PIŠE: STEVAN ALEKSIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Čini mi se da u intervalima čoveku treba opomena.
Živimo na trusnom tlu, na raskrsnici puteva, vetrometini Istoka i Zapada, te smo iskusili mnoge nedaće, stradanja, gubitke silnih života u ratovima koji su do juče sedeli na našem pragu.
Na svakih 20 godina izvučemo pouku. Probuđeni koračamo napred, okrenutog lista. Prođe neko vreme i raspištoljimo se, zaboravimo sve, pa nastavimo po starim, lošim navikama.
Kratkog smo pamćenja, pomrači nam se, progutamo pilulu i potisnemo sve lekcije univerzuma iz prethodnih decenija. Upregnuti u hiper-brzoj svakodnevnici, sa mrenom preko očiju, otupelih emocija, premoreni od sumanutog tempa života, zasuti mukama različitih intenziteta, počinjemo da trokiramo. Ljuštura nam odebljala, sajle olabavile, pogled sumorno nestaje u daljini. Poput kiborga izvršavamo obaveze, skapavamo na poslu, plaćamo proklete račune dok nas gorušica para. Sekiracija, napetost, pritisak.
Kada dodirnemo tlo, zalepimo se o pločnik, izduvamo se kao balon, kroz izdahe se prisetimo da postoje i drugi ljudi, da su nam potrebniji no ikada, kao i mi njima. Preplašeni rovarimo osećanjima, svesni da nešto tu ne štima i da se mora ispraviti. Neminovan je novi početak, resetovanje sistema i startovanje novog doba – doba nežnosti.
Dočekali smo još jedno vanredno stanje u našim životima. Hej, koje beše ovo po redu? Ma nije važno, mi smo nebeski, oguglali na apokaliptične scenarije koje ni jedan narod u istoriji nije preturio preko glave. Sve što je drugima straobalno, bez presedana, nama dođe kao dobar dan, komšo. Od kako sam se ispilio, otpočela su vanredne mere. Raspad SFR Jugoslavije, švercovanje benzina, tuče za hleb i mleko, varenje embargo kolača, sankcije i izolacija od celoga sveta. Mali predah do sledeće epizode koja je donela tektonska razaranja. Bombe su padale na moju zemlju, moj rodni Beograd, dok sam tražio utehu u bakinim pričama iz Drugog svetskog rata. Dočekao sam 18. rođendan uz sirene za vazdušnu opasnost, spavao u cipelama, pod stresom. Proredila mi se kosa baš pred potpisivanje mira. Konačno se završilo, daj da živimo punim plućima. Neće valja opet neko ludilo?!
Dođe nam 2020. godina. Zvuči futuristički, poput Blade Runnera, s tim što automobili još uvek ne lete. Kuc-kuc, dobar dan, ovde KORONA. Pa kad se nisam šlogirao. Virus COVID-19, nevidljivi protivnik, zabarakadirao nas je u kuće i podsetio na sve holivudske filmove katastrofe uz koje smo odrasli. Sve će se obistiniti, postaćemo zombiji. Ali čekaj malo, kada bolje razmislim, mi smo odavno zombifikovani, a korona je došla kao šlag na torticu. Ili će nas totalno dokrajčiti ili vaskrsnuti, trgnuti iz dubokog sna.
Planeta Zemlja šalje nam finalno upozorenje. Ugrožena je, a samim tim, ugrožen je i naš opstanak. Ovih par meseci, priroda se preporodila, kucnuo je čas da se preporodi i čovek. U karantinu smo se suočili sa sopstvenim manama i vrlinama.
Kao onomad, pre nekoliko dekada, bilo nam je potrebno da nas neko uveri da će sve biti u redu, da će proći, uz zagrljaj i osmeh. Nema više baka i deka, koje su stameno odagnavale naše nemire. Odavno nema izboranih, toplih ruku, koje će nas zaštititi dok otac i majka zamišljeno ćute, očiju punih suza. Odrasli smo i sada je došlo vreme da se mi pobrinemo za naše roditelje. Pomogli smo im tako što ih nismo viđali toliko često i apsolutno su nam nedostajali. Falio mi je majčin zagrljaj, nedeljni ručak, ukusna supa, kikot uz kolače i kafu, prebiranje po svakodnevnici. Falile su tatine dosetke, trebljenje Politike, dugi razgovori o dobrim starim vremenima.
Zavapili smo za rodbinom koju inače ne viđamo često (čitaj svadbe i sahrane), za prijateljima i poznanicima, čak i onima koji nam idu na nerve.
U neobičnim okolnostima, naš narod ume preko noći da se zbliži. Džangrizavog suseda pretvori u najprisnijeg prijatelja, vešticu u vilu, odljuti se na one koji su ga naljutili, razneži se i sažali, pomogne, prinese, potegne, donese, doveze, odveze, nabavi, pomazi, poljubi i zaštitnički stane uz nejake.
Često nam je lakše da izrazimo nežnost i ljubaznost prema drugima, nego prema sebi.
Izolovani, štiteći se od virusa, shvatili smo da smo sami sebi najopasniji virus, te da smo zapostavljali sebe. Počeli smo bivati srdačniji prema sebi, samim tim saosećajniji i prema drugima. Stvorili smo sebi atmosferu u kojoj se nećemo bojati, već ceniti sadašnji trenutak kao i sve ono što smo uzimali zdravo za govtovo.
Žitije u doba korone možda je najproduktivnije, prosvetljenije i ispravnije od kako smo složno branili mostove, crtajući mete po čelima.
Polažem nade u neizmernu blagost i blagodarnost, međusobno razumevanje, jedinstvo, bez roka trajnosti, slogu i zrelu svest o jednom jedinom SADA I OVDE.
