PIŠE: MISHA KATARINA, EXECUTIVE COACH, INTERNACIONALNI NLP TRENER I COACH, HYL TRENER I COACH, POY EDUKATOR & HIGH PERFORMANCE COACH
Pita me klijent kako najbrže da napravi vidljivu promenu u svom životu. Moj odgovor je: zahvalnost. Radi svaki dan zahvalnost. Sledeće pitanje kao iz topa: “Koliko ti, Katarina, odvojiš dnevno vremena za to?” i ja shvatim da uopšte ne odvajam nikakvo vreme za zahvalnost niti imam ritual zahvalnosti. Shvatila sam, bez preterivanja, da živim svakog minuta tu zahvalnost. Od prvog trenutka kad se probudim, kad pogledam voljenu osobu pored sebe, ustanem odmorna, ja sam zahvalna. A tek kad raširim zavese svaki dan i pogledam taj čaroban kvarnerski zaliv koji se prostire pod mojom terasom, preplavi me ovaj osećaj.
Oduvek sam želela da živim na moru. Dobro, znam to puno ljudi želi ili bar tako pričaju, ali ja sam usidrila svašta uz to more. Kad sam bila jako mala, imala sam neku misterioznu alergiju koja je s vremena na vreme prekrivala moje ruke kao osip. Međutim, svaki put kad bih s roditeljima stigla na more, ona je čudnovatno nestajala istog dana. Mama i tata su zaključili kako to more leči. I stvarno, svaki put bi se ponovilo isto kad bih stigla na more. Osim te sreće što smo na letovanju, sreće zbog predstojećeg uživanja u kupanju, suncu i ostalim morskim radostima, još su i svi problemi nestajali. I tako odrastem uverena da je more rešenje za sve.
Oduvek sam obožavala vodu i čudila se kako to da već nisam rođena na nekoj obali. Kad sam malo odrasla, san mi je bio da u penziji živim u nekom zalivu. I moje razmišljanje išlo je otprilike ovako: Zašto kad sam u penziji? Pa na moru se ne živi, na moru se letuje, kupa, uživa (i to isključivo leti, jel’ te?!). Ali ne može samo tako, mora i da se radi nešto u životu. Tek kasnije sam otkrila da može i zimi da se ide na more, a da tamo može i da se živi i radi.
Moja ljubav prema moru se nastavila i samo se pojačavala godinama, rasla i bivala sve jača. A san da živim tamo prvo se pretvorio u vizualizaciju. Odatle su se rodili moji planovi, a iz njih ciljevi. Iz ciljeva izdvojili su se jasni zadaci i koraci da svoj san i ostvarim. Jer koga ima moj san? Moj san ima samo mene da ga pretvorim u realnost. Znam mnogo ljudi koju su mi takođe pričali kako bi voleli to isto, kako im je to želja i kako će se možda jednog dana stvarno preseliti, ali nisam do tada lično poznavala nekog ko se na taj korak usudio ili ga već ostvario. Ljudi su se selili u Nemačku, London, ali niko na more.
Nisam mogla da ostavim svoj san na cedilu. Zagrlila sam ga čvrsto i evo već šest godina uživam u predivnoj Opatiji. Inspirišem i druge da se presele na more ako to stvarno i žele. Dok živim svoj san, trudim se ga živim svesno jer samo svesni možemo da uživamo u svojim darovima i živimo u zahvalnosti koja nas prirodno obuzima.
Dešava se da nekad zaboravimo odakle smo pošli, šta smo sve poželeli i šta smo sve ostvarili. Stvari u našim životima uzimamo često zdravo za gotovo, pa čak i kad ostvarimo svoje snove i ciljeve samo podižemo lestvicu i ne dajemo sebi dovoljno vremena da uživamo u svojim ostvarenim snovima.
Da li vi imate neki san ili san ima vas? Živite li ga? Ako ga imate – nemojte ga pustiti da izbledi. Nemojte čekati da deca odrastu, da zaradite dovoljno novca, da se stvore perfektni uslovi. Ne dopustite da vas obeshrabri nečija ili vaša nedoumica da li je vaš san realan ili nije, već ga prigrlite, pretvorite u ciljeve i akcione korake i uživajte u njemu sada. Ne u penziji 🙂
