ŽIVOT OD ZAPADA DO ISTOKA

Piše: Anima Mundi

Biljana (Biba), devojačko prezime Radonić, udato Mohan. Rođena u Slatini (zapadna Slavonija), školovala se u Italiji (američki Univerzitet “John Cabot” u Rimu) i Americi (Krok institut za mirovne studije u sklopu Univerziteta “Notre Dame” u Indijani, jednog od najjačih univerziteta u Americi). Tokom rata, ranih devedesetih, sa porodicom je izbegla u Srbiju, i po završetku Gimnazije, radila kao prevodilac za Ujedinjene Nacije (u Iloku, Skoplju i Prištini).

Njen život je film/bajka, koji bi uskoro mogao da se ekranizuje. Žena koja se ostvarila kroz više uloga u životu, samo zato što je bila otvorena, prepuštena, vođena snagom intuicije i ljubavi.

Za mnoge glumce je san Holivud, a ona je završila u indijskim filmovima. Žena sa Balkana, obišla je svet i svoju ljubav/srodnu dušu pronašla u Indiji. Biba Mohan priča nam svoju životnu priču.

Šta je za tebe Balkan, a šta Indija? Dva pomešana sveta u tebi, miris sveta koji nas vuče i ne da da stanemo.

Nakon 15 godina života u inostranstvu, sada gledam na Balkan na sasvim novi način. Frustracija zbog ekonomskih izazova se oseća, ali na Balkanu postoji nešto zaista posebno, ogromni potencijal koji vidim ponajviše u mladim ljudima. Za mene Balkan predstavlja intenzitet života, strasti, šarenila i talenta koji samo treba pravilno usmeriti. To sam uvidela tokom studija u Rimu (2000 – 2004). Na fakultetu John Cabot je bilo nas petnaestak sa Balkana, kao bivša Jugoslavija u malom. Bez lažne skromnosti, tada sam uvidela koliko smo mi odskakali od drugih studenata. Inteligencija, humor, talent za ples i umetnost, kritičko razmišljanje, izrazita individualnost – sve to sam mnogo više primećivala tada, kada sam bila okružena studentima iz svih krajeva sveta, i stoga bila u mogućnosti da nas uporedim sa drugima. Pošto sam stipendiju za studije dobila sopstvenim trudom i običnom prijavom preko interneta, želela bih svojim primerom da inspirišem mlade ljude da ne odustaju od svojih snova, da vredno uče, da savladaju što više stranih jezika, da nauče da koriste internet kao prelep prozor u svet. Nikad ne treba kriviti druge, sistem, već preuzeti odgovornost za svoj život, fokusirati se, dati sve od sebe, a ostalo prepustiti višoj sili.

Na Balkanu smo puno toga prošli, i po pitanju duhovnosti se oseća određena zrelost i spremnost ljudi da se otvore višim uvidima i iskreno rade na sebi. Kako sam s vremenom otkrila divne energije i manastire na Fruškoj gori, Najdanove krugove, manastire na Kosovu, piramide u Bosni, planinu Rtanj, Ostrog, kao i divne duhovne ljude u Splitu, tokom nedavne posete Dalmaciji, još više me fascinira ovaj region i njegova posebnost. Polako uviđam zašto je moja duša birala da se utelovi baš na Balkanu!

Što se Indije tiče, bila je to ljubav na prvi pogled, duboko prepoznavanje. Mogla bih napisati knjigu utisaka o Majci Indiji, njenom šarenilu, raznolikosti, suprotnostima koje su drastične, pa ipak u sebi svojstvenom skladu, vrevi koja vodi u tišinu, skromnosti i apsolutnoj prilagodljivosti ljudi, duhovnosti koja je usađena duboko u njihov DNK, o drevnim mudrostima i dubini filozofije večne Sanatana Dharme koja je poput najveće dragocenosti prenošena sa kolena na koleno nikad ne postavši dogma. I na kraju, to je moja Indija, kao majka i kolevka joge, drevne nauke nezamislive dubine, koja me je skroz osvojila i kojoj želim posvetiti svoj život kao njen verni sluga i instrument.

Iskrenost, šarolikost i intenzivnost bi, po mom mišljenju, bile zajednički nazivnici Balkana i Indije.

Kada i kako si spoznala potrebu za duhovnim buđenjem?

Sve je počelo intenzivnim iskustvom sa Bogorodicom u jednom manastiru u Srbiji 1998. godine, kada sam ugledala kupolu oslikanu freskom “Bogorodica šira od nebesa”. Bio je to totalno neobjašnjiv momenat. U raširenim rukama svete Bogorodice doživela sam intenzivno širenje svesti u svim pravcima, kao neku eksploziju ogromne energije. Prestala sam disati i samo znam da su mi suze bukvalno lile niz lice, mada ja uopšte nisam plakala. Uvek sam osećala posebnu povezanost sa Bogorodicom, njeno sveto prisustvo u mom srcu, a to su mi kasnije potvrdili i vidoviti majstori iz Indije. Verujem da je i stipendija od 40,000 $ za studije u Americi (Notre Dame kampus je posvećen Bogorodici) 2004. godine, bez ikakve protekcije na zemaljskoj ravni, bio upravo Njen blagoslov.

Ali, do istinskog poriva za duhovnim buđenjem, došlo je nakon tzv. “iskustva bliskog smrti” na Kosovu 2000. godine. O detaljima tog iskustva nekom drugom prilikom. U momentu kada sam spontano odlebdela iz tela, svest mi se počela širiti velikim intenzitetom. Imala sam osećaj da prolazim kroz neku vrstu tunela koji je sačinjen od impresija iz života. Kako sam prolazila dalje tim tunelom, živa Svetlost na njegovom kraju je bivala sve jača i bliža. Neverovatna Ljubav preplavljivala je moje biće, i taman kad sam se počela rasplinjavati u toj najuzvišenijoj svetlosti Ljubavi, primila sam telepatsku poruku: “Tvoje vreme nije još došlo. Nisi ispunila svoju misiju. Tvoja misija je da služiš Jedinstvu.” U tom momentu sam se počela zgušnjavati, ako tako mogu reći, i ubrzo ponovo zatekla u fizičkom telu. Tada sam skroz prevazišla strah od smrti, i istinsko duhovno traganje je započelo. Velika žeđ da se ponovo kupam u tom uzvišenom stanju svesti, te da ostvarim misiju svoje duše, od tada me ne napušta.

Mislim da svako od nas ima knjigu koja ga menja iz temelja, koja ga pokreće i transformiše. Koja je to knjiga koja ti je promenila život u svakom smislu?

U mom slučaju je to živa knjiga “Autobiografija jednog Jogija” od Paramahamsa Joganande. Ta knjiga je istinski živa, jer je vibracija duhovnih Majstora usađena u nju. Velika istina koju je izrekao Jogananda u toj knjizi mi se naročito urezala u pamćenje. Rekao je da je najveća milost biti u fizičkom prisustvu duhovno uzdignutih bića. To je poput blagoslova da stalno pijemo sa Izvora, i u tom procesu i sami rastemo mnogo većom brzinom nego što bi to inače bio slučaj. Nisam znala kako, no verovala sam da ću dostići takav blagoslov u svom životu. Po završetku studija, napustila sam Ameriku, i život me je uskoro odveo u Dubai, koji je samo sat i po leta avionom od predrage mi Indije.

Imala si priliku da se sretneš sa Sai Babom u Indiji. Kako je izgledao taj susret?

Sai Babi me je 1996. godine odvela izuzetna holistička doktorica i iskrena Babina poklonica iz Splita, dr Anđelka Majić, koja se otisnula da sa svojom GDV kamerom putuje po Indiji, kako bi skenirala aure duhovnih Majstora. To mi je zvučalo jako zanimljivo, pa sam uzela dve nedelje odmora sa posla i pošla sa njom. Tako smo stigle i do Sathya Sai Babe. To je bila neopisiva milost i veliko učenje, kao da sam se po prvi put pogledala u ogledalo i priznala sebi šta mi se nije svidelo u odrazu, tj. na kojim karakteristikama moram iskreno poraditi, kako bih živela najvišu verziju sebe. Sai znači Istina, Istina našeg bića koju možemo spoznati i iskazati samo kroz Ljubav, i istinski rad na sebi koji prevazilazi granice ega i udobnosti. Sai Baba je takođe rekao: “Moj život je moja poruka.” Smatram da je to nešto što svi mi trebamo ostvariti, da služimo sopstvenim primerom.

Živeti život bolivudske zvezde, makar na tren, za tebe je bila stvarnost. Opiši nam tu stvarnost.

Način na koji sam dobila ulogu junakinje u filmu “Foreignchi Patlin” je još jedan primer neverovatne božanske igre (“leela”), koja je zanimljivija od bilo koje komedije koju čovek može zamisliti. Režiserka tog filma me je primetila sa Mohanđijem na nekom splavu u Dubaiju. Rekla mi je da ima izrazito jaku intuiciju i da sam ja upravo ta junakinja za kojim tragaju. Ja sam joj rekla da se u životu nisam bavila glumom, ali ona je insistirala. Prihvatila sam to iskustvo iz šale i avanture. Moje prethodno poznavanje borilačkih veština, salsa plesa, joge i indijskog duha uopšte, sve je došlo kao naručeno za taj film. Najveće iznenađenje je usledilo kasnije. Film “Foreignchi Patlin” je postao najuspešniji film moderne maharaštranske kinematografije u kom je po prvi put ikada strankinja odigrala ulogu junakinje, i iz zapadnjakinje se uspešno transformisala u pravu maharaštransku ženu. Kad su me pozvali na premijeru filma, nisam ni sanjala šta me očekuje – pomanhitale rulje kretale su se ka meni u potpunom delirijumu, deca su tražila da im dam autogram na ruci, jer u tom momentu nisu imali papir, radili su tradicionalni ritual Arati na meni, totalno ludilo. Na kraju sam dobila i njihovu čuvenu Raštra Bhušan nagradu koja predstavlja zaista veliku čast. Kad god letim za Bombaj, na aerodromu me neko prepozna, jer se taj film i dan-danas prikazuje bar jednom mesečno na najgledanijim TV kanalima na Marati jeziku, jednom od 40-ak jezika u Indiji. Najbolje od svega je da sam ja tu jedva i glumila, osećala sam se prirodno u toj ulozi, jer je činjenica da taj film ima dosta dodirnih tačaka sa mojim stvarnim životom. Prosto da se čovek zapita šta je stvarnost, koji “matriks”, te da uvidimo kakva je igra ovaj naš život.

Tvoja iskonska želja bila je da se udaš za duhovnog Učitelja, kako bi zajedno s njim služila drugima. Kako izgleda život pored Mohanđija, jednog od najznačajnijih duhovnih Učitelja u 21.veku?

Izuzetno veliki blagoslov, ali i veliki izazov i odgovornost – teško je to opisati u par reči. Pisala sam o tome detaljno u blogu po imenu Mohandji Faktor koji se može naći na sajtu mohandjisrbija.wordpress.com. To je bila moja velika želja, koju sam osvestila nakon iskrene i duboke kontemplacije. Sai Baba je rekao nešto zaista veliko: “Budite svesni svojih želja. Pazite dobro šta želite, jer bi vam se to moglo i ostvariti.“ Ne mogu reći da sam tada bila svesna svih izazova koje bi život sa duhovnim Majstorom, potpuno posvećenom služenju drugima, doneo, ali se ni jednog momenta ne kajem, jer mi cilj nikada nije bila udobnost, već duhovni rast.

Plod tvoje i Mohanđijeve ljubavi je Mila, prekrasna devojčica sveta. Kada vidiš nju, šta vidiš?

Mila je najveći blagoslov u našem životu do sada. U njoj se božanski prelepo spajaju lepota Balkana i Indije. Njen svetli ten, glatka crna kosa poput sjajne grive mustanga, okice koje sijaju izuzetnom jasnoćom i svetlošću viših svetova, tople rukice u kojima se sva topim kad god me zagrle, izuzetna senzibilnost i suptilnost, neizmerna ljubav prema svim bićima, glasić koji osvaja sve kojima se obrati – šta reći nego “Bože, hvala ti…” Smatram da nju nemamo šta učiti, samo je pustiti da se razvije i procveta.

Osmeh na aerodromu, porodica sa zvezdom

Gde sebe Biljana Mohan vidi za 5 godina?

Pošto su mi dve stipendije promenile život, osećam veliku zahvalnost i poriv da se i sama aktiviram na polju obrazovanja. Vidim se na svetskim univerzitetima kako sejem seme svesnovanja, joge, tehnika disanja, ljudskih vrednosti i holističkog pristupa životu i zdravlju u umovima i srcima mladih ljudi. To mi je velika želja, i u tome vidim spoj mojih mirovnih studija, rada za Ujedinjene Nacije, dubokih unutrašnjih iskustava i uvida tokom života sa Mohanđijem, obrazovanja u oblasti joge i dosadašnje prakse iste.

Smatram da je neophodno uvesti ovakav predmet na fakultetima kako bismo pripremili mlade ljude, našu budućnost, da u trci i pritisku modernog života nauče kako da se nose sa stresom, izazovima uma i talasima emocija, da smognu snagu da se suoče sa svojim strahovima, da spoznaju i žive svoju Istinu. Takođe ih želim inspirisati da uvide božansko prisustvo u očima svih živih bića, da u istima prepoznaju svetlost Sebe. Smatram da dolazi vreme duhovnosti koja prevazilazi granice dogme, vreme kada se slavi i objedinjuje suština svih religija – to je Ljubav, čista i bezuslovna, nemerljiva i jedina stvarna.

Mohanđi i ja, kao i svi oni koji svesno biraju da budu deo naše duhovne porodice (ne volimo da koristimo reč organizacija), posvećeni smo ovom pokretu bezuslovnosti i čistote, koji počiva na stubovima Vere i Ljubavi. Meditacija “Moć Čistote” koju je Mohanđi u mom prisustvu telepatski primio 2007. godine, do sada je dotakla na stotine hiljada života. Držimo je besplatno u raznim zemljama, prevedena je na nekoliko jezika, i može se besplatno preuzeti sa veb stranice mohanji.org.

Takođe želim da dotaknem na milione života putem naše dobrotvorne institucije ACT Foundation, čiji sam predsednik (actfoundation.org), i da budem instrument osnaženja i uzdignuća onih koji su obespravljeni, bespomoćni, ugušeni siromaštvom, glađu, bolešću i nedostatkom ljubavi i podrške. I sama sam bila gladna i ponižavana tokom izbeglištva, znam kako je biti skroz skrhan, i kako je tada dragocen i najmanji gest bezuslovne ljubavi i podrške. U svoj toj tmini, takav gest budi snagu volje kroz božansku iskru iznenadne spoznaje da sve ima svoj dublji smisao, i da u igri života uvek možemo kreirati sebe iznova. Ne postoji ništa lepše od takve ljubavi i služenja istoj!