RAZUMETE SEBE GLEDANJEM U DRUGOG

PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
SAGOVORNICA: JELENA LJUBENOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ LIČNE ARHIVE

„Onaj kome daruješ slobodu, izobiljno te blagosilja“

Kao uvod u razgovor sa Jelenom Ljubenović, teologom i pesnikom, navela sam reči koje je objavila na medijskom nebu, a u nastavku teksta nam je i pojasnila ko je podsećao na važnost i ogovornost reči i svih dela koje tvorimo.

Ona je u tekstu dalje navela: „U tom duhu, neka su nam reči nežne i osećajne, a dela duhovna i mirisna. Odmerenost, elegantnost i sofisticiranost misli i dela, putokazi su ka cvetnom polju harmonije“.

Njene su reči dale putokaz ovom razgovoru, mada bi razgovor mogao, kao i tema ovog broja časopisa, da ode u svim pravcima i oboji se SVIM BOJAMA LETA I SVETA.

Jelena Ljubenović je završila studije na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član je Upravnog odbora „MAH – kluba poštovalaca vremena“ u okviru kog organizuje i učestvuje na projektima međureligijskih dijaloga, susreta žena, humanitarnih događaja i akcija.

Naša vera jeste pesma. Bogosluženja su raspisana u osam glasova, melodija molitvi zadaje ritam i ostavlja prostor slobode za dela koja sagovornica pominje na početku razgovora.

O KAKVIM I KOJIM DELIMA SLOBODE MOŽEMO DANAS RAZGOVARATI? OD KOGA OČEKIVATI BLAGOSLOV I KOME GA PRENETI?

Na početku bih želela da vam se zahvalim na pozivu za razgovor koji, ukoliko dolazi iz dubina naših srca, dolazi iz sfere slobode i samim tim nas oplemenjuje, nadahnjuje i inspiriše što, verujem, jeste jedna vrsta blagoslova. Sloboda je naizgled neuhvatljiva i nedostižna, jer je nenametljiva, vrlo tiha i često neopisiva. S druge strane, verujem da je sinonim za slobodu odgovornost i stoga se uvek vraćam na rečenicu mog oca koji mi je jednom prilikom rekao: „Onaj kome daruješ slobodu, izobiljno te blagosilja“. Upravo ta misao poziva na važnost i odgovornost svih naših izgovorenih reči, ali i svih učinjenih dela. Stoga, važnost naših reči prikazala bih na jednom slikovitom primeru koji mi je veoma drag. Zamislimo da naše reči liče na leptire. Leptiri su krhki, elegantni, sofisticirani, odvažni u letu i odmereni. Uvek odmereni. Naše reči na sličan način putuju od nas ka srcima svih na svetu i obratno – u letu, hodu ili trenutku. Naše reči su poput pomenutih leptira. One nas spajaju ili rastavljaju. Čine nas mudrima i postavljaju nas na horizont(e) samospoznaje. Kada jednom osetimo lepršavost i lakoću reči, čistotu i sklad, poželimo da su uvek u nama i da ih nesebično delimo. U tom duhu, volela bih da nam ovaj razgovor bude nežan i mirisan, kao što su i reči naše, i da nas idući putokaz, satkan od svega dobrog i uzvišenog, odvede na novo polje (sa)znanja i harmonije. Blagoslovi smo jedni drugima ovde i sada. I baš takvi u prirodnosti svojoj treba da blagoslove prenosimo dalje, u tihoj radosti i zahvalnosti. Jer svaki blagoslov se uvećava deljenjem i širi kao najlepša i najsnažnija svetlost na svetu.

SPOJIVŠI NASLOVE VAŠIH PESAMA DOBILI BISMO PSALME OVOG VREMENA. RAZUMETE SEBE GLEDANJEM DRUGOG I DRUGOG. TEOLOŠKO I DIJALOŠKO U VAŠEM STVARALAŠTVU PRISUTNO JE KAO POZIV NE SAMO NA ČITANJE, VEĆ I NA ODGOVONOST. KOJU I KOLIKU ODGOVORNOST IMAMO KAO LJUDI VERE?

Mislim da odgovornost imamo kao ljudska bića jedni za druge i za svet koji nas okružuje. Uvek mi je bilo zanimljivo i izazovno da posmatram međuljudske odnose. Vaše pitanje podsetilo me je na jednu čudesnu misao H. L. Borhesa o kojoj sam prethodnih dana intenzivno promišljala, a ona glasi: „Dva čoveka koja umeju da razgovaraju mogu sebe neizmerno da obogate i razviju. Ono što izlazi iz mene ne iznenađuje me toliko, koliko ono što primam od drugoga“. Drugi i drugačiji je moje ogledalo, moje nepročitano pismo i moj vetar i pokret koji mi je povrh svega potreban. Najzad, drugi je moj izazov i put ka drugom. Ponekad posut ružama – ponekad trnjem, put je ka večitom napredovanju. Mislim da je svaki pojedinac blago jedne zajednice, društva i sveta. Kao ljudi koji osećamo treptaj, lepotu i tananost vere u srcima našim i stremimo ka njoj, treba da budemo svesni ovih stvari i da nikada ne zaboravimo da je odnos Ti – Ja jedinstven i neponovljiv. U tom odnosu drugi treba uvek da nam bude slika slobode koja često iz ugla ljudskog sagledavanja nije dovoljno jasna, ali je u čistoti vere kristalno vidljiva i u ljubavi delatna.

SVAKO RAZMATRANJE UMETNOSTI BAZIRANO JE NA KONTEKSTIMA DRUŠTVENE STVARNOSTI U KOJOJ NASTAJE I TEŠKO JE ZAMISLIVO BEZ DRUGIH DISCIPLINA. DA LI VAŠE STVARALAŠTVO JESTE PREISPITIVANJE (RAZLIČITIH) IDENTITETA RAZLIČITIM DISCIPLINAMA?

Verujem da je stvaralaštvo pretežno inspirisano pričama i identitetima kojima smo okruženi, ali nužno ne mora da bude. Imam utisak da priče nas biraju i da spontano postaju delovi naših promišljanja, traganja i nadanja.

Stoga je neminovno da društvena stvarnost, bila ona melanholična ili ne, jeste deo naših razmatranja u umetničkom, književnom, pesničkom i svakom drugom smislu. U mom stvaralaštvu osećaju se tragovi neprestanog preispitivanja različitih identiteta od kojih je svaki važan na svoj način. Mislim da svako ljudsko biće potrebuje izražavanje svoje sopstvene autentičnosti koja se ogleda u različitim komponentama identiteta. Naime, identitet se sastoji od više slojeva, od kojih svaki ima određenu ulogu i važnost u datom životnom trenutku. Kada se krećemo prema unutrašnjosti čovekovog bića, krećemo se prema njegovoj suštini koja je esencijalna i meni veoma bitna u procesu stvaralaštva. Upravo to srce identiteta koje krasi lepota u raznolikosti i koje egzistira u najskrivenijem delu svakoga od nas veoma me interesuje i vrlo često okupira moje misli, što je osetno i reflektuje se u ponekim mojim stihovima. Preispitivanjem različitih identiteta nastojim da saznajem koje su to stvari koje nas povezuju i kada smo mi zapravo spremni da gradimo mostove jedni prema drugima, kao i šta je sve neophodno da ti mostovi od nas ka drugima budu trajni, čvrsti i stabilni.

KOJI JE ODNOS IZMEĐU REČI I MOĆI (MOĆ REČI) KOJI SE MANIFESTUJE U RAZLIČITIM SFERAMA DRUŠTVA, U KNJIŽEVNOSTI I TEOLOGIJI?

Neke reči su jednostavno takve da imamo utisak da kada ih osoba izgovara ili piše o njima kao da nas gleda očima sopstvene duše i to upravo one koja odiše duhom dečijosti, čistote i mudrosti. Takve reči nas osenjuju i, čini mi se, udaljavaju od svakog lošeg raspoloženja. Takve reči su preobražavajuće i mislim da su nam neophodne u trenutku u kome egzistiramo. Kada govorimo o odnosu između reči i moći reči u teologiji, postoji mnoštvo reči preobraženjskog karaktera, ali u moru takvih, jedna kao da je na pijedestalu svih reči i to je – sozercanje (ή θεωρία). Označava upravo „gledanje srcem“ i usko je povezana sa bogonadahnućem, tihovanjem, unutrašnjim preobražajem i sagledavanjem osobe. Vrlo je kontemplativna i čini mi se da je deo praiskonske prirode svakog ljudskog bića. Još se može poistovetiti na određeni način sa edemskim stanjem, što je čini beskrajnom i besmrtnom u donošenju osećaja duhovne miline. Takve reči su nam potrebne u našim govorima, jer nas zbližavaju i umanjuju zidove koje često postavljamo jedni naspram drugih. Mislim da je slična situacija i sa odnosom reči i moći reči u jednom književnom delu. Reč kao i misao potrebuje svoj period zrenja, koji se odvija u ambijentalnoj tišini između reči/misli i njenog stvaraoca. Taj period ispunjen je čežnjom da se reč iznedri, da postane deo sveta, deo naših mikrosvetova i misli. U tom ćutanju – zrenju reči da se ona prikaže i pokaže kao Reč koja preobražava, najglasnija je tihost duše koja podrazumeva svetost svakog trenutka u kome se reč rađa, postaje i najzad obitava.

PIŠETE I STVARATE NA MNOGIM JEZICIMA. NABRAJAJUĆI IH SAMO, ČOVEK MOŽE DA ODLUTA DO VAVILONSKOG CARSTVA, ALI I PEDESETNICE U KOJOJ SE RAZUMEŠE I IZMIRIŠE SVI JEZICI. DA LI VAŠE PISANJE RAZLIČITIM JEZICIMA JESTE SAGLASJE U JEDNOM?

U potrazi za Apsolutom, poezija je dovoljno nedodirljiva i nežna. Ona je moja neophodnost i spokoj koji je ponekad tako neuhvatljiv. Uvek imam potrebu za saglasjem u Jednom i sve moje nade i stremljenja usmerene su ka Jednom. Moja poezija prevođena je na različite jezike i pisana različitim jezicima što me čini radosnom. Moji stihovi su moje ptice koje u toku stvaranja čuvam kod sebe i onda nastojim da ih dobro pripremim za let, sa željom da taj let slavi sklad svih lepih reči koje su utkane u pričama, ljudima i mestima koje me okružuju i na kojima sam zahvalna.

GOVOREĆI O SAGLASJU, DA POMENEMO OVOM PRILIKOM I SUSRETE KOJE ORGANIZUJETE I U KOJIMA UČESTVUJETE. SUSRETI, DIJALOZI SA LJUDIMA DRUGIH KULTURA I VERSKIH ZAJEDNICA POSTALI SU GLAVNA MISIJA KLUBA MAH POŠTOVALACA VREMENA. KAKO ONI IZGLEDAJU, KOJIM JEZIKOM SE MOŽE GOVORITI NA NJIMA I DO KAKVE HARMONIJE SE MOŽE DOĆI? KO SU ŽENE KOJE UČESTVUJU NA SKUPOVIMA, IZ KOJIH ZAJEDNICA?

Veoma sam počastvovana da sam saradnica MAH – kluba poštovalaca vremena sa sedištem u Zemunu, već nekoliko godina. Prijateljstvo sa osnivačicom Kluba – Marijanom Ajzenkol – iskonski me je oplemenilo i zahvaljujući njoj spoznala sam koliko je važno da gradimo mir i prijateljstva i da negujemo susrete sa ljudima drugih kultura i verskih tradicija. Susreti i aktivnosti koji se organizuju u sklopu MAH Kluba poštovalaca vremena nastoje da povežu ljude koji dolaze iz različitih verskih zajednica i da ih približe jedne drugima. Nedavno je na Zlatiboru u organizaciji Kluba održan susret verujućih žena pod nazivom „Nada u islamu i hrišćanstvu“ gde su učešće uzele žene pripadnice islamske veroispovesti, kao i žene iz različitih hrišćanskih denominacija. U okviru različitih tema koje su bile prezentovane na susretu, došle smo do zaključka da nas naše ispričane i podeljene priče spajaju i inspirišu na nove ideje i aktivnosti, dok nas neispričane udaljavaju i ne kreiraju prostore za razmenu znanja i misli. Takođe, stalno nakon ovakvih susreta ispunjenih toplinom i jednostavnošću ponavljamo da je naša snaga u našem zajedništvu, u podršci i razumevanju. Naša autentičnost je u radovanju našim svakodnevnim, malim, ali istovremeno važnim koracima. Takođe, nedavno je objavljen zbornik radova sa susreta hrišćanki i muslimanki u organizaciji Kluba, pod nazivom „Ženom neka se zove“. Teme objavljenih radova fokusiraju se na promišljanja o ženi, njenoj ulozi i doprinosu u savremenom društvu i kontekstu. MAH Klub poštovalaca vremena nastaviće da neguje susrete ove vrste sa željom i nadom da nas oni svaki put oplemene i obogate u duhu i duši.

UČESNIK STE AKADEMIJE RADNOPRAVNOSTI KOJA NEGUJE LEPOTU ISTRAŽIVAČKOG DUHA, KRITIČKOG MISLJENJA I PRIHVATANJA DRUGOG I DRUGAČIJEG. KOJE ZNANJE I OBRAZOVANJE STVARAJU ČOVEKA SLOBODNOG I HRABROG?

Fondacija Divac organizovala je prvi put 2021/22. Akademiju RadnoPravnosti koja je iznedrila petnaest branitelja/ki ljudskih prava i radosna sam da sam bila deo ove divne priče. Nadam se i želim da se program Akademije RadnoPravnosti nastavi, kako bi zainteresovani mogli da se okupljaju i diskutuju na teme ljudskih prava, radnog prava i rodne ravnopravnosti, i uz to dobiju mentorsku podršku i savete prilikom izrade svojih završnih radova. Takođe bih istakla da je nedavno izašao i zbornik radova „RadnoPravnost na delu“ kao rezultat tokom trajanja programa Akademije RadnoPravnosti. U svome radu pisala sam o katoličkoj sestri benediktinki Terezi Forkades i njenom teološkom radu i doprinosu. U tom duhu, istakla bih da prostor u kome mogu biti slobodna da podelim sve svoje brige, stremljenja, ideje i misli pruža mi jedno novo znanje. Nije svako znanje dobro i konstruktivno, jer nije nužno kvalitetno – ali znanje sa Akademije RadnoPravnosti je dragoceno, jer ono traje, inspiriše i pokreće mnoštvo ideja. Takvo znanje stvara slobodnog i hrabrog čoveka i nadasve ženu.

Kao slobodni i hrabri ljudi pokrenuli smo ovu rubriku koja je zamišljena kao šetnja kulturom kroz kulture i bez pretenzija da bude putokaz, može postati rečnik poštovalaca vremena, kalendar praznika i ljudi, obaveštenje, pojmovnik i duhovni časovnik. U ovom intervjuu pored pojma sozercanje, pomenut je i praznik Pedesetnice – praznik (грч. Πεντηκοστή – „педесети дан”) koji hrišćani slave i kao dan „rođenja Crkve“, praznik kojim se proslavlja silazak Svetog Duha na apostole u Jerusalimu, 50 dana nakon Hristovog Vaskrsenja. Budući da Dela apostolska svedoče da su apostolic puni Duha Svetoga, govorili tako da su ih mogli razumeti ljudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se „dalo krstiti, te su primili Duha Svetoga“. To je praznik otvaranja spasonosnog poslanja Crkve prema svim ljudima, jezicima, bojama.

Jelena Ljubenović uspeva da svojim stihovima koje piše, i koji su prevođeni na više jezika, sastavi psaltire ovog vremena i da njene stihove razumeju ljudi mnogih jezika i naroda:

…istinska bliskost duša
razmena znanja i
spoznaja mudrosti
sveti su činovi
duša je uvek
blaga – tajanstvena
diskretna…

U napomeni pesme „Ples je sveti čin Andreja“ sagovornica dodaje – IZ PERSPEKTIVE VEČNOG. Iz biološke perspektive, Jelena je 1995. godine rođena u Aleksincu. Stvara na relaciji Beograd–Aleksinac i prostore gde može da se izrazi poetski smatra svojim zavičajnim mestima.

Objavila je dvojezičnu zbirku pesama HOD/The Walk/ ندز مدق , u izdanju Književnog kluba „Mala Ptica“. Njena poezija prevođena je na engleski, nemački, arapski, farsi, kineski, španski, grčki i turski jezik. Objavljuje se u zemlji i inostranstvu, u časopisima i zbornicima za savremenu umetnost u kulturu. Predstavnik je Internacionalnog Instituta za mir i religije Kom (Iran) – International Institute for Peace and Religions of Qom, Iran (IIPR) u Srbiji i na Balkanu gde se bavi pitanjima islamske kulture, iranske književnosti i umetnosti, kao i pitanjima verskog pomirenja i izgradnje mira. Na IIPR Institutu svoje aktivno delovanje i učešće otpočela je u decembru 2020. godine.