PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: ANTON WELT
Svakih deset godina postajemo nova osoba i naše se želje menjaju. Menja se naš sistem vrednosti, ambicija je drugačija, tolerancija postaje suptilnija, a način na koji volimo i biramo ljude prilagođava se novom senzibilitetu.
Sigurna sam da ne postajemo neko drugi — samo se presložimo drugačije.
Želje se menjaju jer se menja svest, a svest se menja iskustvom. Zato nova era nije dramatičan rez, ona dolazi kao prirodna evolucija. Ona ima svoj tok. Tihi, ali neumoljivi tok ka nečem zrelijem, snažnijem, lepšem, drugačijem, svrsishodnijem.
Zatvorila sam oči. Oko mene je mir. Dišem svesno. Mislim oštrije. Neki moji prijatelji kažu: „Brža si od vremena.“ A ja samo drugačije čujem boje, vidim zvuk i osećam na vrhu nepca reči. Reči kojima ću sve preoblikovati — pa i sebe. Ne odustajem od svog mikrokosmosa, tog unutrašnjeg sveta satkanog od večite težnje ka boljem, dostojanstvenijem i lepšem. I možda je upravo to moja nova era — ne promena identiteta, već njegova kristalizacija. Važna mi je aristokratija duha i lepota tela. Ne ona nametnuta, već ona koja se prepoznaje u držanju i srcu lavice-kraljice.
Osećam da je moja transformacija započela novim poglavljem u životu. Ne znam tačno kada se dogodila. Nije bilo vatrometa, nije bilo dramatičnog trenutka. Samo sam se jednog dana zatekla na višoj ravni sopstvene svesti — kao da sam diskretno prešla na sledeći nivo sopstvenog unutrašnjeg sveta. Moram da priznam da se ovde korača lakše. Ne zato što je put jednostavniji, već zato što je teret manji. Možda sam shvatila sebe i razumela svoj kȏd. Kȏd Medakovića, Ličana, kamena, oranica, neba i zemlje. Moja baka Bosiljka, majka sa tatine strane, bila bi ponosna na mene. Uvek je govorila “Budi mudra” kada M od mudrosti nije bilo, kada o mudrosti nisam znala gotovo ništa. Imala sam brzinu, imala sam strast, imala sam viziju — ali mudrost je došla kasnije. Zato što mudrost ne prati mladost, već iskustvo. Možda sam tek sada stigla do tog mesta. Mudrost, shvatam, nije u tome da znaš sve. Već da znaš šta ne treba da diraš. Koga ne treba da zadržiš. Gde ne treba da ostaneš. Možda je moja nova era upravo to — ispunjenje jedne davno izgovorene rečenice.
Moja nova era započela je promenom geografije. Promenila sam prostor, a prostor je promenio mene. Jer geografija nije samo mapa sveta — ona je mapa svesti. Unutrašnja i spoljašnja, vidljiva i nevidljiva. Kada se horizont proširi, proširi se i vizija. A kada vizija sazri, u naše polje ulaze samo oni koji mogu da hodaju tim novim pejzažom sa nama. Važno je hodati, ali su važni i pejzaži.
„I dođe dan kada je rizik da ostaneš zatvoren u pupoljku postao bolniji od rizika da procvetaš.“ — Anaïs Nin
Moja nova era započela je i kroz jezik. Mađarski. Intenzivno sam ga učila poslednje dve i po godine. Učila sam ne samo reči, već ritam, mentalitet, strukturu misli. Novi jezik nosi novi ton i novu mene. Jer mi smo različiti i drugačiji u zavisnosti na kojem jeziku govorimo. Mi nismo isti na svakom. Na jednom smo mekši. Na drugom precizniji. Na jednom emotivniji. Mađarski je dopunio moj vojvođanski šmek.
Moja nova era započeta je osnaživanjem moje energije koja je uvek bila i ostala vulkanska, samo sada malčice stilizovanija. Svesna svoje snage. Ona je strateška, gotovo kraljevska. I shvatila sam da nije važno ko vas prati kroz vašu energiju, nego da li može da vas isprati.
I neka počne moja nova era ženstvenosti i nežnosti. Kao svila preko čelika.
Moja nova era kroz: kȏd, energiju, jezik, ženstvenost i nežnost povlači za sobom kompletnu redefiniciju i redizajn Anime Mundi.
