SKOPJE CINEMA CITY

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

SKOPJE CINEMA CITY FILMSKI FESTIVAL ĆE SE ODRŽATI OD 6. DO 10. JUNA 2018. GODINE, U KINOTECI MAKEDONIJE, U SKOPLJU. TIM PO­VODOM, RAZGOVARAMO SA NENADOM GEOR­GIJEVSKIM, DIPL. PROFESOROM ENGLESKOG JEZIKA, NOVINAROM (KOJI VEĆ 15 GODINA SA­RAĐUJE SA JAZZ PORTALOM ALL ABOUT JAZZ), ORGANIZATOROM FILMSKOG FESTIVALA SKO­PJE CINEMA CITY.

KOJA JE OSNOVNA MISIJA FILMSKOG FESTIVALA SKOPJE CINEMA CITY?

Skopje Cinema City je festival za muzičko-do­kumentarne filmove, koji kao takav stoji između dva sveta – filmskog i muzičkog, uzimajući naj­bolje od njih. To je platforma gde se susreću svi aspekti ova dva sveta, što znači da se ne prika­zuju samo muzičko-dokumentarni filmovi, već i organizuju foto-izložbe, radionice, promocije knjiga, koncerti…

Cilj je da se predstavi bogatstvo muzike i zani­mljivi i novi sadržaji preko filmova koje prikazu­jemo. Smatram da je dokumentarni film bilo koje vrste relativno nov tip novinarstva, zbog toga je prisutan i taj novinarski aspekt u samom kon­ceptu festivala. Festival ima za cilj da edukuje muzički, filmski, da svojim temama i sadržajima promoviše drugačije vrednosti, ali iznad svega, tu je zabava. Sve ovo mora da je zanimljivo i za­bavno. Zato SCC nema samo jedan cilj koji treba da pogodi, već više njih.

Iako je muzika u središtu ovog filmskog festi­vala, prikazani filmovi obrađuju sve društvene pojave – od pozitivnih, do negativnih. Sve se to ujedinjuje u program, koji treba da zainteresuje ljude.

ŠTA ĆE BITI NA OVOGODIŠNJEM FESTIVALU?

Ako nešto obeležava izgled i sadržaj bilo kojeg izdanja Skopje Cinema City, to je šarenilo i bo­gatstvo muzike, ljudi, žanrova, geografija, priča. Koncepti i ideje su ti koji opravdavaju prikazi­vanje nekih filmova. Festival uvek počinje po­svetom nekom muzičaru – prve godine to je bio Bowie (2015), druge je bio Leonard Cohen (2016), treće su bili Kraftwerk, ove je japanski kompozitor Ryuichi Sakamoto. Zato premijerno prikazujemo film o njemu pod nazivom „Coda“, u režiji Stephena Nomura Schiblea. Sam Sakamo­to je, po meni, primer za kako treba da izgleda današnji umetnik – pored obilja odlične muzi­ke, on je i neumorni aktivista za zaštitu ljudskih prava, borac za zaštitu životne okoline, i film prikazuje tu stranu njegove javne persone, kako učestvuje ili predvodi proteste. Film je odličan i volim taj portret čoveka koji se bori i neumorno radi da realizuje svoje ideje. Dok se snimao film, njemu je dijagnostikovan rak, kojeg je uspeo da pobedi. Sada se Sakamoto vratio muzici i kon­certima i nedavno sam ga intervjuisao.

Naravno, program mora da funkcioniše i indivi­dualno, svaki film za sebe, na dnevnoj osnovi, ili da li se uklapa sa ostalim filmovima i celokupno – da to liči na lep arhipelag filmova, priča i do­življaja. Šarenilo se nastavlja i sa world music filmovima poput Buena Vista Social Club Adios, filmom o grupi Ljubojna iz Makedonije, zatim rege legenda Lee Scratch Perry, i pioniri ambient house muzike, The Orb.

Zadnji dan je nekako uvek vezan za alternativ­nu rok muziku i festival završavamo filmovima o Studiju Hansa u Berlinu, mesto gde su Bowie, U2, Depeche Mode, Nick Cave i hiljade drugih, snimili važne albume. Znači, jedno od onih me­sta u muzičkoj istoriji popularne muzike gde se dešavala magija. Ništa čudno što je to jedno od mesta hodočašća muzičkih fanova. Na kraju, fe­stival se zatvara filmom o Kurtu Kobejnu: Mon­taža pakla.

DA LI POSTOJI SLIČAN FESTIVAL U REGIONU ILI SVETU, KOJI PRIKAZUJU MUZIKU KROZ DOKUMENTARNI FILM?

Postoje tematski festivali poput ovog u Srbi­ji i Hrvatskoj. To su SPFF i DORF u Hrvatskoj, a u Srbiji je to Dok’n’Ritam. Posebno ističem Dok’n’Ritam, koji organizuje Sandra Rančić, koja je i novinar i autor dokumentarnih filmova. Ova godine, termini nam se poklapaju početkom juna, inače rado bih da posetim ovaj festival, jer je program jako dobar. Sarađivali smo i ranije, ali sada kada moj festival dobija zamah, želim da učvrstim tu saradnju, pa se nadam da će nam okolnosti i rasporedi dozvoliti da produbimo tu saradnju gostovanjima i prezentacijama. U En­gleskoj postoji Doc’Roll festival, koji je putujući filmski festival za muzičke dokumentarce i de­šava se u par gradova. Međutim, danas svaki ozbiljan filmski festival ima obavezno kategoriju muzičko-dokumetarnih filmova, jer su ti filmovi izuzetno popularni.

ODAKLE IDEJA ZA FESTIVAL MUZIČKO-DOKUMENTARNIH FILMOVA?

Nekada davno, živeo sam i radio u Srbiji, u No­vom Sadu, i bavio se novinarstvom u štam­panim medijima, a i na RT Vojvodini. Ta isku­stva i rad na televiziji i kontakti su doveli da me angažuju za rad na seriji i filmu o Bajagi i instruktorima, vezanim za obeležavanje 25. godišnjice njegove solističke karijere „Muzika na struju“. Film je 2010. bio prikazan na film­skom festivalu za muzičko-dokumetarne fil­move u Starom Gradu, Paklenici u Hrvatskoj, i ja sam tada tamo predstavljao film. To je bio prvi put da sam se sreo sa konceptom takvog festivala. Imao sam lep kontakt i druženje sa domaćinima, i angažovali su me oko festiva­la sa selekcijom. SPFF je imao i drugi adut, a to je okruženje gde je organizovano, u kanjo­nu planine Velebit. Posle par godina saradnje sa SPFF-om, stvorili su se uslovi da probamo da se organizuje i ovdašnji festival za muzič­ko-dokumentarne filmove. Prvo izdanje se de­silo u čarobnom okruženju lokacije Suli An u skopskoj čaršiji, gde je i umetnička akademi­ja. Tamo smo i organizovali izložbu fotografija “David Bowie” Brajana Rašića 2015. Na neki način, festival ujedinjuje moja iskustva bav­ljenja muzičkim novinarstvom, raznim drugim interesovanjima i autorski rad na dokumentar­nim filmovima.

PRATEĆI PROGRAM FESTIVALA JE JAKO ZANIMLJIV OVE GODINE. ŠTA ĆE PUBLIKA DODATNO MOĆI DA VIDI?

FOTO: PIXABAY.COM

Prateći program se odnosi na izložbu fotogra­fija i nastupe. To je predfestivalski program, koji otvaramo izložbom jazz fotografija Tatja­ne Rantaše „Jazz-tetika“ i koncertom Kvinteta Goceta Stevkovskog, jednog od vodećih jazz muzičara kod nas. Filmski program obiluje fil­movima o jazz muzici, počevši od stranih po­put „Blue Note: Story of Modern Jazz“, „Sun Ra: Brother From Another Planet“ „Bill Evans: Time Remembered“, i kratkih filmova o doma­ćim jazz legendama, koji nisu više sa nama – Zorana Madžirova i Dragana Đakonovskog – Špata. Kao jazz novinar, želja mi je da pred­stavljam i jazz kulturu na ovaj način. Skoplje, kao i Beograd, ima jaku jazz scenu sa odličnim autorima, a tu su i jazz festivali, koji su domi­nantni na Balkanu i programski i organizacij­ski. Sa Tanjom sam sarađivao u više navrata, dok sam pisao o ovdašnjim koncertima i festi­valima, ili za All About Jazz, pa i za neke srpske medije poput Etnoumlje ili Kaleidoskop-me­dia. Baš smo dugo planirali ovu izložbu i tek sada mi se ispunila želja da se realizuje. Drugi koncert je isto poslastica – naša dugogodiš­nja saradnica, tj. dizajner vizuelnog identiteta festivala, Dijana Dimitrievska ili DIAH, kako je njen profesionalni naziv, imaće svoj DJ set. Ona je jedna od naših najpopularnijih DJ-eva i jako je aktivna na klupskoj sceni. Na taj način, spajam domaće filmske autore i izvođače sa stranim u filmskom programu. To je neka vrste koegzistencije.

DA LI IMATE POMOĆ U ORGANIZACIJI FESTIVALA?

Ove godine iza nas je stala Agencija za film Makedonije. To je velika podrška. To je dr­žavna institucija koja pomaže svaki segment filmskog rada u Makedoniji, od organizacije filmskih festivala, pa do produkcije filmova, scenarija, itd. To je investicija u naš rad i sadr­žaje koje festival predstavlja svojoj publici. Ta pomoć je nedostajala prošlih godina, ali ove godine dobili smo jak vetar u jedra. I to se vidi u svakom segmentu organizacije i programa.