ŽIVOT U SKLADU SA SOBOM

PIŠE: VIOLETA SAKOVIĆ HARMANN

Odavno ljudima želim samo jedno – da imaju „Mudro srce“. Lepo je imati i dobronamerno, i ljubazno, i plemenito, i neustrašivo, i ambiciozno… ali imati mudro srce, početak je veličanstvenog života.

Početak mog veličansvenog života usledio je onog dana kada sam prihvatila činjenicu da sam «prolazna». Od tada se manje brinem, više igram. Manje raspravljam, više radujem. Manje spavam, više živim. Manje žalim, više zahvaljujem. Manje osuđujem, više volim. Manje čekam, više idem u susret. Manje suzdržavam, više uživam. Manje prisećam, više maštam. Manje nedostajem, više prisustvujem. Manje dangubim, više stvaram. Manje pričam, više slušam. Manje potiskujem, više osećam. Manje plačem, više se smejem. Manje se plašim i svakim danom sve više i više verujem jer osećam i znam da je život fenomenalno osmišljena kreacija u kojoj je vremena više nego dovoljno za sve, prvenstveno za to da se shvati koliko je divno i značajno biti rođen i koliko nema potrebe živeti u strahu.

Zato što smo prolazni kako mi, tako i sam život – treba živeti punim plućima. Teško mi pada da posmatram današnji svet i sve ove ljude koji žive život pod maskama. Pod markama, brendovima, trendovima. Ljude koji su se toliko udaljili od sebe, svoje suštine, svoje istine da se čitav fokus njihovog života sveo na fizički izgled. Skupu garderobu. Ogledanje u ogledalu. Fotografisanje lažne slike koju imaju o sebi.

Za razliku od njih, mudra srca ne prate trendove, ne uklapaju se u kalupe, već žive svoju kreativnost, istinu i slobodu. Mudra srca žive za osećaj. Za dobar osećaj. Mudra srca su okrenuta tišini i veri.

Baš juče sam razgovarala sa jednom takvom – mudrom, oslobođenom i predivnom ženom koja em što nije skidala svoj osmeh sa lica, em nije ni «obrisala» bore. Bore kao prirodan proces. Bore kao trag života. Bore kao uspomene. Bore kao prkos perfekcionizmu koji nam društvo nameće i zbog koga mnogi, umesto da žive, da se(be) ispoljavaju, da žive u skladu sa prirodom, padaju u depresiju jer nisu ono ko zaista jesu, već su promenjeni lični opis.

Dugo smo razgovarale i razmenjivale mudrosti, razmišljajući o tome kako bi bilo divno da živimo u svetu u kome se ljudi više raduju, više osmehuju, više udvaraju, više ugađaju, više ohrabruju, više vole, više prepuštaju životu umesto što mu se opiru. Živeti prepušten najlepši je stil života i najbolji način da se kroz život “prošeta” sa lakoćom, sa bezbrižnošću, sa poverenjem… Poverenjem da na svom životnom putu nismo sami, da smo vođeni i voljeni, da smo zaštićeni i da sve što treba da činimo je da pratimo dobar osećaj. Kada bismo dane započinjali molitvom “Daj mi, Bože, mudro srce da me vodi tako da sam uvek na pravom mestu, u pravo vreme, među pravim ljudima”, dani bi nam postajali sve fenomenalniji i fenomenalniji. Dani bi se kao takvi nizali u mesece, meseci u godine, godine u život.

Život prepun ushićenja, uzbuđenja, radosti, zadovoljstva. Život vredan življenja. Život pun života.

Znate, onog dana kada sam osvestila svoju “prolaznost”, prestala sam da se opterećujem, da se brinem, da se pretvaram, da se upoređujem, da ispunjavam tuđa očekivanja. Počela sam da živim u skladu sa sobom. Onog dana kada sam počela da živim u skladu sa sobom i kockice mog života su počele da se slažu. Život je prestao da bude napor, postao je lakoća, zabava, avantura i skup neograničenih mogućnosti. Mogućnosti da se menjam, rastem, napredujem, da istražujem, saznajem, spoznajem, shvatam, prihvatam. A kada smo kod prihvatanja, mudra srca prihvataju život i sve životne situacije bez ljutnje, srdžbe, besa, samosažaljenja. Tako je, kako je. Kako god da je, uvek je dobro. Ako na izgled nije dobro, biće bolje. Uvek bude. Samo treba uvek i u svakoj situaciji tražiti razloge za zahvalnost životu.

A kada smo kod zahvalnosti, odavno se Bogu ne molim, već mu se zahvaljujem. A šta da mu tražim što mi već dao nije?! Dao mi je život, dao mi je pamet, dao mi je snagu, dao mi je veru, dao mi je nadu. Dao mi je voljene, dao mi je sve što mi za sreću treba. Ne tražim mu zdravlje, već svoje zdravlje čuvam – pazim šta jedem i ne dam da gnev i bes jedu mene. Ne tražim mu novac – radim da zaradim. Ne tražim mu ljubav, već ljubav deljenjem množim. Ne tražim mu uspeh jer uspela sam onog dana kada sam začeta. A šta da mu tražim što mi već dao nije?!

Hvala ti, Bože, na svemu što imam. Ono što nemam, mogu da steknem. Sve što ne steknem, to mi i ne treba.