ZLATNI GRAD – PRAG

PIŠE/FOTOGRAFIJE: PREDRAG ZARIĆ

Prag je jedan od najstarijih i najlepših gradova u Evropi. Grad mostova i katedrala na reci Vltavi tokom istorije bio je poznat i pod imenima “Grad stotinu tornjeva”, ”Kruna sveta” i “Zlatni grad” – nazivi koji su pokušavali da dočaraju njegovu magiju i moć. Dok šetate njegovim kaldrmisan­im uličicama, bićete očarani već na prvi pogled i teško ćete se odupreti osećaju da ste zalutali u neki kutak prošlosti. Nastao je iz legendi i poput bajke nikada nije prestao da prkosi javi i stvarno­sti.

Smatra se da je grad osnovan još u IX veku, a svoj najveći procvat i napredak doživeo je u XIV veku za vreme vladavine kralja Karla IV. Danas je to glavni grad Češke Republike sa nešto preko million stanovnika.

Prag je je jedna od retkih evropskih metropola koja je bila pošteđena bilo kakvih ratnih razaran­ja tokom svoje bogate istorije, pa je njegovo is­torijsko jezgro, koje je pod zaštitom UNESKO-a, izuzetno očuvano.

“Praga caput regniˮ je natpis koji ponosno sto­ji na praškom gradskom grbu. U češkom jeziku Prag je ženskog roda, dakle: Prag (Praha) je gla­va kraljevstva, ili u nekom slobodnijem prevodu – majka svih gradova. U ovom natpisu ima dosta simbolike, ali i činjeničnosti. Svi gradovi u Češkoj nastajali su po uzoru na jedan jedini grad i od momenta svog rođenja u ranom srednjem veku, pa sve do danas, taj grad je centar češke držav­nosti i njen najvažniji simbol. Međutim, Prag je daleko više i od toga – arhitektonsko čudo bez megalomanije, čovekomerna metropola, jezgro inspiracije i magične boemštine koja ne popušta.

Za Prag važi pravilo da ga trebate posetiti u sva četiri godišnja doba, a njegovim mostovima i uli­cama prošetati rano ujutro, tokom podneva i u kasno veče. A kada je on najlepši, to zavisi od toga iz koje ste vi bajke i koju ćete bajku sebi da ispričate u tom gradu. Voleo bih jednom da dođem u ovaj grad vezanih očiju i da skinem pov­ez na vrhu Petrinskog tornja i pustim pogled niz malostranske krovove, pa preko Vltave do Starog grada, onda uzvodno rekom do Višehrada. Ne bih se bunio da taj prvi pogled na drevnu Prahu bude i sa višegradskih zidina ili platoa ispred Letensk­og zamka, sa Žiškovskog tornja ili sa katedrale Sv. Vita. Ako se na nekom od tih mesta nađete u vedro podne kada zasija sunce, shvatićete zašto, između ostalog, ovaj grad nazivaju zlatnim.

Od Petrinskog tornja, krenuo bih pešice duž zidi­na, sve do Strahovskog manastira, u kojem pored nekoliko crkava i neprocenjivo vredne barokne biblioteke vekovima obitava i manastirska piv­nica, a već par decenija i mali muzej minijatura. Tamo se možete sresti sa potkovanom buvom, licem Isusa na zrnu pirinča, sa „Oče našˮ ispisan­im na vlasi kose. Sa Strahovske terase bih ukrao još jedan pogled ka Vltavi i krenuo prema Hradč­anima. Od otmene Loretanske crkve, spustio bih se do Novog sveta – stare praške četvrti u čije kaldrmisane ulice iz neznanih razloga turisti čes­to ne zalaze, a koja čuva devičanski duh starog Praga. Ako se tu nađete tokom zime, dok su praš­ki krovovi pod snegom, dovoljno je da zakucate na vrata obližnjeg umetničkog ateljea i u zamenu za dobrotvorni prilog zatražite čašu „svaržakaˮ, češkog kuvanog vina.

Na Hradčanskom trgu zavirite u palatu Švarcen­berg. Nekada je pripadala istoimenoj plemićkoj porodici, čiji su potomci i dan-danas živi. U palati sa impresivnom grafitofasadom danas se nal­azi reprezentativni muzej češke renesansne i barokne umetnosti. Nije u pitanju tek obična umetnička kolekcija, ovde ćete pronaći mnoštvo predmeta iz svakodnevnog života koji bolje od bilo kog dokumenta dočaravaju epohu.

Praški dvorac Hradčany priča je za sebe – od drvenog gradišta ograđenog palisadama, do na­jvećeg dvorskog kompleksa u Evropi. Najbolje je posetiti ga u maju, kada su i bašte otvorene i na sve strane cvetaju kamelije. Katedrala Sv. Vita impresivno je gotičko zdanje čija je gradnja trajala skoro šest vekova i unutar koje se čuva možda najdragoceniji simbol češke državnos­ti – kruna Sv. Vaclava. Krunu su izradili najbolji zlatari Bohemije u 14. veku od dva i po kilograma zlata i preko 90 dragulja. Karlo se postarao da se na krstu koji krasi krunu nađe i jedna izuzetna relikvija – ampulica s trnom sa krune od glogov­og venca koju su Hristu stavili na glavu prilikom raspeća. Kopiju krune koja sa sobom nosi kletvu možete videti u Staroj kraljevskoj palati. Ako već idete tamo, obiđite i zemaljsku kancelariju odakle su češki protestanti kroz prozor izbacili katoličke službenike, čime je otpočeo tridesetogodišnji verski rat, najkrvoločniji u Evropi. Sto godina pre Martina Lutera u Vitenbergu, prve protestantske ideje u srednjoj Evropi na videlo je izneo Jan Hus, koji će zbog svoje borbe protiv katoličke crkve završiti na lomači. U zemlji u kojoj se danas 85% građana izjašnjava kao ateisti, pokojnici kremir­aju, na sahrane se uglavnom ne ide, a institucija crkve ne uživa značajan ugled još od vremena mučenika Jana Husa.

Sa Hradčanskog dvorca se ka srcu romantične čevtrti Mala Strana spušta ulica Jana Nerude, poznatog češkog pisca s kraja 19. veka. Atmos­fera ove ulice i dalje je protkana sepijom, a svaki korak niz brdo daje ritam vašem ushićenju oko­linom.

Vreme je za ručak. Prag se gleda očima, u njemu se uživa punim plućima, ali se doživljava stoma­kom. Češka kuhinja je kontinentalna, gurmanska, jaka, a lokalni restorani obiluju tradicionalnim specijalitetima. Najbolje kobasice poješćete „s noguˮ na Vaclavskom trgu, sa gulašom retko da ćete gde pogrešiti, dimljena rebarca naručite obavezno „kod Vojvodaˮ (češki naziv: „U véjvo­důˮ).

Ali, pošto smo već na Maloj Strani, samo nas­tavite tramvajskim šinama ka brdu Petrin. U njegovom podnožju, preko puta žičare koja vodi ka vrhu, smestila se naizgled sasvim obična krčma u kojoj bi trebalo probati vrlo neobičan specijalitet. „Nakládáný hermelínˮ (marinirani sir) je artikal koji se može pronaći u svakoj pivnici i svaka ga sprema na svoj, originalni način. Reč je o češkoj varijanti francuskog sira kamember, koji se ostavlja da odstoji sa dosta luka i paprike u ulju i uz šumavski hleb (crni ražani hleb sa ki­mom) najbolja je „pratnjaˮ pivu. Nijedan sir ne ide tako dobro uz pivo kao ovaj, a ako se zaljubite na prvi pogled, potraga za najboljim hermelinom u Pragu može se pretvoriti u zanimljivu gastron­omsku avanturu. Pivo je, pak, posebno praško poglavlje. Mada u samom gradu ima nekoliko pivara, najbolja piva dolaze iz grada po imenu Plzen. Razlog je, kažu, u češkom hmelju, koji se tamo uglavnom gaji.

Hmelj je prirodan konzervans, daje pivu pre­poznatljivu gorčinu i najvažniji je sastojak ovog pića koje konzumiraju više od vode. Do pre dva­desetak godina, konobar vas ne bi ni pitao, već kad bi video da ste popili pivo, donosio bi sledeće. Ukoliko ne biste želeli više piva, dovoljno je bilo da okrenete kriglu naopako. Danas će vam sa poslednjim gutljajem skloniti kriglu sa stola i up­itati vas: „Još jedno?ˮ

Do Karlovog mosta svratite uveče kada čitavo gradsko jezgro okupaju prigušena žuta svetla. Noću praški mostovi izgledaju kao sjajne strune razvučene preko reke. Dok stojite na ovom mos­tu, uživajući u laganom severnom vetru, videćete mnoge umetnike kako sa upornim osmehom pokušavaju da izmame novac od radoznalih tur­ista. Uvodni taktovi Smetanine “Vltave” nežno i tiho ispunjavaju vaše srce. Polako, note se nižu, muzika postaje glasnija slikajući snagu reke sur­vane sa planina kako klizi i krivuda, ulazeći u Prag ponosno, kraljevski, moćna i široka, dodiru­jući padine Višehrada i u blagom zaokretu grleći mala ostrvca i praške mostove.

Žamor kao nežna uvertira struji svuda oko vas. Sami ste i niste sami. Pogled vam luta ka Hradč­anima, crkvi Sv. Mikulaša, brdu Petrin, raskošnim kapijama sa obe strane mosta. Svedoci ste neopisive magije onoga što je vekovima privlači­lo ljude sa svih meridijana ovome gradu… ta ta­nana nit, spona između sna i jave, veza između nevidljivih svetova.

Tada je i Starogradski trg najlepši. Astronomski sat Orloj i Tinska crkva, ta dva čuvara najlepšeg praškog trga, nečujno vam pripovedaju o nekim prošlim vremenima kada se ovde trgovalo, ra­tovalo, protestovalo, rađale se i umirale imperije, kada se tek tako gubila glava, ali i kad se vole­lo i ljubilo. Zamislite trgovce sa Dalekog istoka, srednjevekovne krčme sa upaljenim bakljama i trbušnim plesačicama, Johana Keplera koji trči ka dvorcu sa horoskopom koji je pisao za kral­ja, Jana Husa koji u obližnjoj Vitleemskoj kapeli proklinje sveštenike koji se voze u zlatnim koči­jama. Zamislite lomače na kojima su u sred­njem veku noću gorele veštice, a ujutro se oko tog zgarišta trgovalo svim i svačim, pa i ljudima; zamislite Kafku i Milenu u večernjoj šetnji, ruske tenkove koji nisu znali šta ih je snašlo u uzanim uličicama popločanim kockom, češke mlade in­telektualce koji u obližnjim stanovima kuju za­veru protiv diktature, stotine hiljada Čeha koji zveckajući ključevima odnose pobedu u plišanoj revoluciji.

Otvorite oči i uživajte u svakoj praškoj fasadi koja krije neku unikatnu priču, u mirisima svega i svačega koji se šunjaju unaokolo, u lascivnosti i šarmu grada kojeg su, kažu, sačuvale žene, ali ne zaboravite da Prag podjednako živi i u svojim enterijerima, u otmenim secesijskim restorani­ma, iz kojih na ulicu dopiru zvonki zvuci kristal­nih čaša, u baroknim dvoranama njegovih pala­ta, klasicističkim prostorima njegovih muzeja i pozorišta, nesputanom inventivnošću njegovih novih arhitektonskih dragulja, ali ponajviše Prag živi u pivnicama gde ćete i danas sresti nekog nalik na dobrog vojnika Švejka.

„Ako je moguće nešto nazvati previše lepim, onda to važi za Pragˮ, rekao je jednom prilikom ruski pisac Lav Rubinštajn. „Prag vas nikako ne pušta. Majčica prosto ima kandžeˮ, zapisao je najpoznatiji Pražanin – Franc Kafka.