PIŠE: ZARATRUSTRA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ
Ne znam zašto, ali me ova fraza uvek podseti na potrebu za balansom. Zvuči romantično i poetično, a meni, iz nekog razloga, grebe uši. Sunce je izvor života i svetlosti. Zlato je nešto drugo. Možda jedan od najvećih paradoksa ljudske istorije.
Gotovo sve velike religije imaju zanimljiv odnos prema zlatu. Nijedna ga ne proglašava zlim samim po sebi. Naprotiv, ono često simbolizuje božansku slavu, svetost, čistotu, prosvetljenje, dostojanstvo, besmrtnost, blagoslov ili unutrašnju vrednost. U hrišćanstvu može označavati Božiju slavu, ali i opasnost od pohlepe i idolopoklonstva. U judaizmu svetost, ali i rizik zlatnog teleta. U islamu lepotu i dostojanstvo, uz stalni poziv na skromnost. U hinduizmu prosperitet i blagoslov, u budizmu prosvetljenje i čistotu uma, a u starom Egiptu besmrtnost i božansku prirodu.
Dakle, zlato uglavnom nije problem. Reklo bi se, gotovo da je „verifikovano religijom”. Problem nastaje onda kada čovek u njemu više ne vidi simbol, nego moć; kada od znaka napravi cilj; kada ono što bi trebalo da podseća na svetlost postane predmet obožavanja.
Zlato je, izgleda, sasvim u redu, ali u susretu sa čovekom često dolazi do dramatičnog obrta. Nazvao bih to reverzibilnom alhemijom: umesto da nešto obično pretvori u zlato, čovek uspe da zlato pretvori u iskušenje, zavist, moć ili idol. Vekovima slušamo istu poruku: nije opasno zlato dok služi svetom, nego kada čovek počne da mu se klanja. Nije problem što sija, nego što mi u tom sjaju tražimo potvrdu sopstvene važnosti.
Uglavnom, rešili smo i ovu nedoumicu. Niko nam, izgleda, nije pokvario decu. Samo smo im ostavili isti obrazac, bolje osvetljen, brži i skuplji.
Nekada su to bili hramovi, dvorovi i trezori. Danas su to ekrani, profili, pregledi, lajkovi, pratioci, brendovi, adrese i kvadrati. Instagram, YouTube, TikTok, X… imena se menjaju, obrazac ostaje isti. Porsche, Monaco, Saint-Tropez, Rolex, jahta…
A kuća na Kosmaju? A fotografija iz „pravog” restorana?
Po logici savremenog zlatnog teleta, ako nemaš dovoljno vidljiv sjaj, nisi uspešan. Nisi važan. Nisi primećen.
A onda se kod kuće, kada nam se deca žale, pozovemo na srpske umotvorine: „Nije zlato sve što sija.” Samo što je pitanje da li bi zlato imalo istu vrednost da ne sija. Da nema taj sjaj koji nas privlači, koliko bi ga ljudi razlikovali od običnog metala?
Istorija čovečanstva je pokazala da nas je svetlost vodila, a sjaj zavodio. Umetnost i duhovnost nas podsećaju da svetlost otkriva, dok sjaj često prikriva. Ali možda je važnije pitanje ko nas je uopšte naučio da jurimo ono što sija.
Možda nas nikada nije zavelo zlato. Možda nas je zavela svetlost koju smo u njemu pogrešno prepoznali.
Zanimljivo je da je, prema Bibliji, Bog prvog dana stvorio svetlost. Tek četvrtog dana stvoreni su sunce, mesec i zvezde. Možda nam je već na samom početku rečeno nešto što uporno zaboravljamo: nije najvažnije posedovati izvor, nego prepoznati svetlost.
A mi stalno vozimo u suprotnom smeru. Ne krećemo se prema svetlosti, nego prema njenom izvoru. Kao noćni leptiri koji ne znaju zašto lete prema plamenu ili uličnim lampama, ni mi često ne razlikujemo ono što nas osvetljava od onoga što nas može spaliti.
Naučeni smo da se poklanjamo izvoru. Suncu, a ne svetlosti.
U prirodi čoveka je da želi da poseduje. Da nešto ima samo za sebe. Da bude baš on taj kod koga nešto sija. Jer ako kod mene sija, možda će se meni pokloniti. Ako je izvor moj, kod mene će dolaziti da iz njega piju. Ako ja imam zlato, možda će u meni videti sunce.
I tu negde počinje problem.
Možda je naša najveća zabuna u tome što smo pomešali svetlost i sjaj. Svetlost je potrebna svima. Sjaj najčešće želimo samo za sebe.
Sada, kada po ko zna koji put čitam Bibliju, razmišljam zašto je Bog nakon šestog dana rešio da se odmori. Ne verujem da Bog može da se umori. Možda je bio prezadovoljan onim što je stvorio, pa je rešio da uživa u svom delu. A možda je jednostavno verovao čoveku. Dao mu je svetlost, zemlju, biljke, životinje, reke, nebo i odgovornost. Prepustio mu je svet na upravljanje, verujući da će dalje moći sam.
Verovao je u nas.
Kada gledam i slušam ljude oko sebe, ponekad mi se čini da nas je malo precenio. Ili nas možda nije dovršio. A možda nas je upravo takve ostavio, nedovršene, da bismo sami morali da naučimo razliku između onoga što svetli i onoga što samo sija; između onoga što nas vodi i onoga čemu se, iz straha da ne ostanemo u mraku, klanjamo.
Samo se nadam da se nije razočarao u ono što je stvorio. Da nije pogledao šta radimo sa svetom koji nam je poverio, pa otišao da negde drugde stvara nova remek-dela.
