PIŠE: SNEŽANA STRANATIĆ (ANĐELIJA)
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Mesec april započinje danom šale.
Danas nemam šalu kojom bih započela ovu svoju poruku.
Danas samo želim srcem pisati
Želim da se zahvalim divnoj ženi Mii Medaković-Topalović – Anima Mundi koja mi je inspiracija, koja nas je ovim online novinama sve povezala, bez obzira u kojem delu sveta živimo. Čast mi je dati bar jedan dio sebe u ovu čarobnu RYL priču ovog meseca. Zahvalna sam što mogu da dišem sa svima vama koji ga čitate jer je on živ.
Ovog proleća svi smo svedoci postojanja nevidljivog sitnog virusa koji nas je sve zaustavio u našim životnim tokovima.
Cela naša planeta Zemlja je tražila predah. Ta zemlja koja nam, kada se rodimo i dođemo na nju, podari sve svoje prirodne lepote.
Vazduh koji dišemo punim plućima.
Zemlju koja nas hrani, zemlju kojom dok hodamo osećamo sigurnost i podršku.
Vodu koja teče rekama, morima, okeanima i našim telom većim delom.
Vatru koja nas grije, koja nam služi.
Drveće, šume koja su pluća planete.
Sve nam naša PLANETA ZEMLJA nesebično daruje, a ništa od nas ne traži.
Samo da je volimo, da poštujemo prirodne tokove reka, da pustimo šume da dišu, da ne trujemo vazduh koji udišemo. Da ne palimo ono što nam daje energiju.
Da ne zagađujemo zemlju.
Zamorila se ta naša dobra planeta, usprotivila se, zatražila željeni mir od svega.
Vratila nas je malo sa svojih umornih leđa u naše domove.
Okupila nas je kao nekad oko ognjišta, oko vatre doma našeg.
Skupljeni oko ognjišta imamo priliku da se zagledamo u sebe.
Da osetimo šta nam to brani da živimo život punim plućima.
I da to iscelimo, da iznesemo stare stvari iz ormana i iz glave.
Da dozvolimo sebi da se obnovimo, da se razvijemo.
Da učimo od prirode kako se cveta posle svega, uvek!
Vratila nas zajednici, vratila nas sebi samima.
Kroz ovaj virus najviše su pogođena pluća ljudi koji od njega obole.
Koji bez funkcije pluća ne mogu da žive, koji nažalost napuštaju zemlju.
Moramo li ovakve teške lekcije da prođemo?
Svako na svoj način gleda i doživljava ovu situaciju, ovu izolaciju u kojoj smo se našli.
Ja osećam vapaj šuma naših da ih ne uništavamo više, jer uništavamo pluća planete na kojoj živimo.
Ne može ona sama da se regeneriše ako joj ne pomognemo.
A vratiće ona nama puno više nego što mi njoj damo.
Pogledajte kako su radosnu pesmu ptice zapevale kada je vazduh postao čistiji.
Pogledajte ribe koje su zasijale u svim duginim bojama u vodi koja je samo malo bistrija postala.
Šume su ozelenile, lišće je postalo puno gušće.
Plamen vatre gori u ognjištima oko kojeg se familija okuplja.
Zemlja željno čeka da bude zasađena da bi nas na jesen darovala plodovima.
Udružimo se kao nekad, organizujmo radne akcije!
Pošumimo ponovo livade, zalijmo vodom gde je suša, obradimo polja koja će nam uzvratiti zahvalnošću.
Spasimo planetu zemlju da bismo spasili sami sebe.
Živimo sa prirodom i ona će sa nama.
Volila bih da je sve ovo što se dešava šala, pa da završim sa onim aprilili.
Ali ovo nije šala, već molba za spas planete radi budućih pokoljenja i dece njihove dece.
Da bi i oni uživali u blagodetima prirode i lepote ove naše ZEMLJE
Sa nadom da će naš svet procvetati, želim vam proleće obasjano suncem i cvećem.
Kao što je Dostojevski rekao – Lepota će spasiti svet.
Dozvolimo joj da postoji u nama i oko nas.
