VIDELA JE SVOJU PRILIKU I ZGRABILA SAN

PIŠE: VIKTORIJA MIDŽOR
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Svako veče na terasi, tokom letovanja u Šušn­ju, čekala sam da ugledam brod koji je plovio za Italiju. Posle pet noći mama me je upitala da li znam da su ostala deca sa devet godina već u krevetu, čudeći se zašto sam toliko uporna da svako veče čekam isplovljavanje broda.

Ja sam na njene dobronamerne opaske odgo­varala kako sanjam da ću kada odrastem dosta putovati. Možda neću ploviti baš ovim brodom, ali nekim većim sigurno hoću. Još se sećam tog detinjeg žara dok sam joj pričala da će brod sijati u noći, ona i ja gledati na okean i družiti se sa lju­dima iz raznih država. Mama je uvek nežno od­govarala: „Maštaj sine, maštaj“, ne zaboravljajući da uz to doda i da za sve to što želim treba da imam posao od koga se dobro zarađuje i da bu­dem malo realnija u snovima. Govorila sam joj da ne brine, da ću imati lep posao, da za svoje snove mogu nekada da radim i dva posla kao što je ona radila. Nisam sigurna da shvatam sta je to „realno“, ali da znam da ću kad odrastem da odem i posetim onaj grad iz atlasa koji se zove kao ja – Viktorija.

Vreme je prolazilo, počela sam da treniram košarku i nakon tri godine dobila sam šansu da budem deo najboljeg tima u Srbiji i Crnoj Gori. Bio je to veliki korak za devojčicu koja je sa dve i po godine izgubila oca i živela u malom mestu sa majkom. Sa 14 godina sam bila na terenu sa dosta iskusnijim igračicama i one su zaslužne što su oko mog vrata sledeće godine sijale zlat­na i bronzana medalja.

Brzom odrastanju je usledio život sa nepoznatim cimerkama, boravak u raznim gradovima, udal­javanje od bližnjih. Sport je donosio uvek nove izazove, promene klubova, prilagođavanje. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da zaigram u inos­tranom klubu, moj san se ostvario. Košarka je izgradila veliki deo moje ličnosti. Naučila sam da nisam sama ako sam okružena nepoznatima, nego da sa njima počinju nove mogućnosti. Kako se poraz, većim zalaganjem, pretvara u pobedu. Povređena ruka znači da ostatak tela može i dal­je da vežba. Kazna je zapravo lek za nedisciplinu, a uspeh prati put suza, znoja i odricanja. Osetila sam i koliko može boleti neprihvatanje, žensko rivalstvo, šta je nostalgija za svojom zemljom i bližnjima.

Dok sam razmišljala u kom dresu bih nastavila dalje karijeru, ukazala se prilika da sagradimo apartmane u mestu gde sam se rodila u Crnoj Gori. Izazov mi je bio da počnem da radim na nečemu novom i dovršim započeti očev san. Ni­sam te sezone uspela da dogovorim ugovor sa nekim košarkaškim timom iz Crne Gore, ali sam organizovala različite majstore da izgrade moj prvi mali biznis.

Turizam je postao sfera mog interesovanja i učila bih o svemu neophodnom za snalaženje u novom radu. Oglašavala sam naše apartmane, kontaktirala agencije, dočekivala goste i čistila za njima. Nakon jedne završene letnje sezone ni­sam želela da se vratim košarci, već sam počela da se usavršavam u oblasti turizma. Upisivala sam kurseve stranih jezika i istraživala sve što mi je nepoznato u toj oblasti. Dobila sam vreme da otputujem na svoje krstarenje snova. Tada sam upoznala ženu koja je ubrzo nakon putovanja predložila da radim kod nje u turističkoj agenciji. Ona je bila moj mentor. Nakon nekoliko meseci rada mi je rekla da ću njenu agenciju prevazići za tri godine i da ću biti vrhunski turizmolog. Ob­jasnila mi je da za razliku od većine radnika koji odrađuju posao, ja se trudim da posao donesem i da je to presudno u svakoj profesiji. Radeći za svoje apartmane i u agenciji tokom leta bilo je i teških dana, ali iznad svega je stajao motiv da učim i cilj šta želim da postignem. U proseku, lju­di rade jedan posao 8 sati dnevno, a ja sam zbog dva posla radila po 12 sati. Mislim da je zapravo to i napravilo razliku u mom ubrzanom napretku i prelazak u drugu agenciju nakon tri godine. Sa novom pozicijom sam dobila još veći motiv da se ostvarim u svom poslu i to je nakon nekoliko godina dovelo do otvaranja moje samostalne fir­me koja se bavi savetovanjem u turizmu i uprav­ljanjem prodaje turističkih objekata.

Zbog profesionalnog rasta, bitno je da smo uvek spremni na prihvatanje promena. Radeći posao sa ljubavlju uz svakodnevni trud, materijalna sa­tisfakcija dolazi vremenom. Kad sam postala kreator svog posla i vremena, rodilo se pregršt ideja zbog kojih savladavam sve prepreke i do­datno se usavršavam ka dugoročnim ciljevima.

Putovanja su mi uvek dolazila kao nagrada za sav rad, polako su prešla u hobi. Na mapi sveta sam obojila 4 kontinenta, 27 zemalja i 154 grada. Potpisala sam se na dosta planinskih vrhova u Crnoj Gori, Kanadi i Rusiji. Kruzerom sam prešla Gibraltar, plovila Atlantskim okeanom, obišla sa mamom deo istočnog i zapadnog Mediterana. Videla rajska ostrva Madeire i Tenerife, skupila mnogo razglednica iz evropskih metropola i zna­menitih mesta. Zanemela sam ispred prirodnih lepota Kanade, posmatrala kitove u Pacifičkom zalivu u Viktoriji. Iz Rusije stigla do Severnog ledenog okeana, dotakla univerzum gledajući polarnu svetlost. Afrika mi je pokazala društve­ne razlike, u Indiji sam prošla životne lekcije. Plešem salsu kad mi se plače, jer tako me je Kuba naučila.

Mnogo toga sam spoznala od različitih svetova, poslova, situacija i ljudi. Svako mesto i osobe sa kojima sam bila u komunikaciju su učinili da menjam pogled na život i uticali na moje lične i profesionalne promene. Videti dobre prilike u svemu je mudrost kojoj težim.

Priznaću vam samo da maštam još više, jer sno­vi su moj ključ za sve što dolazi.

Najmračniji prolaz se osvetli kad se otvore vrata ključem naših mogućnosti.