PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MILJAN SUKNOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Miljan Suknović je savremeni slikar koji živi i stvara u Njujorku. Njegov umetnički put oblikovalo je obrazovanje iz umetnosti i arhitekture u Beogradu, Pragu, Firenci, Hamburgu i Njujorku. Posebno značajan period proveo je u Firenci, gde je sedam godina istraživao grad čije su renesansno nasleđe i arhitektura ostavili traga na njegovom stvaralaštvu.
Suknovićevo slikarstvo karakterišu apstraktne kompozicije, intenzivna paleta boja, dinamične forme i istraživanje odnosa između slike i prostora. Njegov umetnički izraz ne ostaje ograničen na tradicionalno platno, već se razvija kroz velike slikarske instalacije i murale koji postaju deo arhitekture.
Izlagao je u brojnim galerijama u Njujorku, Firenci i Naksosu, a njegov rad predstavljen je i na izložbi „Constellations“ u Muzeju Porto Montenegro. Realizovao je velike murale u Firenci, Bolonji i Njujorku, kao i slikarske instalacije u njujorškim prostorima, uključujući kompleks 7 World Trade Center i Međunarodni aerodrom Džon F. Kenedi (JFK). Za projekat „Studio Visit“, predstavljen u salonu Air France na aerodromu JFK od 2019. do 2020. godine, stvorio je veliku slikarsku instalaciju koja je njegovo istraživanje boje i arhitekture prenela iz galerijskog u javni prostor.
Njegova dela nalaze se u privatnim i javnim kolekcijama širom sveta, uključujući kolekciju povezanu s luksuznim projektom Boulevard Penthouses u okviru hotela Cosmopolitan u Las Vegasu. U njegovom stvaralaštvu susreću se različita kulturna iskustva, arhitektonsko promišljanje i sloboda slikarskog eksperimenta. Suknović kontinuirano istražuje mogućnosti boje, materijala i prostora, razvijajući umetnički jezik koji se ne zaustavlja na granicama platna.
Tvoj životni i umetnički put povezuje različite gradove i kulture. Koji grad te je najviše oblikovao kao čoveka i umetnika kakav si postao?
Prvi značajniji korak u razvoju mog stvaralaštva, ali i u oblikovanju mene kao ličnosti, svakako je bio odlazak na studije u Firencu. Iako sam tamo otišao sa željom da se obrazujem i usavršavam, život je ubrzo odredio drugačiji tok. Studiranje je preraslo u svojevrsnu borbu za opstanak, a umetnost je postala mnogo više od mog poziva i interesovanja – postala je moj oslonac, način da se izborim sa okolnostima i pronađem sopstveni put.
Jedan od ključnih trenutaka tog perioda bilo je upoznavanje s firentinskim galeristom Valterom Belinijem, s kojim sam ostvario dugogodišnju saradnju. Taj susret imao je poseban značaj za moj profesionalni razvoj jer mi je omogućio da umetnost sagledam iz šire perspektive i da se postepeno povežem s međunarodnom umetničkom scenom.
Firenca je za mene predstavljala most između poznatog i nepoznatog, između nasleđa i novih umetničkih iskustava. Iako je grad koji simbolizuje renesansu, upravo me je ona otvorila prema savremenoj umetnosti i svetu koji je prevazilazio moje dotadašnje granice. Zahvaljujući ljudima iz različitih kultura i delovima sveta koji su se susretali u tom gradu, počeo sam da shvatam umetnost kao univerzalni jezik, prostor slobode i mogućnost povezivanja s drugima.
Moj dugogodišnji san o odlasku u Njujork ostvario se upravo iz Firence. Na neki način, Firenca mi je dala temelje, širinu i podsticaj da zakoračim u sasvim novu stvarnost. Ako bih danas morao da opišem odnos između ta dva grada, rekao bih da je Njujork postao moja stvarnost, a Firenca ostala moja mašta. Ne zato što je Firenca bila manje stvarna, već zato što je u sebi nosila onu posebnu čaroliju početaka, snova i mogućnosti koje tek treba ostvariti. Njujork je, s druge strane, bio ostvarenje tih snova – mesto na kojem su se moje zamisli suočile sa životom i dobile priliku da postanu stvarnost.
Šta te je dovelo u Njujork i šta te je zadržalo u njemu?
Njujork je grad koji sam još od detinjstva doživljavao kao svoj, iako u njemu nikada nisam bio. Filmovi iz osamdesetih, sa svojim alternativnim i avangardnim prikazima grada i kulture, nekonvencionalnim stilovima, autentičnošću i osećajem neograničenih mogućnosti, budili su u meni želju da budem deo tog sveta. Iako je moje detinjstvo bilo ispunjeno ljubavlju i stabilnošću, taj otkačeni, nepredvidivi i slobodni Njujork delovao mi je kao dom, čak i u vreme kada ga nikada nisam posetio.
Danas, kada živim u njemu, upravo u tome prepoznajem ono što ga izdvaja od drugih mesta: organski nastalu savremenost življenja, osećaj da se život neprestano razvija, menja i stvara, uz ogromnu energiju koja ovaj grad čini jedinstvenim, ali koja ljudima ponekad može delovati i preplavljujuće.
Da li je Njujork prostor slobode, izazova ili neprekidnog preispitivanja?
Da, Njujork je grad u kojem se gotovo svakodnevno, ponekad čak i iz sata u sat, suočavaš sa sobom. Stalno te tera da preispituješ sebe, menjaš se, prilagođavaš i napreduješ kako bi uhvatio korak s onim što dolazi.
Uskoro će biti dvadeset godina otkako živim u Njujorku i, kada pogledam oko sebe, shvatam da gotovo niko od prijatelja koji su bili tu na početku ili tokom tog perioda više nije u gradu. Njujork je grad neprestanih promena, a te promene ne zaobilaze ni ljude koji u njemu žive.
Njujork definitivno nije idealan grad. Zapravo, možda je upravo suprotno. Sećam se kako je moj nekadašnji galerista Valter, kojeg sam pomenuo u priči o Firenci, jednom rekao: „Njujork je Amsterdam, Berlin, Pariz, Tokio… sve to zajedno, pomnoženo sa deset.“
U Njujorku su koncentrisani i najbolje i najgore što čovek može da zamisli. Sve postoji istovremeno, često na istom mestu. Možda je upravo u tome njegova snaga, ali i njegova surovost.
Njujork je grad neprekidnog kretanja, ambicije i vizuelnih podsticaja. Kako pronalaziš tišinu koja ti je potrebna da bi stvarao?
Kreativnost zahteva disciplinu, ali i sposobnost prilagođavanja. U Njujorku svako traži svoje mesto i prostor u kojem može da radi, stvara i razvija svoje ideje. Nekada je to mali prostor koji deliš sa još dvadeset ljudi, a nekada veliki, udoban prostor koji imaš samo za sebe. Suština je u tome da pronađeš način da stvaraš bez obzira na okolnosti.
Jedna izreka to možda najbolje opisuje: „Fake it till you make it.“ U Njujorku često nije najvažnije kako si počeo, kakve uslove imaš ili koliko ti je bilo teško. Važno je da istraješ, prilagodiš se i nastaviš da radiš dok ne stigneš tamo gde želiš. Jer na kraju, malo koga zanima kako si uspeo – rezultat je ono što se vidi.
Da li umetnik tokom života zapravo razvija jedan veliki, neprekidni rad – kroz različite slike, faze i cikluse?
Umetnost je neprekidan proces, a njen konačni rezultat često ostaje neizvestan sve dok umetnik stvara, istražuje i razvija se. Svaka nova faza donosi nešto drugačije – ponekad uzbuđenje zbog novih otkrića, a ponekad osećaj da smo zaglavljeni u određenom trenutku stvaranja. Ipak, kada te trenutke posmatramo iz perspektive vremena, oni često dobijaju sasvim novo značenje.
Zanimljivo je kako se s vremenom menja i naš odnos prema stvaranju. Što više vremena prolazi, sve više osećam da mi preostaje manje vremena da pronađem sve ono što još tražim. Kao da postoji neprestana trka između umetnosti i života – između potrebe da istražujem, otkrivam i stvaram i svesti da je vreme koje imam za sve to ograničeno.
Kakav je tvoj odnos prema belom platnu? Da li osećaš strah, uzbuđenje ili je to za tebe ravna linija?
Novo platno se dešava neprestano – slikam stalno, kao što perem zube. 🙂 Što je platno veće, to je zabava veća! To je kao druženje sa starim prijateljem. Ne znači da svaka slika nastaje lako, ali mi je jasno koliko mi to druženje s platnom donosi. Zato je sam proces slikanja za mene izuzetno prijatan osećaj.
Da li su tvoja platna prevazišla granice ateljea? S obzirom na to da radiš mnogo i stvaraš velike formate, da li je atelje tvoj drugi ili prvi dom?
Stvaranje, posebno kada je reč o umetnosti i fizičkim objektima, zahteva prostor, naročito za skladištenje radova. Volim da slikam velike formate – neke moje slike dugačke su i po 25 metara. Ipak, uvek nastojim da platno može da se smota u rolnu kako bi se lakše skladištilo.
A šta je zapravo atelje? To je baš dobro pitanje. Za mene je atelje mesto u kojem živim umetnost. To nije dom, to je atelje. 🙂
Tvoja dela nalaze se u privatnim i javnim kolekcijama širom sveta, a predstavljena su i u prostorima poput hotela Cosmopolitan u Las Vegasu i Porto Montenegra. Kako izgleda trenutak u kojem se opraštaš od svog dela i ono započinje novi život u prostoru nekog kolekcionara? Da li ti je važno da znaš gde će slika živeti i kakav će odnos njen novi vlasnik izgraditi s njom?
Oduvek sam svoje slike doživljavao kao svoju decu. Trudim se, koliko god mogu, da utičem na to da one završe kod ljudi koji istinski uživaju u umetnosti i koji će ih čuvati i poštovati. Kada neka slika ode na neko važno i impresivno mesto, osećaj je sličan onom koji imate kada ste ponosni na svoje dete i želite da ono ima lep i ispunjen život.
Ponekad se dogodi da se sve savršeno poklopi – da slika pronađe svoje mesto u nekoj izuzetnoj kolekciji, gde kao da nastavlja da živi nekim novim životom. Tada imam osećaj da ona zrači nekom posebnom srećom ili da na svoj način dodatno oplemenjuje enterijer koji je već bogat estetikom i karakterom.
O kojem projektu sanjaš?
S obzirom na to da već dugi niz godina stvaram i da se u mom ateljeu nalazi možda i hiljadu slika različitih formata, voleo bih da pokrenem projekat kojim bih objedinio veliki deo svog dosadašnjeg rada u jednu monumentalnu slikarsku kompoziciju sastavljenu od stotina platana.
Zamišljam delo velikih razmera koje bi prevazišlo okvire klasične izložbe i postalo jedinstveno umetničko iskustvo. Takva kompozicija mogla bi da bude predstavljena u prostoru koji svojom veličinom i karakterom odgovara njenom obimu – u velikom muzeju, prostranom industrijskom objektu ili nekadašnjoj crkvi.
Ideja je da se veliki broj pojedinačnih slika poveže u jednu celinu, stvarajući monumentalnu instalaciju koja bi istovremeno predstavljala retrospektivu mog stvaralaštva i novo, samostalno umetničko delo.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Molekul sreće“. Šta za tebe predstavlja sreća i u kojoj meri ona utiče na tvoje stvaralaštvo? Veruješ li da umetnost može biti jedan od načina da pronađemo sreću i unutrašnji mir?
Često se govori o tome da ljudi koji se bave umetnošću žive duže. Možda nas upravo želja da što duže stvaramo motiviše da istrajemo, jer je sam proces stvaranja, bez sumnje, jedna vrsta srećne aktivnosti koja životu daje smisao. Jedan psihijatar mi je čak rekao da svoje pacijente šalje u školu u kojoj sam studirao, smatrajući da i samo bavljenje umetnošću može imati terapeutski efekat.
Lično, sreću pronalazim u malim, svakodnevnim trenucima. Trudim se da se ne opterećujem stvarima koje ne mogu da promenim niti da zbog njih narušavam sopstveni mir. Na kraju, kao što kaže izreka, svako je odgovoran za svoju sreću.
