadeset godina zajedničkog života. Bilo je to vreme oko Nove godine i na samom ulasku u njihovu kuću u predvorju nas je sačekala velika i veoma bogato okićena jelka. Vrhovi jelke dodirivali su galeriju gornjeg sprata kuće, a sa galerije je silazila Žena, slavljenica. Nasmejana, ali nije mi promakla senka iza tog osmeha. Njen Muž, domaćin proslave, sačekao nas je na vratima i uveo u prostrani salon među druge goste. Prostor je bio svetao, sa velikim staklenim zidom koji je gledao na raskošnu osunčanu baštu kuće. Nije bilo snega, ali ipak u tom sunčanom i hladnom danu ostali gosti su sedeli oko kamina. Primetila sam veliki koncertni klavir i prokomentarisala kako je divno slušati muziku u tom ambijentu.
„Dugo niko nije svirao“, reče Muž i osetih istu onu setu u glasu kao i u osmehu njegove Žene.
Veče je teklo veselo, njihovi punoletni sinovi su veoma posvećeno pomagali majci oko posluženja. Nekako mi je izgledalo kao da žele da je zaštite. Sećam se da smo stajali oko „švedskog stola“, grickali štapiće od celera i šargarepe sa umakom humusa. Smejali smo se šalama mog prijatelja. U jednom trenutku, Muž mi je prišao i direktno, bez okolišanja, valjda znajući čime se bavim, gledajući u svoju Ženu na drugom kraju prostorije, reče: „Naš brak propada.“
Štapić od celera ostao mi je u ruci, zastala sam na trenutak razmišljajući šta da kažem.
„Zašto?“
„Ne znam, jednostavno se udaljismo, ona ničim nije zadovoljna.“
„Čime bi trebalo da bude zadovoljna?“
„Pa eto imamo lep život, lepu kuću, ona ima dobar posao, imamo decu.“
„Šta je to lep život?“, rekoh, ali nisam dobila odgovor.
Zamislio se.
Nastavila sam s pitanjima, bilo je to tipično partnersko udaljavanje. Veza koju je pojelo vreme bez negovanja samog odnosa. Bez uvažavanja i nade. Sećanje na lepotu odnosa koji je postao zamrznut.
Moju nadu podgrevao je taj Muž koji je imao volju da uradi ono što je potrebno da bi sebe vratio u taj brak. Imala sam još pitanja i osetio je da se odgovarajući na njih približavamo rešenju. „Dođite da vam pokažem drugi deo kuće“, reče i shvatih da želi da se udaljimo od drugih da ne čuju njegove dileme i osećanja.
Ljudi kriju svoja osećanja. Sakrivaju ih i od samih sebe. Ego ih vozi i udaljava od svake ljubavi, postojanja i predanosti. Ne pokazuju uvažavanje drugih, jer su i sebe prestali da poštuju, osećajući krivicu zbog propalog odnosa. Očekuju da drugi govore o svojim osećanjima. Očekuju da drugi nešto urade da njihov život napreduje.
Ipak to ne biva tako.
Imati svest o svojim osećanjima, umeti pitati sebe “kako se sada osećaš“, prihvatiti to osećanje, osloboditi ga se i transformisati ga u osećanje koje nam donosi dobro, put je koji zahteva vreme.
Ovaj Muž želeo je svoju ženu uz sebe, osećajući gubitak njene prisutnosti u njihovoj vezi.
To mu je praznilo srce. Dok sam slušala detalje njihovog odnosa, posmatrala sam nju na drugom kraju salona. Činilo mi se da je njeno srce bilo prazno odavno. Njen hod je odavao utisak nevoljene žene. Kada veza zapadne u ovaj ćorsokak, obično mislimo da je potrebno da druga strana popuni našu prazninu. I on je mislio da je njegova Žena ta koja treba nešto da preduzme. Poštovala sam njegovu potrebu da iskoristi ovaj trenutak da se i sam zauzme.
