PRITAJENI TIGAR, SKRIVENI ZMAJ

Piše: Anima Mundi
Fotografije: Veroljub Milovanović

Veroljub Milovanović, rođen u Kruševcu. Po profesiji dizajner, padobranac, sportista, fotograf. Vlasnik i direktor Art studija VEVE. Od vragolastog dečaka punog energije, sledeći svoj nesvesni dečački put ratnika borilačkih japanskih/kineskih veština, po svom kazivanju, rođeni avanturista, u 37. godini bio je stipendista kineske vlade i borilačke veštine učio je u manastiru Šaolin, najslavnijoj školi u Kini.

Do daleke destinacije leteo je avionom iz Beograda, ali je 10.000 kilometara u suprotnom pravcu prevalio putujući vozom, Transsibirskom železnicom. Kroz prozore „Polar ekspresa“ napravio je oko 3000 jedinstvenih fotografija, kako nosi naziv izložba fotografija koju je imao u Beogradu i Kruševcu.

U najčuvenijem manastiru Šaolin u Kini, kao stipendista kineske vlade, učio si borilačke veštine i tehnike samoodbrane.  Kada si u sebi prepoznao modernog „ratnika“, ako tako možemo da kažemo, i kakva iskustva nosiš iz manastira Šaolin?

Moderni ratnik nije samo onaj koji zna da se bije. Moderni ratnik je onaj ko ume da se snađe u svakoj situaciji i iz nje izađe kao pobednik. Ako kojim slučajem bude poražen, da ne odustane zbog povreda, već da izleči svoje rane i nastavi da se bori za svoj cilj. Iz Manastira Šaolin nosim puno predivnih iskustava. Ali jedno je mnogo jače i dublje od svih. Reč je o meditaciji koju sam upražnjavao na vrhu planine, nedaleko od hrama, na istom mestu gde je meditirao i jedan od najvećih svetitelja zena, Bodidarma. Za njega su vezane mnoge legende i ideja da je on osnivač borilačkih veština koje je preneo monasima Šaolin hrama, kao i priča da je meditirao na jednom mestu 9 godina dok se nije prosvetio, i da je od snage njegove energije, njegov lik ostao preslikan u zid pećine ispred kojeg je upražnjavao duboku meditaciju. Moje meditativno iskustvo se graniči sa čudom, barem meni. Pošto sam bio na tom svetom mestu, sa neverovatnom lakoćom sam ušao u duboku meditaciju, i video sam sebe kao putujem kroz vreme i stajem ispred samog Bodidarme. Bodidarma me je u tom trenutku pogledao i pitao šta tražim ovde. Odgovorio sam mu da sam došao da me uči. On me tada jako grubo pitao: Zašto bih ja tebe učio? Razmislio sam malo i rekao mu: Zato što sam Ja, Sad i Ovde. Na taj odgovor, on se samo nasmešio, i u sledećem trenutku sam video sebe kako ponovo letim nazad kroz vreme, i vraćam se na mesto na kojem sam započeo meditaciju. Bio sam jako zbunjen. Imao sam osećaj da sam dao pravi odgovor, a nisam bio podučen ničemu. Pokušao sam ponovo da uđem u meditaciju, ali neuspešno. Blago razočaran, ustao sam i pošao niz planinu. Na 50 koraka od tog mesta, stariji monah sedeo je u meditaciji. Bio sam udaljen od njega 20 koraka, i kako sam prilazio, bio sam jako tih da mu ne bih poremetio koncentraciju. U jednom trenutku, on se samo okrenuo i pogledao me direktno u oči. Ustao je sa tog mesta i došao do mene. Pitao me je odakle sam i šta radim tu. Rekao sam mu da sam iz Srbije i da sam na šestomesečnom kursu Šaolin kunfua. Posle kratkog razgovora, otvorio je svoju flašicu vode i skinuo pokopac. Uzeo je poklopac u ruku, držeći ga na otvorenom dlanu, i počeo je da se kreće neverovatnom brzinom u svim pravcima, naglo menjajući pravce i izvodeći udarce nogama, dok mu je zatvarač flaše sve vreme nepokretno stajao na otvorenom dlanu ruke. U jedom trenutku, brzo mi je dobacio taj poklopac i rekao da oponašam njegove pokrete. Uradio sam sve kako je radio, verovatno nespretnije od njega, ali poklopac mi ni jednog trenutka nije ispao iz otvorenog dlana. Posle nekoliko minuta vratolomija, prestali smo sa vežbama. On se nasmejao, zagrlio me i rekao da je to bilo odlično. I na kraju je rekao: Budi kao voda u životu. Ovaj zatvarač je tvoja duša, a tvoji pokreti su tvoj duh, neka se tvoj duh kreće kao voda kroz život i tvoja duša ostaće čista. Zahvalio sam mu se na pouci i pošao niz planinu. U tom trenutku, ugledao sam u mislima lik Bodidarme koji mi se osmehnuo. Ista ona slika koju sam doživeo u nedavnoj meditaciji. Bio sam zaprepašćen celokupnim zbivanjem, i sećam se da zbog stanja svesti u kome sam se našao, nisam imao potrebu da razgovaram ni sa kim narednih nekoliko sati.

Kako u 21. veku  izgleda jedan zahtevan vežbački dan?

Vreme nije bitno. Zahtevan borilački dan u 21. veku izgleda isto kao i pre 2000 godina, samo su se vežbači promenili. U manastiru Šaolin budili smo se u 5 i 30 časova, i narednih sat vremena posvećivali se jutarnjoj gimnastici i trčanju. Zatim sledi doručak. Kratka pauza, zatim tri sata napornih vežbi kojima se jača telo i priprema za kvalitetno i pravilno izvođenje udaraca i tehnika. Ručak, odmor od 2-3 sata, i ponovo 3 sata napornih tehnika i usavršavanje formi. Večera i počinak. Ujutru sve to ponovo. Kako vreme prolazi, vežbe postaju sve komplikovanije i zahtevnije, ali sa tim dolazi i velika kondicija i izdržljivost, kao i savršeno disciplinovani pokreti, izvođeni savršenim balansom snage i ravnoteže, brzine i mekoće.

Otac ti je trenirao karate, već kao dete si imao priliku da se u porodici susretneš sa istočnjačkim borilačkim veštinama. Kako si znao da je to i tvoj put?

U to vreme nisam ništa znao o putu. To je bila velika želja za fizičkom aktivnošću i umeće da baratam hladnim oružjem. Kao dete od 10 godina, vešto sam barato nun-chaku palicama, oponašajući tadašnje filmove borilačkih veština. Takođe, bio sam vešt u bacanju koplja i noževa. Kako sam rastao, sve više sam se interesovao za ninjutsu, japansku veštinu ratovanja. Ninjutsu nije samo borilačka veština, već način života koji obuhvata širok spektar veština i umeća. Upotrebu svih oružja, veštinu preživljavanje u šumi,  penjanje, ronjenje, glumu itd. Sećam se da sam po ceo dan bio u nekoj vrsti treninga. Sa 13 godina sam imao svoje ninja odelo, svake noći sam se oblačio u crnu uniformu, i tako izlazio da se igram. Živeo sam u zgradi na prvom spratu i neretko sam kroz prozor silazio napolje, ili sam se penjao na krovove zgrada od 8 spratova i hodao po simsu. Jednom prilikom, visio sam sa vrha zgrade, držeći se jednom rukom za neku cev. Letnje mesece sam provodio na Jastrepcu, u šumi, učeći o pečurkama, biljkama, igrajući se sa zmijama, viseći sa lijana i sl. Bilo je tu puno stvari, svaki dan je donosio nove vrste treninga i avantura koje sada nikome ne bih preporučio. O mom putu ratnika nisam znao ništa kao dete, ali su me dela kroz koja sam prošao, dovela do toga da život posmatram kroz posebnu prizmu. Prizmu ratnika. Ratnika koji ispred sebe stavlja teške zadatke da bi, prevazilazeći ih, postajao jači, spremniji i sposobniji.

Negde sam pročitala da fizička snaga dolazi iz UMA, a da za ljudsko telo ne postoje granice. Vežbanjem tehnike kojom se usredsređuješ na balans, snagu, izdržljivost i samoodbranu, može da se izdrži neverovatna količina bola. Uverenje da telo može izdržati gotovo sve, u osnovi podrazumeva jačinu uma i duše. Koliko si dosegao do jačine uma i duše?

Postoji samo jedan ispravan odgovor, a on je: nedovoljno. Sve je energija. Sve je vibracija. Talasi i čestice. Snaga UMA je beskonačna. Ali nije bitna samo snaga uma, već i njegova usmerenost. Ako pokušamo da uprostimo stvari, prva stvar na putu do prosvetljenja koju ratnik mora da pobedi jesu sopstvene misli. Misli ne pripadaju nama, naša je samo odluka hoćemo li neku misao prihvatiti ili odbaciti. Mi smo ti koji imamo moć nad mislima ako se osvestimo. Ako se ne osvestimo, ceo život nam može  proći u ispaznim maštarijama, živeći u totalnom haosu i zbunjenosti, uvek kriveći druge za svoje nezadovoljstno i neuspehe. Svaka misao ima svoj pravac, smer i intezitet. Od nas samih zavisi šta ćemo postići i dokle ćemo stići u životu, koristeći se mislima i njihovom moći. Misao je na početku borbe protivnik, a kada se ukroti, postaje sluga.

Ratnik si 21. veka, koji je spoznao mudrost i duhovnost u drevnom manastiru Šaolin, u kojem se obučavaju  monasi borci. Kako objašnjavaš to da je neko istovremeno MONAH, a BORAC/RATNIK – suprotnosti koje su objedinjene, ili izrazita snaga prožeta duhovnošću?

Monasi su u to vreme morali biti borci da bi odbranili manastir od pljačkaša. Borilačke veštine su u samom počektu upražnjavali iz zdravstvenih razloga, jer im je  dugo sedenje u meditacijama slabilo imuni sistem i često su oboljevali. Uvežbavajući ustaljene pokrete,  ojačali su svoje telo, a zatim su te pokrete prilagodili savladavanju protivnika. Boreći se za pravedne ciljeve, braneći sebe i druge od razbojnika i divljih životinja, monasi su postali ratnici koji, iako se bore, u svojoj duši zadržavaju smirenost uma. Kao takvi, nikada ne napadaju prvi, a kada se brane, nikada ne upotrebljavaju veću destruktivnu silu nego što je potrebna da bi se opasnost neutralisala.

 Zaustaviti trenutak u vremenu je takođe tvoja ljubav. Fotografija kao sudbina. Kako osetiš i vidiš trenutak koji nastaje, i klik na fotoaparatu koji ga zaustavlja kao najlepši i najbolji, kao svedočanstvo jedne priče koja prolazi?

Trenutak u vremenu i prostoru koji je zabeležen fotoaparatom je za mene velika umetnost. Prisustvovati tom trenutku, usmeriti fotoaparat u tu radnju, i zaustaviti  trenutak vremena koji će tu priču zauvek zabeležiti na papiru je veliki izazov. Što je priča neobičnija, time je njena vredost veća. Što je žrtva veća, time je nagrada slađa. Napraviti vrhunsku fotografiju znači biti u pravo vreme na pravom mestu, i staviti pravu stvar na pravo mesto. To je zadatak koji me inspiriše da idem dalje u svetu beskonačnih situacija, loveći pravi trenutak i pravo vreme. Za onog ko zna da čita slike, jedna slika vredi deset hiljada reči.

Koja je tvoja životna filozofija?

Životna filozofija kojoj težim je, pre svega, jednostavnost. Ne komplikovati stvari previše, i što je moguće više pojednostaviti sve što je pred nama, uživati u svakom trenutku života. Biti optimista, i uvek videti čašu punu do pola. Imati cilj u životu, jer čovek bez cilja je izgubljen čovek, koji besmisleno pluta kako ga talasi nose. Ni u čemu ne preterivati i držati balans duha, duše i tela.

Šta je za tebe Brus Li?

Pre svega, glumac, pa majstor i filozof. U jednom trenutku bio mi je inspiracija i vodilja. Čitanje njegovih knjiga usmeravalo me je ka cilju da postanem bolji čovek.