PIŠE: NAĐA HADŽISTEVIĆ
Tema mi je dobro zazvučala, pomislila sam da će samo da sipa iz rukava.
Međutim, dok nisam osetila letnju noć, ništa se nije dešavalo.
Poslednjih dana se krišom pojavila. Tiho, na prstima.
Sparina, lepljiva kosa po vratu, ustajanje i otvaranje širom prozorskih okana da uđe svežina noći i sve nas rashladi.
Radujem joj se.
I dok svežina ulazi u sobu, mimoilazim se sa njom, odlazeći u cipelicama lutalicama daleko u noć, pod zvezde.
Nose me lutalice visoko među zvezde, gledam dole na svetlucavi grad. Kosa mi leprša, prijatno mi je, osušila se, nije više lepljiva.
Vidim kako mi osmeh obasjava lice, a moja bela spavaćica vijori… kada sam je obukla ni sama ne znam, verovatno u onoj žurbi da ne bih izašla u svet razgolićena, jer sam je prethodno skinula zbog vrućine.
Idem tako i osećam kako me sreća nosi i da je to jedino gorivo koje imam.
Zastanem na tren i porazgovaram sa zvezdama – Izvinite, kako vi stojite tako visoko, a ne padnete? One mi uglas odgovoriše – Od sreće. Sreća nas drži visoko.
Tada mi bi potpuno jasno da se i ja krećem u svojim cipelicama lutalicama i letim pod oblacima na gorivu sreće. Srce poče jače da mi lupa od tog saznanja.
Idem ti ja tako, ili letim, nešto od toge jeste, odnosno tako brzo hodam da se zatrčim, pa poletim, a kada se umorim ili želim da upoznam neku novu zvezdu i uspavani oblačić, ja zastanem.
Idem ja tako i naiđem na Pumpu sreće.
Vidim da niko tu ne čeka, ali sam radoznala i želim da priupitam nekoga za šta ona služi, jer nema nikoga. A ja osećam da je moj rezervoar sreće prepun, da kipi, te sam se ja vinula u visine.
Vidim da na toj Pumpi sreće ima mesto da se prilegne, piše velikim slovima: Sanjaj i sreća će sama doći.
Razmišljam kako moram što pre da se vratim kući, da ispričam mužu i deci za ovo neverovatno iskustvo, verovatno će poželeti i oni da pođu sa mnom sledeće noći. Međutim, da bi poleteli, moraju da budu izuzetno srećni.
Nastavih tako dalje, kada ugledah svoje pilates vežbače, videh ih kako i oni lete, ali sami, bez porodica.
Kažu mi oni – Nama se čini da svako od nas mora da pronađe nešto posebno što ga čini srećnim, samo za sebe, da posvete to vreme sebi, nesebično sebi, bez obzira na tu beskonačnu ljubav ka porodici, da bi mogli da polete.
I mi tako zajedno zaključismo da je to naše vreme na pilatesu, koje nas opušta, usrećuje i bismo srećni jer osvestismo naš lični izvor sreće.
Dogovorismo se da se vidimo sutra na času, ali brže-bolje odosmo da širimo dalje priču o izvoru sreće.
Mi smo svoju pronašli, a vi?
