PIŠE: VESNA VUKAJLOVIĆ
Jedno je šta našu svakodnevnicu, a drugo šta našu dušu čini srećnom. Mada, mora se to preplitati, mora stvarnost da bude bar delimično ostvarenje tih snova koji nam dušu čine nasmejanom. U ovim vremenima kada je gotovo nepristojno glasno se nasmejati, jer neko je juče izgubio nekoga, a i u dalekim zemljama ljudi su zaključani u stanovima i nema normalnog kontakta sa ljudima, prijateljima, komšijama… jedna od najvažnijih potraga je da ugledamo oči koje sijaju, da se prepoznamo i izgradimo naš mali kosmos koji je bar sličan onom u našim snovima, maštanjima.
U septembru 2021. jedan mali san se ostvario, tačnije, iz sveta ideja zablistao pred ljudima. Održala sam prvu tribinu u UK Parobrod na temu ekranizacija romana na filmu. U pitanju je čitava planeta likova i zapleta koji su zabeleženi na stranicama knjiga, zabeleženi rukom maštovitih pisaca i spisateljica, odsanjani, doživljeni ili izmišljeni u raznim vremenima i gradovima. Te svetove oduvek volim jer nema dela koje govori ni o čemu. Svaki pisac želi da kaže neku svoju veliku istinu, neku spoznaju ili trenutak kada su mu oči zablistale. Čitajući omiljene knjige, preispitujemo sebe, okolnosti i načine na koje reagujemo, odgovaramo na izazove i najzad razvijamo svoj unutrašnji svet koji je nekada jedini spas i utočište.
Svako delo ima više nivoa zbog kojih ono nije stvar samo jedne osobe, emocija jedne ličnosti, razumevanja jednog pojedinca, već delo plovi i lovi. Lovi svoje ljubitelje u mrežu, okuplja svoje fanove i ponekad objedini širom planete osobe koje na različitim jezicima razumeju baš to delo, tog pisca, reditelja…
Prva tribina koju sam vodila u septembru bila je veliko uzbuđenje za mene jer priča o književnosti je stvar mog unutrašnjeg sveta. Završila sam opštu književnost i zavolela tolike likove, mesta, sobe, ljubavne scene, scene plača i smrti, shvatila ih na svoj način. Na način koji nije bio za ocenu profesora, već neki drugi koji ostavlja trag za ceo život. Posle septembarske tribine, vodila sam još četiri razgovora sa kreativcima čije oči nose sjaj i dubinu, čije reči nisu reči proste svakodnevnice obeležene kovidom i strepnjom. To su umetnici čije vreme i dani bivaju ispunjeni idejama i stvaranjem dela koja ostaju iznad nas. Zapisana. Dakle, ako svako delo ima više slojeva, od onih ličnih do onih koji se tiču istorije ili politike, religije, moja publika i ja smo slušali divne besede.
Ono što je važno jeste da je tema ekranizacija i mene odvela ka filmskoj umetnosti. Posle Filološkog fakulteta, Fakultet dramskih umetnosti je sve učinio konkretnijim, opipljivijim. Roman na filmu dobija svoju treću dimenziju i o tome sam pisala u svom magistarskom radu. Obradivši jedan period u srpskoj kinematografiji, najviše sam se posvetila „Ubistvu s predumišljajem“ Slobodana Selenića, u režiji Gorčina Stojanovića i produkciji Ljubiše Samardžića. To su ta sazvežđa, to su te oči koje sijaju i koje povezujem u imaginarno-realnom svetu. U svetu tribina, poslednjih meseci u ustanovi kulture koje su posvećene ekranizacijama romana, dodala sam neka skorija dela i autore. Mali korak, mali svet, mali život, ali divno je da diše i dešava se.
Od septembra do decembra govorila sam sa Goranom Skrobonjom, piscem i prevodiocem. Najviše smo pričali o romanu koji je nedavno objavljen – Firentinski dublet, i o prevodu brojnih romana Stivena Kinga. Kao pisac – njegovo štivo je izuzetno pogodno za ekranizaciju, bogato zapletima, likovima, sukobima, dinamično i uzbudljivo. Kao prevodilac – on je Kinga uveo u srpski jezik na određeni način. A King je izuzetan stvaralac za američku kulturu. Tu su filmovi Bekstvo iz Šošenka, Keri, TO…
Gošća je bila i Nataša Drakulić, scenaristkinja filma “Dara iz Jasenovca”, ali i spisateljica istoimenog romana. Mlada autorka koja mnogo dela na serijama i filmovima koje srpska publika gleda. Poznavalac istorije, bogatog ličnog iskustva, ona traga i nalazi materijal za građu svojih likova i danas i u prošlosti.
Govorili smo i sa Nenadom Teofilovićem i Muharemom Bazduljem o romanu “Klopka” i filmu koji je prema njemu snimljen. O putu jednog rukopisa do ekrana, izgovorenih replika, publike koja ga nagrađuje. Kako je zaplet u romanu toliko univerzalan i tragičan da je ravan antičkim delima i samim tim večan i shvatljiv i Holivudu, na kraju krajeva. Muharem, i sam pisac, osvrnuo se na ekranizacije romana u regionu i spomenuo Antu Tomića, Rajka Grlića… Posvećenost književnosti, tvrdi on, značajnija je na našim prostorima ako govorimo o regionu i bivšim jugoslovenskim republikama.
Na decembarskoj tribini gost je bio Goran Šušljik i to u jeku emitovanja serije “Vreme zla” prema delu Dobrice Ćosića. Toliko je tema bilo – kakvi su naši Koreni, u šta smo odrasli!!! Da li je moguće delo takvog obima predstaviti gledaocima koji nisu čitali rukopis? Kako postaviti filmskim sredstvima likove, odnose i tok radnje koja je toliko duboka i isprepletena? Pored porodičnih odnosa koji su najintrigantniji za gledaoce, svaka politička ili istorijska potka dela je toliko simbolična i bogata porukama. Nema sadašnjeg života u punom smislu ako svi ne pogledamo šta su naši preci imali kao nasleđe, dileme, izazove. Mi živimo nastavak nekih zabluda ili dobrih uverenja koja nije moguće lako promeniti. Ni za dan, ni za godinu, možda nikada. A nismo svega svesni. Zato nam umetnost pomaže, javlja nam se kao glas iz tog drugog imaginarnog sveta i poziva da razmišljamo i menjamo se.
Svaka tribina koju sam vodila bila je jednočasovna, a prethodila su joj priprema, čitanje i razgovori. To su razgovori o idejama i smislu za kojim tragamo. Ovi ljudi su najverniji tragaoci, njihov sjaj u očima i duši ih izdvaja i njihova dela filmska i književna stoje kao bedemi iznad mulja i prolaznosti svakodnevnice.
Sreća je danas imati vreme i priliku čuti takve osobe. Sa verom da je važna svaka izgovorena reč, da sve o čemu pišu, snimaju i žele da publika konzumira ima sa druge strane pažnju i ljubav, ako ne svih nas onda onih koji traže sjaj u očima i lučonoša koji moraju biti u prvim redovima. Moramo više dati prostora i vremena onima koji vide i razumeju život dublje i bolje. Moramo ih pitati i čuti šta su to shvatili, saznali i na kraju kreativno uobličili.
Zbog tih susreta sam neizmerno radosna i ponosna što su se desili, jer nije bilo teške borbe i ubeđivanja. Prirodno su se ostvarili susreti koji po svemu sudeći jesu hrana i potreba brojnih sugrađana. Umiriti ili ignorisati kulturne potrebe ljudi ne znači da one ne postoje. Čita se i gleda, odgovori se traže jer čovek misli o svemu, o budućnosti kao i o prošlosti. Zbog toga i poseže za umetničkim ostvarenjima.
Sjaj u očima nije lako ugasiti, samo ga neprestano treba tražiti i pronaći!
