ПИШЕ: ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
Венчавам те,
Свим овим неугаслим и крхким надама,
Напупелим од молитава и набујалих речи,
Тешким од сећања и ћутања у ноћи,
Да ме пратиш и када нећеш,
Зачуђена, несвесна, бела и далека,
До последњих врата и тамних шума,
До коначног мира и небеског мора.
Венчавам те,
Радошћу твог постојања и твојих срећа,
Мојим узбуђењима због дарованог открића,
Несигурношћу корака, порука и чекања,
Неспокојем мисли и одланчених снага,
Лахорним стиховима и скаткоћом срца,
Да неприсутна увек присуствујеш,
У свим мојим лавиринтима, лагумима и катакомбама,
Где са концима љубави, оданости и чежњи,
Усамљен и у белим оклопима смисла,
Тражим последње изворе, врхове и упоришта,
У све поштено, лепо, херојско и смело.
Венчавам те,
Пркосом мушких неодустајања и смешним увређеностима,
Заљубљеношћу у снове и далеки дан,
Презиром несталне посвећености и малих срећа,
Да тако разборито и неповерљиво нежна,
Неодустајно и тврдоглаво своја, добра и лепа,
Отвараш ми путеве, облаке и мора,
Да радознао, немиран и туђ,
У свим тим сусретима, сликама и песмама,
Носећи улицама поносан и веран,
Неуништиве стегове орла и лава
Коначно остварен, сузан и миран,
Откријем све,
И у свему откријем ТЕ.
