MUZIKA KAO DAR KOJI DOTIČE DUŠU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: LAZAR AVRAMOVSKI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE LAZARA AVRAMOVSKOG

LAZAR AVRAMOVSKI, KOMPOZITOR, PRODUCENT, ARANŽER. ROĐEN JE U PROBIŠTIPU, MALOM MESTU U MAKEDONIJI. SVOJ ŽIVOT JE USMERIO KA MUZICI I LJUDIMA KOJI JE NOSE U SEBI. IZAZOV MU JE DA IZVORNE NA­RODNE PESME REARANŽIRA SVETSKIM MUZIČKIM JEZIKOM I NARACIJOM POPULARNIH STILOVA MUZIKE – JAZZ, DISCO, FUNK, LATINO.

TRENUTNO RADI NA NOVOJ OBRADI MAKEDONSKE NARODNE PESME U DIS­CO-SOUL-FUNK ARANŽMANU U KOJOJ UČESTVUJE VELIKI BROJ MUZIČARA I GLUMACA.

POSVEĆEN SI MUZICI. ŠTA JE ONA ZA TEBE?

,,Muzika” – pokušavam da sebi umetnem neki osećaj antičkog doba kada je pojam MUZIKA bio sveobuhvatan, kada je u krilu svom držala dramu, matematiku, astronomiju, arhitekturu, pevanje, sviranje, sastavljanje pojedinih segme­nata svih pomenutih disciplina u jedinstvenu me­tafiziku – muziku. Danas je opera kao forma tog zajedništva donekle uspela da održi taj balans metafizike gde muzika još uvek ima glavnu reč. Muzika je za mene uvek bila nešto što ne mogu da zadržim u sebi. ,,Dar, talent – ,,talant” (mone­ta) koju treba umnožiti na način da dodirne dušu slušaoca, da jednostavno bude triger za razmišl­janje o lepom, dobrom, živom, radosnom i tuž­nom. Da li u tome uspevam – s jedne strane da izrazim svoju emociju kroz paradigme estetske punoće i s druge strane u kojoj meri to dodirne dušu i emociju slušalaca – nemerljiva je katego­rija jer se radi o suptilnom momentu te interak­cije. Svakako neću da glumim lažnu skromnost – mnogo bi mi značilo da moja muzike dopre do što većeg broja ljudi.

KOLIKO SI RADIO I STVARAO ZA VREME KORONE?

Ah, korona, nesrećni inženjering sodomita. Kod muzičara i uopšte umetnika svih pravaca, taj deo zatvaranja i nije mnogo toga poremetio – umet­nici su uglavnom izolovana bića kad je u pitanju momenat stvaranja, tako je i kod mene. Bio sam malo usmeren ka amaterskom slikarstvu i grafici. Taj inženjering jedino mi je otvorio oči da pobe­gnem iz grada i napravim vilu na selu gde i sad živim, stvaram i uživam u prirodi. Ne razmišljam da se opet vratim u grad.

NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ? U KOM PRAVCU IDE TVOJA KREACIJA?

Od kako sam završio jedan deo soundtracka “Nije sve krv na Balkanu”, u režiji Antonija Mitrikeskog, sad sam malo, tako da kažem, skrenuo s puta i počeo da rearanžiram stare makedonske pesme. Hoću da dam neki lični pečat tom rearanžiranju i malo moderniji zvuk (jazz, disco, funk, soul, la­tin jazz, tango), da približim izvorne makedons­ke pesme mlađoj populaciji, da bar probudim in­teresovanje kod njih da malo dublje istraže izvor određene pesme, njene interpretatore, ritmove makedonskog muzičkog folklora, rubato vokalne interpretacije kako bi održali tradiciju i poželeli da se urade bolje estetsko-umetnički izražene kompozicije. S druge strane, meni je izazov da izvorne narodne pesme rearanžiram svetskim muzičkim jezikom i naracijom popularnih stilova muzike – jazz, disco, funk, latino. Neke pesme u meni bude izazov da se veoma prikladno može izvajati sasvim nov sound, stilizovan i popularan.

Pre nekoliko meseci sam završio snimanje i pro­dukciju pesme “Izlegol neven Pejo po Šar plani­na”, koja je uspešno doživela svoju premijeru i oduševila makedonsku i balkansku publiku. Na moju veliku radost, naši domaći glumci Žaklina Stevkovska, Vlado Jovanovski i Senko Velinov, čim su čuli aranžman, odmah su prihvatili da u pesmu donesu jazz notu. Radili smo malo duže od uobičajenog, jer je u interpretaciji i produkciji pesme učestvovalo oko 50 glumaca i muzičara iz gudačkog orkestra, jazz trija, mešovitog hora itd. koji su dali delić sebe. Na kraju priče o ,,Ne­ven peju”, dogovarali smo još jednu interpreta­ciju na već urađenom aranžmanu sa Rambom Amadeusom i Svetlanom Jovanovskom koja će uskoro biti realizovana.

Trenutno radim na novoj obradi makedonske narodne pesme u disco-soul-funk aranžmanu, u kojoj takođe učestvuje veliki broj muzičara i glumaca. To će, po mom mišljenju, biti veoma zanimljiv i prijemčiv sound. U prethodnoj obradi smo istovremeno, dok je trajalo snimanje, uradi­li dokumentarni video koji se fino uklopio u celu priču. Ovoj obradi će biti potreban spot koji treba da odrazi istovremeno i stil obrade i naš folklor. Radimo polako i svi uživamo u tome. Rekao bih da je uživanje u produkciji pesme light-motiv za dalji rad.

KO SU MUZIČARI SA KOJIMA NAJVIŠE VOLIŠ DA SA­RAĐUJEŠ?

SVI MUZIČARI koji u sebi nose muziku.

Kad je u pitanju izbor muzičara, obično sama priča, stil muzike dovede prave muzičare na pra­vo mesto. Uglavnom su to ljudi koji su pre svega moji prijatelji i majstori svog stila i zanata, poz­naju muziku na način koji bi zadovoljio sve moje ideje. Nije dovoljno da se interpretira notni zapis, već da pričamo našim jezikom, da osećaju di­namiku zbivanja u samom aranžmanu i dodaju svoju emociju i iskustvo u interpretaciju. To su divni ljudi koji imaju srce i dušu čoveka koji je uporan da čini samo dobro, iako žive u vremenu zveri.

KOJA MUZIKA NAJBOLJE PROLAZI NA BIVŠEM YU PROSTORU?

Ja se lično ne vodim tom paradigmom da osvajam publiku i prostore, jednostavno radim i uživam. Ono što najbolje prolazi na bivšem YU prostoru u stvari nije najbolje što muzika može da ponudi. Moja generacija je uživala u prilično re­cenziranoj muzici koja je istovremeno bila stilski, umetnički i esteski izražena. Sećam se kovanice bivšeg socijalnog sistema za klasičnu muziku – ,,ozbiljna muzika”, koja je u svojoj suštini trebala da nametne granice običnom čoveku da se time ne bavi, sa čim se u suštini i potajno slažem, jer je bavljenje običnog čoveka klasičnom muzikom recept za njeno relativizovanje i nespretnu inter­venciju. Danas na prostoru bivše države imamo perverziju koja sebe naziva muzikom – distorzi­ju vokala i instrumenata, mešanje baba i žaba u aranžmanima, sastavljaju nesastavljeno i pri­tom promovišu taj sastav kao neku novu para­digmu. Dekadencija je u muzici i to prolazi na prostorima bivše Jugoslavije. Pored tog naboja muzičke dekadencije, simfonijske i operske kuće paralelno doživljavaju svoj preporod. Sve je više publike koja ide na simfonijske koncerte i oper­ske predstave. Možda je to pomodarstvo koje bi trebalo da ličnost svrsta tamo ili ovamo, ali je ipak podatak koji daje nadu da će se profililisati neka nova generacija koja će imati mogućnost da razgovara o ukusima.

ŠTA JE ONO ŠTO TE INSPIRIŠE DOK STVARAŠ?

Nikad nisam tačno prepoznao momenat inspiracije da bih mogao konkretno da odgovorim na ovo pitanje. Veliki kompozitor Enio Moriconne je u svom zadnjem soundtracku The Hatefull 8 koristio narativ komponovanja Dimitrija Šostako­viča u Jedanaestoj simfoniji. Sam Šostakovič je koristio narativ komponovanja Morisa Ravela u Boleru i taj uticaj je bio triger za njegovu predivnu Sedmu simfoniju. Živimo u vremenu dostupnosti informacija kada je skoro nemoguće da čovek usmeri svoj rad na nepomućenu autentičnost. U podsvesti stvarala­ca su zapisane informacije viđenog, čuvenog, doživljenog, koje na neki način izrode kreaciju koja ipak ima uticaja. Ja sam takođe podložan takvim uticajima i narativima komponovanja gde je momenat inspiracije relativna stvar. Možda je triger ili ideja neki motiv iz života, neka emocija, neko dešavanje, ali je glavni motiv – ljubav prema muzici.

GDE VIDIŠ SEBE ZA PET GODINA?

Pet godina je period u kom planiram da završim neke započete projekte poput dramskih komada i jednog soundtracka, a paralelno sa tim radim na obradi narodnih pesama i izdavanju albuma tih obrada. Obim i zahtevnost projekta iziskuje menadžerisanje i produkciju koja bi stala iza svega pomenutog, tako da u isto vreme planiram da angažujem menadžersko-produkcijski tim.