AUTOR: ANIMA MUNDI
FOTO: NATAŠA KAMALJEVIĆ
Budućnost je neminovna, čeka nas. Mi smo okrenuti ka njoj. Na osnovu prošlosti i sadašnjih okolnosti, čovek može da oživi i svoju budućnost. Važno je koliko smo osvešteni, koliko shvatamo da je došlo novo doba koje zahteva konstantne promene, promene na dnevnom nivou, promene u svemu, ali i neodustajanje od sopstvenih dobro utemeljenih vrednosti. Ne bih rekla da je budućnost surova, ona je samo zahtevna da budemo nežni prema sebi, maksimalno svesni, tolerantni, laki, zaigrani.
Čovek ispred sebe ima veličanstvenu budućnost koja će nadmašiti njegovu veličanstvenu prošlost. U tome je i smisao, biti bolji u svemu u svojoj budućnosti koja je podržana koracima prošlosti, a utabana sadašnjim okolnostima.
Četvrtak je, 26. januar 2034. godine, imam 60 godina. Sa 50 sam držala u rukama svoju prvu knjigu kojom sam kroz abecedu opisala svoj život. Od A do Ž sam stavila na papir svoje reči izvučene iz duše i života kojeg sam zagrlila. Obojila sam je slikama iz sveta, minimalistički, jasno, koloritno. Uživala sam u pisanju svake stranice i objasnila kako je moćno i lepo preći svojih prvih 50 godina u ljubavi prema sebi i svetu. Interesantna je priča kroz slova prošlosti, sadašnjosti i budućnosti objasniti sebe. Dar je, potreba i hrabrost sumirati svoju duhovnu zrelost.
Moj nesputani duh i želja za saznanjima vodili su me dalje i dalje. Tražeći lepotu i dobrotu u svemu, pažljivo sam birala gde ću svoje telo i duh odvesti. Nepoznata mesta, kulture donose vam nova iskustva i čine vas budnim. Kroz objektiv, zabeležila sam priče koje pričaju pustinje, dine, tamo gde sunce sija najjače i najnežnije. Ako je jako, ne znači da nije nežno. Osetila sam i krajnost toplote i zagazila na glečere Islanda, Patagonije. Jasno mi je koliko saznanja donose suprotnosti, ako se osete na pravi način. Ali mora se dozvoliti sebi da se prođe kroz iskustvo.
Moj novi prijatelj, galerista u Berlinu, Roger Washington mi je rekao: „Mia, želim da obiđem Srbiju, jer kako ti predstavljaš događaje i kulturna dešavanja, uvek pomislim da sam propustio tako važne i dobre stvari. Da li je Srbija zaista toliko glamurozna?“ Moja Srbija je sjaj i tuga. Moja Srbija je živ organizam, nekada tempirana bomba i krvava bajka, a nekada princeza na zrnu graška. Ja volim tu princezu. U fokusu su mi lepota i dobrota, izvući i napraviti divne priče, pokazati vrednost nevidljivog čoveka, osetiti i preneti duh koji je svetski. Oživeti te lepe slike koje će ostati u nama zauvek. Kada se setim budućnosti, shvatim koliko je veličanstvena, sa puno mogućnosti, prilika koje ne propuštam. Prilike sami stvaramo.
Pišem uvodnik za majski broj 2023, sedim u Drezdenu, u gradu koji je za vreme Drugog svetskog rata bio najbombardovaniji grad Evrope. Danas je iz perspektive tadašnje budućnosti on nemački, evropski dragulj koji osvaja svojom lepotom i dobrotom. Morate ga posetiti.
Isti taj maj mesec 2023. je i u mojoj Srbiji koja je u crno zavijena. Tuga je tolika da bi se i kamen od nje raspao. Beskrajna je bol. I to je krvava bajka.
I šta zaključiti nakon svega?
„Treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom onako kako smo užasnuti količinom zla na svetu. Treba činiti dobro do granica gluposti. I preko nje. I kada nema nikakvog razloga, treba činiti dobro. Treba namerno svaki dan nekom stopiti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba činiti dobro i kada se dobro dobrim ne vraća. Treba, uprkos svemu. Treba, jer je to jedino što nema smisla. I to je jedino udar na besmisao – to dobro.“ Slobodanka Boba Đuderija
U ovoj mojoj 2034. i svim narednim godinama, dobrota će pobediti sile zla. Sećam se budućnosti. Ona uvek ima tako neverovatan šarm.
