PIŠE: CHRISTINA CZETTL
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Od event menadžera do učiteljice u roku od 5 dana
“DREAMS – if you can´t stop thinking about it, don´t stop working on it” – ta rečenica piše na mojoj majici, koju sam kupila pre nekoliko meseci. Tačno preslikava moje misle, tačno me i motiviše kad radim na svom novom projektu. Radi se o tome da organizujem „Prolećni bal“ u Beogradu. Otkad sam došla u Beograd, nedostajali su mi takvi svečani događaji. Ima ih sad sve više, najviše se radi o humanitarnim akcijama na kojima se skuplja novac u dobrotvorne svrhe, ili su to događaji u diplomatskim krugovima. Moja ideja je bila da organizujem bal po austrijskoj tradiciji i da ga otvorim za sve ljude koji su voljni da se lepo provedu u svečanoj atmosferi i da uživaju zajedno uz lepu muziku i ples.
Takođe na mojoj majici piše: „Dream, plan, do!“ Što se tiče mog projekta, već sam izašla iz faze sanjarenja i dosta stvari sam isplanirala (i to već od oktobra 2019. godine) i uveliko uradila. Ne samo da sam radila na sebi da prevaziđem neka ograničavajuća uverenja koja su me dugo sprečavala da krenem u akciju, nego sam već obavila i dosta konkretnih stvari. Puno stvari sam naučila na putu do svog cilja i sigurno ću još da učim.
Takođe, otišla sam u Austriju na spiritualni seminar. Iako sam bila pretrpana poslom zbog bala, unutrašnji glas mi je govorio da je potrebno da odem. Prvi put u životu sam ostavila dve devojčice 10 dana u Srbiji. Nije mi bilo lako da ih ostavim, pogotovo što je jedna bila bolesna.
U svakom slučaju je to bilo idealno vreme za seminar, kao što mudro piše na majici: „Trust the timing of your life“ – naučila sam jako bitne stvari za mene, moju dušu i unutrašnji duh. Tamo sam doživela predivnu transformaciju kad sam shvatila šta je tačno važno u našem životu i šta je zapravo cilj našeg života. O tome ću malo kasnije.
Došla sam kući puna energije ne znajući da će se još nešto promeniti u mom životu, ne znajući da će se desiti još jedna transformacija, a to su uzrokovale spoljašnje okolnosti koje se zovu „COVID-19“ i „vanredno stanje u Evropi i Srbiji“. Bila sam baš usred planiranja svog projekta kad se situacija ne samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama, menjala skoro svaki dan. Svako od nas imao je puno pitanja u glavi: Da li će se zatvarati škole? I ako hoće, kad? Šta će još biti zatvoreno? Da li čovek mora da otkaže putovanja i veće događaje? I u tom trenutku sam i ja odlučila da je najbolje da odložim projekat za sledeću godinu. To je bio jedan od najtežih momenata u mom životu – otkazati bal u 2020. godini. Toliko truda sam uložila, toliko ljudi je već bilo uključeno u projekat, toliko sponzora je već reklo da hoće da me podrže, internet stranica već radi… cela (zdravstvena) situacija je bila toliko nesigurna da je otkazivanje bilo najlogičniji mogući potez.
Sledili su baš neprijatni dani za mene: osetila sam tugu, bes i nemoć. Pitala sam se često zašto virus mora baš sad da se širi? Nisam mogla da spavam i često sam se budila tokom noći. Iskreno, ja nisam jedina osoba na ovoj zemlji koja se loše oseća. Samo razmišljam koliko ljudi sad primaju manju platu ili su čak izgubili posao. Niko u stvari ne zna koliko će još ljudi izgubiti posao. U svakom slučaju sam sebi dala vremena da pustim tugu i bes pošto nisam htela da potisnem osećanja. Objasnila sam porodici šta se trenutno dešava u meni i ona me je pustila. Zahvaljujem se mojim najmilijima što su imali razumevanje za mene.
Posle tri dana sam shvatila da je već vreme da se čovek pokrene i da izađem iz svoje tamne rupice i da ponovo otvorim svoje srce koje se oseća kao da je pregrađeno. Da počnem da radim energetske vežbe pre spavanja, dišem, smirujem se. Daj dam sve svoje brige Bogu i transformišem svoje negativne misli i emocije u pozitivne emocije. Tokom dana koristim esencijalna ulja, koja me drže na nekom pozitivnom emocionalnom nivou i u kontaktu sam sa anđelima. Da čvrsto počnem da verujem da svaki događaj, kao i cela ova situacija, ima svoju pozitivnu stranu. Još ne vidim zašto je dobro što sam morala da odložim svoj projekat, ali nadam se da ću sledeće godine znati.
Iskreno da kažem, nisam imala toliko vremena da razmišljam o tome pošto me je brzo sačekao novi izazov, kao što je sačekao hiljade drugih porodica: imati decu 24 sata kod kuće u samoizolaciji… Odjednom sam se našla u novoj funkciji – kao „učiteljica“ svoje dece. Uhodavanje je baš trajalo i moram da priznam da sam sada shvatila koliko svi učitelji i učiteljice rade sa našom decom. Svaki dan ili radim sa decom ili u kuhinji. Ujutru, kada deca još uvek spavaju, pogledam šta ima novo po socijalnim mrežama ili čitam novosti. Počnem da se smejem kad čitam članke o tome kako čovek može sada da provede vreme: čitanje knjige, fizičke vežbe, gledanje serija i filmova, meditacija ili joga. Slažem se u potpunosti, samo JA nikad nisam bila toliko zauzeta kao što sam sada. Da li negde grešim? Uveče padnem u krevet, ujutru uhvatim trenutak da ne radim ništa – hoću da budem lenja, imam pravo na to. Svaka čast svim majkama koje rade od kuće, a pored toga imaju i decu. Ja im se stvarno divim!
Ali sve vreme me okružuje talas zahvalnosti. Zahvalna sam što smo pre četiri godine odlučili da napravimo vikendicu gde sada tokom samoizolacije možemo da uživamo. Zahvalna sam što imam mogućnost da budem kod kuće sa decom i da ih učim šta je važno u životu. Zahvalna sam što sam imala priliku da završim divan seminar, gde nas je učitelj podsetio šta je zapravo cilj našeg života. I to jeste da ponovo nađemo vezu sa Bogom, sa Božjim izvorom i Isusom. Ta energija nas puni, ta energija nam daje talente (nisu naši talenti, nego Božji talenti deluju kroz nas), miluje nas, preuzima naše brige i čuva nas u najtežim trenucima. Ako čovek pronađe i aktivira Božju iskru u sebi, onda se desi transformacija, ali ja bih rekla da to nije transformacija do novog „JA“, nego do „starog“ JA. Zašto? Ta Božja iskra je uvek bila deo naše duše, iako možda nismo bili svesni toga. Samo je treba probuditi i samim tim pomoći našoj duši da pronađe put kući kad jednoga dana zatvorimo oči na ovoj zemlji.
