ŽIVOT PUN DRAGOCENIH EPIZODA

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Danijela Radonić Bhandari provela je svoje detinjstvo u Podravskoj Slatini, Slavonija, Hrvatska. Kao tinejdžerka, izbegla je u Srbiju, gde njeni roditelji i danas žive. Pre 11 godina, preselila se u Dubai, potom je sudbina odvela u Nepal, a već 7 godina živi u Indiji, gde je udata za Indijca.

Sklonost ka povezivanju sa dušom/sopstvom svih i svega, kao i ka pomaganju drugima, otkrila je još u ranom detinjstvu. Uvek je volela prirodu, a ljudski um i duh su je uvek intrigirali i privlačili. Seća se da je još kao devojčica, sa ogromnom empatijom, igrala psihoterapeuta u porodici, a za mlađe od sebe se uživljavala u ulogu učiteljica, sa željom da prenosi stečeno znanje i iskustvo, ili pak hostese koja je želela da posluži i ugosti svoje prijatelje. Upravo ove uloge su se manifestovale u svemu onom što ona danas radi. Završila je studije alternativne medicine, a trenutno se fokusirala na kliničku hipnoterapiju kao naučnu metodu asistencije ljudima u isceljenju.

ŽENA SI KOJA USPEŠNO BALANSIRA DUHOVNI I JAVNI ŽIVOT. U ČEMU JE TAJNA POMIRENJA OVA DVA NAIZGLED SUPROTNA SVETA?
Život me je učio i testirao na razne načine. Nakon 10-ak godina duhovnog traganja, raznih škola i tehnika meditacije, joge i alternativnih metoda lečenja, udala sam se za ugostitelja i moj život se uveliko promenio, jer su od mene javni nastupi očekivani gotovo svakodnevno. Moja rutina više nije postojala, i sve ono što sam mislila da sam postigla pređašnjom duhovnom praksom, odjednom je bilo na veoma važnom ispitu. Desila mi se čak i psihosomatska bolest, koja će uveliko preokrenuti moje profesionalno opredeljenje, ali uz sav bol, stigli su i brojni uvidi. Jedan od najvažnijih je bila spoznaja da duhovnost nije ništa drugo do svesnovanje naše istovremeno božanske i ovozemaljske egzistencije u svakom trenutku postojanja. Moje unutrašnje blaženstvo je moje i sa mnom, bez obzira gde sam, sa kim sam i kakve dužnosti obavljam. Počela sam da uživam u interakciji sa brojnim svetom koga sam susretala tokom tih naših formalnih, pa i neformalnih susreta, a ispraznu komunikaciju, koja često prati velike skupove, uvek bih preokrenula u nešto nadahnjujuće za sve sa kojima sam se susretala. Prihvatajući prvenstveno sebe, a potom i svoju novu ulogu, kao i ljude koje mi je ona unela u život, jeste ono što je donelo neizmeran mir i radost u sve što sam činila i gde god da sam se našla od tada.

KAŽI NAM UKRATKO O POČECIMA DUHOVNOG TRAGANJA, SPOTICANJIMA I ZNAKOVIMA PORED PUTA NA KOJE SI NAILAZILA.
Još krajem osnovne škole, počela sam da čitam knjige poput Igre staklenih perli, Sidarte i sl. Onda je došao rat u bivšoj Jugoslaviji i ušla sam u priču izbeglištva. Uvek naglašavam koliko je taj rat bio moj veliki učitelj, jer sam na sopstvenoj koži osetila šta znači razdvajanje ljudi religijom, i kasnije se osvedočila kako se taj jaz lako premošćava duhovnošću.
Godine 2000. upoznala sam moju prvu duhovnu majku, dr. Maju Majić, uz koju sam vežbala telepatiju (eh, tog početničkog uzbuđenja!), a uz njene radionice, osvešćivala tamne i duboko potisnute aspekte sebe. Homeopatijom mi je pomogla da se izlečim od bakterije u čijem pređašnjem izlečenju mi antibiotici nisu pomogli punih godinu dana. Od tada sam se zaklela sebi da antibiotike, niti bilo kakve druge lekove, neću koristiti, sem ukoliko mi je možda život u opasnosti. I evo me – živa i zdrava nakon više od 10 godina bez alopatije.
Otprilike u isto vreme, žena koju smatram ne samo duhovnom majkom i velikim učiteljem, već naprosto delom sebe, Jelena Kuhar, inicirala me je u prvu meditaciju – Sahadz Jogu. I dandanas je praktikujem, iako sam u međuvremenu naučila brojne tehnike i upoznala neke od najvećih duhovnih učitelja današnjice, koji su uveliko ostavili traga na moj sveobuhvatni razvoj. Šta reći, sem da sam izuzetno blagoslovljena i neizmerno zahvalna na istom.

SPOMENULA SI BOLEST KOJA TE JE USMERILA KA KLINIČKOJ HIPNOTERAPIJI KAO PROFESIONALNOM OPREDELJENJU. OSVRNUVŠI SE NA NJU, ŠTA JE TO ŠTO SI NAUČILA I ŠTO SADA DELIŠ SA ONIMA KOJI TRAŽE POMOĆ?
Prvenstveno sam naučila da verujem Sebi, tom divnom, nekad tišem, a nekad jasnijem i glasnijem, unutrašnjem vodiču, koji me je uveravao da nisam sama i da nemam razloga za brigu, jer božanska ruka me ne napušta – na meni je samo koliko čvrsto je držim.
Iako sam diagnostifikovana sa akutnim reumatoidnim artritisom od strane najuticajnijeg doktora u Delhiju u ovoj oblasti, ja sam odbila alopatske lekove (ne pitajte koliko je on bio ljut, a moj suprug preplašen, jer je svaki, i najmanji zglob mog tela, bio upaljen i neizmerno bolan). Okrenula sam se homeopatiji i kliničkoj hipnoterapiji po preporuci mog zeta, duhovnog učitelja, Mohanjija, koji mi je od samog početka govorio da imam dosta emotivnog naboja koji se nakupio i sada‘eksplodirao’ kroz moje zglobove.
Celokupan proces isceljenja je bio mešavina krugova pakla, zbog bola koji sam trpela, i blaženstva zbog uvida, iskustava i neizmernih blagoslova, kojima sam obasipana u to vreme.
Hrabrost je priznati da problem postoji, a potom se i suočiti sa istim. Optimizam i želja da budemo pozitivni i nasmejani uspevaće samo na dobro kultivisanom zemljištu. Osvetljivanje naših unutrašnjih mračnih katakombi u kojima su pohranjene sramota, griža savesti, tuga, strah, ljutnja i ostale emocije veoma niske frekvencije (ja ih nazivam “Vladari iz senke”), sagledavanje, otpuštanje i integrisanje istih kroz celokupan proces zahtevaju vreme, posvećenost i uglavnom stručno vođstvo iskusnog terapeuta. Međutim, sve to ima za divan cilj zdravu integraciju svih aspekata naše egzistencije.
Ukratko rečeno, moje opredeljenje je da uz razne naučne ‘alatke’ pomognem ljudima da osvetle te mračne katakombe sopstvene senke i integrišu se u cilju ostvarenja svog najvišeg potencijala.

DOTAKLA SI SE ULOGE TVOG ZETA MOHANĐIJA U NEKIM KLJUČNIM MOMENTIMA TVOG ŽIVOTA. INTERESANTNO JE DA STE I TI I TVOJA SESTRA BILJANA UDATE ZA INDIJCE. KAKO GLEDAŠ NA OVU “SLUČAJNOST“ I KAKO PREMOŠĆAVATE RAZLIČITOSTI IZMEĐU SRBIJE I INDIJE U PORODIČNOJ DINAMICI?
Iako je Biba mlađa od mene 2,5 godine, nas dve smo uvek bile kao bliznakinje. Već spomenuta doktorica Maja nam je pre 10-ak godina snimila aure Kirilijanovom kamerom i ni sama nije mogla da veruje šta je videla – aure bliznakinje. Biti gotovo identičan fizički, dešava se kod jednojajčanih blizanaca, ali imati gotovo identičnu auru je već neverovatno.
Nas dve smo u isto vreme postale vegeterijanke (ja u Srbiji, a ona u Americi u to vreme), iako o tome nikada nismo raspravljale. Otišle bismo u šoping i razdvojile se u velikim dubaijevskim molovima, da bismo se nakon par sati našle i ustanovile da smo kupile iste stvari.
Ona je upoznala Mohanđija dok smo živele u Dubaiju, a ja sam upoznala Ranvira dok sam živela i radila u Nepalu. Niti jedna od nas nije upoznala našeg indijskog muža u Indiji. Čudni su putevi Gospodnji, ali je divno koračati njima.
Naši muževi jako vole Srbiju, našu čitavu porodicu i veliki broj divnih prijatelja koje imamo tamo, kao što se i nas dve osećamo kao kod kuće u Indiji. Mohanđi drži svoje programe meditacije bar dva puta godišnje u Srbiji, a Ranvir je već nekoliko puta napomenuo kako bi voleo da se preselimo u Srbiju, ili bar da podelimo vreme između boravka u Indiji i Srbiji jednog dana kada se penzioniše. On je oduševljen našom prirodom, Dunavom, Fruškom gorom i, naravno, hranom.
Za čoveka koji je utemeljen u svom božanskom sopstvu, političke granice se polako gube i on se oseća kod kuće, ma gde da je u svetu. Kada znamo da je čitav Univerzum u nama, zašto bismo se sputavali i vezivali za neko malo parče ove Zemlje (sem ukoliko je naš izbor da baš na tom mestu provedemo život uživajući svoju bezgraničnost)? Lekcije ne-vezivanja i otpuštanja attachment-a u životu su bile bolne, ali sam im neizmerno zahvalna, jer sad putujem kroz život bez tog dodatnog prtljaga.

zivotpundargocenihepizoda4E, PA, HAJDE DA NAJZAD ČUJEMO NEŠTO I O RANVIRU, TVOM SUPRUGU, VAŠOJ LJUBAVNOJ PRIČI. U ČEMU JE ČAROLIJA?
Kada me pitaju šta je to što prvo primećujem kod ljudi i ono što najviše cenim kod onih u čijem prisustvu želim da budem, moj odgovor je jednostavan – čisto srce koje se reflektuje kroz svaku ćeliju nečijeg postojanja, kao i mogućnost iskazivanja večitog deteta u nama, bez obzira na godine, titulu ili pak priliku.
Iako ima poprilično visok položaj u hotelskoj industriji, Ranvir je neizmerno cenjen među svojim nadređenima, svojim kolegama, ali i svima onima koji na njega gledaju kao na svoj uzor… A sve to baš zbog svoje jednostavnosti, prirodnosti, spontanosti, teško salomivog optimizma, spremnosti na šalu i fleksibilnosti. Pokušavam da se setim bilo čega što bi ga učinilo tipičnim Indijcem, ali nisam u mogućnosti. Isto tako, nisam u mogućnosti da kažem zašto on ne bi mogao da bude i Srbin. Naprosto, on je svetski čovek, lako se uklapa u sve okolnosti i baš kao takav je savršen za mene, jer me ničim na sputava. On je moj saputnik na koga uvek mogu da računam, ali isto tako sam ja njegova fleksibilna podrška. Naglašavam fleksibilna, jer u braku gde su ljudi rigidnih stavova često dolazi do pucanja. Savitljivost, u svakom smislu te reči, veoma je važna, jer nam omogućava da se prilagođavamo teretima okoline, a da pri tom ostanemo svoji.
Interesantno je to da je Ranvir uvek osećao da je njegova srodna duša negde u Austriji… A ja sam, eto, rođena u bivšoj Austro–Ugarskoj. Unutrašnji glas ima što-šta interesantno da nam šapne. Na nama je samo da pomno osluškujemo (i verujemo onom što čujemo).

SEM ŠTO SI UPOZNALA RANVIRA U NEPALU, DA LI JE RAD I ŽIVOT U TOJ ZEMLJI IMAO JOŠ NEKOG UTICAJA NA TO KO SI I ŠTO SI DANAS?
Priča o Nepalu je priča o tome kako biti prepušten vođstvu božanske ruke i kako se abrakadabra (magija kreiranja našim mislima i rečima) zapravo odvija u našem umu.
U Dubaiju sam završila početnički kurs Art of Living-a, i nekih godinu dana kasnije, dok sam asistirala jednoj učiteljici, ona mi je pokazivala slike Sri Sri Ravi Shankara, osnivača Umetnosti življenja. Nisam ni razumela u kojoj tačno zemlji je to ona bila sa njim, ali nikada neću zaboraviti njegovu sliku na golf terenu, u izmaglici i sa snežnim vrhovima Himalaja u pozadini. Ne znam zašto, ali misao koja mi je proletela, ne kroz glavu, već kroz moje čitavo biće je bila: “Kako bih ja volela da provedem vreme ovde!” Nepunih godinu dana kasnije, dobila sam ponudu za posao kao Recreation & Spa Manager najvećeg spa (koji smo pretvorili u holistički centar) u Nepalu, a koji je bio na golf terenu. Par nedelja kasnije, saznala sam da je Art of Living imao kurs baš u tom odmaralištu, a ista ona slika Gurujija u magli mi je pokazana tom prilikom. Pokušajte samo zamisliti moje iznenađenje. I kada sledeći put pročitate negde kako mi kreiramo svoju stvarnost sopstvenim mislima, znajte da je to apsolutno tačno.
To je bio početak mog jednogodišnjeg boravka u Nepalu. O nastavku bih verovatno knjigu mogla da napišem.

TEMA APRILSKOG BROJA IZDANJA RYL E-MAGAZINA NOSI NAZIV “HAPPY ENDING”. ŠTA JE ZA TEBE SREĆAN KRAJ?
Polazeći od toga da je za mene duša večna i njene avanture je teško uklopiti u linearan pojam vremena, početak i kraj imaju malo drugačiju definiciju iz moje perspektive. Takođe, ni sam život ne vidim kao film, već kao večnu seriju. Sve je povezano, i za uzrok nečeg što nam se trenutno dešava ponekad treba premotavati traku do davno zaboravljenih epizoda.
Ono što ima kraj jesu upravo te epizode, prepune intenzivnih događaja, osećanja, misli, fizičkih prepreka, itd. koje nas konstantno nečemu uče. Od pozitivnih, inspirativnih ljudi i događaja u našem životu učimo mnogo, ali isto tako i od svega onog što je manje prijatno ili apsolutno neprijatno i bolno u datom trenutku. Proći kroz ta osećanja, isceliti ih i integrisati ih među dragocene lekcije života, kako biste ih nosili kao dragocen aspekt našeg postojanja je ono što bih nazvala srećnim krajem.

A još kada uspemo da budemo simultani učesnici serije, kao i gledaoci iste, tada se život potpuno menja, jer naša svest je u stanju posmatrača. Kao što je Njegoš rekao: “Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom.” Udaljiti se od situacije i objektivno je sagledati, menja perspektivu svega. A naša realnost je upravo ono što vidimo i doživljavamo… Nastojmo uvećavati naš ‘vidokrug’, sve dok on ne postane 360 stepeni. To će definitivno biti srećan kraj epizode iz proširenja svesti.
U međuvremenu, neka svaka epizoda našeg serijala bude ispunjena bezuslovnom ljubavlju, davanjem, razigranošću, radošću, čistotom misli, reči i dela, spontanošću i fleksibilnošću. I ne zaboravite – bateriju u jednu ruku, a božansku ruku u drugu, i samo napred, prepušteni i opušteni. Srećan kraj nema da omane!