in

IZLAZ

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGE KREIRANJE RADOSTI
F
OTO: MIA MEDAKOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

Putujući trolejbusom od Slavije do Terazija, ne mogu a da ne čujem razgovor dve žene. Jedna sedi do mene, druga stoji pored nas. Jedna go­vori o tome šta joj sve potrebno za sreću. Po br­zini po kojoj nabraja, mogla bih pretpostaviti da odlično poznaje šta joj sve to nedostaje. Taj njen osećaj nedostajanja je veoma jak i obuzimajući.

Žali se na svoje probleme, ali vidi i rešenje: “Sve bi bilo bolje kada bi imao ko da me voli.”

To joj je nekako na prvom mestu. Samo da je neko tu, “da daje ljubav, snagu i podršku, sve bi bilo rešivo”, kaže.

Sedim na svom sedištu i gledam kroz prozor. Pokušavam da ne podignem pogled. Da ne ana­liziram osobu koja misli da njen život počinje sa partnerom koji daje.

Ona nastavlja dalje.

Kaže da bi zbog partnera ona „bolje radila svoj posao”, „lepše bi se oblačila”, bila bi „ljubaznija prema mušterijama na poslu” i imala bi “više str­pljenja sa decom”.

“Samo kad bi i on bio tu”, ponavlja kao mantru.

Počela sam da se vrpoljim na sedištu. Dođe mi da joj kažem da ni jedna ljubav spolja ne rešava njene “probleme”.

Ali ćutim.

Ona nastavlja dalje: “Ali sam umorna i od traženja pratnera.”

“Znam, Leno, znam”, progovori njena prijateljica koja sedi do mene.

Pogledala sam Lenu. Imala je pedesetak godina, svoje kilograme prekrila je širokim šalom, crvena kosa, a na ruci kojom se držala za držač, svaki nokat na prstu bio je različite boje.

U njenim očima, gestu, rečima i misaonim obras­cima je bila izražena ta energija nedostatka. Ta potreba da se što više toga dobije i uzme. To je osećaj kada niste sebi dovoljni i mislite da vam je potrebna još neka nadopuna koja će razrešiti sve vaše dileme i rešiti sve ostale probleme.

Ali neće.

Iz energije nedostajanja, samo raste još veće nedostajanje. Sa energijom nedostatka, čovek postaje fasciniran drugima, a frustriran sobom. Ne oseća se celim i ne zna da se ta praznina ne može popuniti partnerom. Energija nemanja je kada niste zadovoljni onim ko ste vi, pa onda pomislite da bi neko drugi mogao da dođe i da uradi za vas nešto tako veliko i savršeno da biste vi bili konačno zadovoljni sopstvenim životom.

A stvari uopšte ne stoje tako.

Ustala sam i krenula ka izlaznim vratima, kad čuh glas njene prijateljice iza sebe: “Izvinite, vi ste kreiranje radosti.” Nasmešila sam se, rekoh svoje ime i pomislih da je lepo da se čitaju knjige: “Jesam, izvinite, ovde silazim.”

“I mi ćemo”, reče njena prijateljica, povlačeći i Lenu za sobom.

Tako je počeo razgovor. Uglavnom je prijateljica govorila, a Lena je ovog puta ćutala. Rekla mi je da nije čitala moju knjigu, ali me je prepoznala sa društvenih mreža.

“Drago mi je da smo se upoznale”, rekoh i pružajući ruku ženi sa šalom nastavih: “Bilo bi lepo da ne tražite partnera, već da sebe nađete.” Pružila mi je ruku sa svojim šarenim noktima, bez reči. I tako smo se rastale.

To je sve što sam mogla da kažem. Kada nismo utemeljeni u sebi, kada smo sebi nepoznati, kada ne znamo koje su nam mogućnosti, pomislimo da bismo sa nekim drugim “bili ljubazniji”, “birali lepše haljine” ili bili “dobri prema svojoj deci”.

Tragajući za ljubavlju, mnoge žene misle da bi muškarac kojim su fascinirane mogao da ih upot­puni kao osobu.

To bi značilo da im je potrebna potvrda sopst­vene vrednosti da bi same sebi vredele više. Ali obično žene koje tragaju za takvom “potvrdom” odlaze u manje.

U manje sebe, manje samopoštovanja, manje samovrednovanja, manje šansi da uopšte sretnu osobu o kojoj maštaju.

Sledećeg dana, javila se Lena.

Po nagovoru drugarice, kaže. To obično nije do­bar znak. Takve osobe brzo odustanu i često ne dopuste da se odnos sa terapeutom razvije.

Lena nije odustala.

“Rešena da sebe pronađe”, kaže.

Već je bila povređena u prethodnom braku, a tra­gajući za novim partnerom, njene rane su se ot­varale. Mislila je da će se konačno pojaviti neko zbog koga će rane moći da joj zarastu. Ali melem za naše rane nije u rukama drugih, melem po­stajemo mi kada otkrijemo da naša očekivanja postaju naša ograničenja.

Sa te tačke smo krenule. Od očekivanja, od prih­vatanja sopstvenih povreda i preuzimanja odgo­vornosti za neuspele veze i nezarasle rane.

Leni je bilo potrebno da izađe iz okvira nadanja, čežnje i želje.

Ta kutija je postala tesna.

Bilo joj je potrebno da otkrije sopstveno polje lju­bavi. Kanal kroz koji će doći sve dobro što je u njoj, a što ona nije videla dok je tragala za drugi­ma da joj donesu.

Leni je postalo jasno da iz svog nedostatka ne može osećati vlastito polje ljubavi. A iz vlastitog polja ljubavi, mogla bi da fascinira sebe sopstve­nom ljubaznošću, unutrašnjom lepotom, dobro­tom usmerenom ka sopstvenoj deci.

Na treći susret je došla otvorenija, bez širokog ogrtača iza kog je skrivala telo, bez šarenih nok­tiju. Promena njene unutrašnjosti jasno se videla spolja. To mi je davalo nadu.

“Prvi put imam osećaj da me neko vidi i čuje”, rekla je skidajući kaput.

Na sedmi susret je došla sa osmehom. Sa do­brim osećajem sebe.

Postajala je svesna svojih vrednosti, sve manje je bilo važno da se obuče zbog drugih, da bude ljubazna zbog drugih, da bolje radi svoj posao zbog drugih, počela je da uvažava svoje mušter­ije i dobijala je povratno uvažavanje koje joj da­valo zadovoljstvo.

Iz unutrašnjeg polja ljubavi, Lena je postala svoja snaga.

Dopalo joj se otkrivanje svog polja ljubavi i shva­tila je to kao igru u kojoj savladava sledeće nivoe.

Sa drugačijom percepcijom svog života, uvide­la je da njen život može biti blagostanje i bez partnera koji je “dužan” da joj daje. Postalo joj je jasno da ljubav nije količina koju dobijamo od drugih da bi se osećali voljenim, već da je Ljubav koliko je ima u nama za nas i da tek tada imamo šta dati drugima. Prestala je biti žrtva sopstvenih očekivanja.

Znala je da kad god pomisli da nema izlaza, da je nečemu kraj i da se sve ruši, da postoji prolaz u kojem je prisutna njena snaga za novi početak i let.

Jednog dana je došla i široko raširenih ruku rekla sa oduševljenjem:

“Osećam se kao da sam našla izlaz za ulazak u novi nivo života.”

Skoro smo se srele na mom predavanju, došla je vitka, nasmejana i s partnerom.

ŠTA MISLITE?

PATAGONIJA – “FIN DEL MUNDO”

FAJTERICE