PIŠE: MIROSLAV STAKIĆ, AKADEMSKI SLIKAR
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Vreme u kojem živimo, a pitanje je da li živimo, mutiralo je u epohu kada upotrebni predmeti nemaju opciju popravke, kada je sve potrošna roba koja se odbacuje, kada virusno-parazitni sistem politike ulazi u sve pore društva. Prenesemo li to u mikrokosmos individualnosti, videćemo da se takva sličnost reflektovala na emocije, ali i na ljude. Postkapitalizam nas tera u sunovrat svesti, porobljavanje i udaljavanje od svih vrednosnih repera. Ljudi nisu spremni za promene. Decenijama se vrte u krug u želji da menjaju vlast, državu, dok suštinska promena izostaje. Promena koja je ključ i koja bi dala rezultat, ali koja je najteža, jer svaki pojedinac snosi odgovornost – to je promena nas samih. Promena koju svi zaobilaze, jer nisu spremni za nju. Uzmite u obzir samo poroke – koliko ljudi je spremno da ih se odrekne?
Takmičarski duh kapitalizma i glad za profitom udaljio nas je od nas samih, od porodice i suštinskih vrednosti, duhovnog (ljubavi) i materijalnog (prirode), ali nas je približio kvazimaterijalnom – novcu i betonu. Pojmovi kao što su ljubav i priroda gotovo da su sasvim zaboravljeni, pa je potrošnja, odnosno, beton kapitalizma zabetonirao empatiju, a prirodu pokušava ukrotiti i preokrenuti u korist novca. Rambo Amadeus u pesmi poručuje: “Beton, beton, samo beton! Beton nama treba!“ Materijalistički duh vlada i vrti se samo oko novca. Ljudi nisu svesni da postaju robovi, demokratija ne postoji ni kao osnovna sloboda. Sve to je samo privid.
Ne mogu se odupreti brojnim pitanjima koja prosecaju svakodnevnu misao. Do kojih granica će ljudski rod moći ovako? Ko će pobediti? Kada će biti bolje?
Suštinski rezultat je poznat, međutim, zavaravamo sami sebe verujući u iluziju da destrukcija koju sprovodimo može doneti nešto dobro. Samo destrukcija koja se dešava u prirodi usled različitih procesa može nakon te samodestrukcije dovesti do velikog stvaranja. To je princip prirode koji moramo prihvatiti. Veštačka destrukcija koju čovek čini dovodi do veće destrukcije i pada, kako pojedinca tako i čitavih naroda. Ukoliko pratimo istorijske, civilizacijske parametre, vidimo da su skoro sve civilizacije koje su se urotile protiv prirode pre ili kasnije bile poražene. Ne iskoristimo li sadašnji trenutak i okrenemo se pravim vrednostima, osuđeni smo na propast. Sada je pravi trenutak da to shvatimo. Vreme koje dolazi je vreme ljubavi. Okrenemo li se jedni prema drugima i izgradimo li zdrave odnose ispunjene ljubavlju, priroda sama po sebi će odreagovati pozitivno i početi davati svoje blagodati. Desiće se regeneracija.
Poznato je da se sličnosti privlače. Univerzum privlačnost množi nekoliko puta, pa se desi da na destrukciju uzvrati višestrukom destrukcijom, ali isto tako i na ljubav višestrukom ljubavlju. Razmislite koliko možete uraditi i raditi na sebi i svojoj okolini, doprineti opštoj svesti pokazujući to ličnim primerom. Siguran sam da je epoha koja nam predstoji nadgradnja i buđenje svesti, ljubavi i empatije. Bez toga smo obezglavljeni i srljamo u propast.
