PIŠE: PROF. DR THOMAS PETSCHNER
Kad ljubav raste,
jasno vidimo retkost iskonske lepote tela i duše,
nežnu kao svileni dodir vrha labudovog pera,
mekanu i toplu kao pod korom svežeg hleba.
Kad ljubav raste,
vidimo svet u stanju milosti punom čežnje za
predanošću, blagim dodirom ruke i reči, kao nadu
za zasluženi poklon nikad dostupan za kupiti.
Kad ljubav raste,
i shvatimo da smo voljeni, prepuštamo se hrani od
vazduha i sreće, prihvatamo vrtoglavicu novih talasa i
menjamo mirne vode sigurnih luka za daleka pristaništa.
Kad ljubav raste,
čekamo, puni samopouzdanja, nepokolebljivi u
povratak voljene osobe, pa to čekanje postaje
najsladje stanje koje postoji i ispunjava srce.
Kad ljubav raste,
otkrivamo neočekivanu volju i snagu u starima,
hladne zimske večeri kao osvežavajuću letnju oluju
i veliku krošnju drveta kao zaštitnika nežnog cveća.
Kad ljubav raste,
otvaramo prekrasnu slikovnicu knjige sećanja,
budimo raskošno, čudotvorno blago iskustva i
plivamo u moru divne euforije bogate prošlosti.
Kad ljubav raste,
podsmehujemo se svesnoj, obdarenoj i naizgled
pametnoj osobi koja sve svoje snage usmeri na rad
– umesto da te vredne talente pretopi u ljubavi.
Kad ljubav raste,
doživljavamo sopstvenu sposobnost voljenja
uživajući slobodnije, iskusnije, nežnije i zrelije
nego što to burna energija mladosti ikad može.
A kada ljubav konačno odraste,
osećamo i znamo da životna sreća ne zahteva
objašnjenje psihologije ili nauke, već se uzda u
svoju dobrotu, bez straha od nerazumevanja.
