VREME – TO JE LJUBAV

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: NEBOJŠA KLAČAR
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

NEBOJŠA KLAČAR, BIO JE VOJNIK ROĐEN U PROŠLOM VEKU, PROŠLOM MILENIJUMU, PROŠ­LOJ DRŽAVI. BIO JE VOJNIK TE DRŽAVE, VOJNIK PORODIČNOG VASPITANJA, A U STVARI VOJ­NIK SVOJIH PREDUBEĐENJA. A ONDA JE OTKRIO PRIRODU I ŽELJA ZA NJOM SE PRETVORILA U POTREBU. OTKRIO JE SVOJU PRIRODU. MATEMATIKU I PROGRAMIRANJE ZAMENIO JE SA ČETIRI GODINE LIKOVNE AKADEMIJE I DVE GODINE PRIMENJENE, GDE JE I DIPLOMIRAO. DI­PLOMSKI RAD GA JE ZATEKAO NESPREMNOG I POD MASKOM GRAFIČKOG DIZAJNA GURNUO U VODE MARKETINGA I ADVERTAJZINGA, A UBRZO ZATIM I U VODE RODITELJSTVA.

“Lepo je bilo ležati u tom rovu roditeljstva, za­štićen sa tri strane od udara spolja. Potrajalo je to. A onda sam opet dobio priliku i ponovo otkrio prirodu. A kroz nju opet svoju prirodu. Sada pišem… nadam se”, ističe Nebojša vese­le prirode i zahvalan na svemu što je iza njega i svemu što dolazi.

NAPISAO SI SVOJ PRVI LJUBAVNI ROMAN „ISKRE­NO SAUČEŠĆE“. KOLIKO JE TRAJAO PROCES OD IDEJE DO REALIZACIJE?

Drago mi je da si ga nazvala ljubavnim roma­nom, iako to nije eksplicitno ljubavni roman, barem ne onako kako danas shvatamo nešto što je opšteprihvaćeno kao ljubavni roman. Ali zar nije svaki roman u svojoj osnovi ljubavni?! Ovde je to ljubav u najširem smislu, od ljubavi prema sebi, do ljubavi za svakog čoveka koji je bio, koji je sada i koji će biti, pa na kraju i ljubav prema jednoj ženi… Dobro, možda ne baš samo jednoj ženi, više je njih u pitanju u romanu. Ali na kraju puta je uvek samo jedna žena. Proces je trajao dugo. Ideja je verovatno nastala pre dvadeset godina, više kao želja – „eto kada bih ja bio pisac, ja bih tu i takvu ideju stavio na papir”.

Vreme je prolazilo, ideja je ostajala samo ide­ja, ali je sazrevala. Možda sam se uplašio da ne prezri i takva satrune, pa sam pre sedam i malo više godina počeo da je razrađujem i uži­vao sam u tome. Sve dok se nisam zaglavio u ambicioznosti sopstvene ideje da priča nema ni početak ni kraj, nema mesto ni vreme deša­vanja, pa da nema ni imenovane junake i čak da junaci nemaju ni naznačene karakteristike po kojim bi čitalac mogao razlikovati te juna­ke. Odustao sam ubeđujući sebe da ja nisam pisac i da moja ideja prevazilazi moje sposob­nosti da je realizujem. I onda je došlo ono vre­me kada smo svi morali da sedimo zatvoreni u kući. Iskoristio sam tu tišinu i samoću u kojoj sam se silom prilika našao, sedeo, pisao i za­tvorio tu priču, zaokružio je. Prošlo je od tada još par godina prečišćavanja teksta i dodava­nja odrednica kako bi neko uopšte mogao da nasluti radnju oko koje je satkana cela priča.

O ČEMU ZAPRAVO GOVORI PISAC KROZ SVOJE JU­NAKE?

Priča je takva da ovde čitalac baš i ne može da se poistoveti sa junacima, ali pisac može. To je­ste sebično, ali kada sam otkrio to samozado­voljstvo u moći da se poistovetim sa svojim ju­nacima, shvatio sam zašto ljudi pišu. Verovatno se i glumci osećaju slično kada na pozornici uđu u ulogu junaka. Sada sam u svojoj novoj ulozi pisca svaki put bio fasciniran osećajem kad za­ronim u novi lik, a pritom imam dodatnu privile­giju da kao božanskom rukom vodim te junake i kontrolišem njihove živote.

DA LI JE BILO LAKO ILI TEŠKO UĆI U ULOGU SVOG JU­NAKA I KAKO POSLE IZAĆI IZ TE ULOGE?

Pošto sam spontano krenuo u pisanje, a to je kao što rekoh i potrajalo, nisam ni znao kako se to radi, pa čak ni da li je to moguće. Kada sam prvi put uspeo da uđem u ulogu jednog od likova, svaki sledeći put je bilo lakše. I sve više sam se radovao tom osećaju, ali to je tražilo mir, samo­ću i koncentraciju u početku, a zatim više ni mir ni samoća nisu bili preduslov. Izaći iz uloge nije bilo teško… ali je ponekad bilo bolno. Postajalo mi je draže da budem „sa one strane”, ali sam bio upućen u probleme koje piscima donosi ta­kav način života, pa sam u šetnjama i boravku u prirodi tražio izlaz.

„ISKRENO SAUČEŠĆE“ JE ANTIBIOGRAFSKA TRAGEDI­JA SA SREĆNIM KRAJEM. KAŽU DA KRAJ NIJE KRAJ AKO NIJE SREĆAN.

Svaki kraj je i novi početak i nova sreća. Ovde je vreme postavljeno kružno, ali biramo početak, a tako i kraj, odnosno ja kao pisac imam privilegi­ju izbora da merenje vremena postavim tako da bude od sreće do sreće. Da bude tragedija sa srećnim krajem, a ne sreća sa tragičnim krajem.

U ROMANU JE VREME PERSONALIZOVANO, RADNJA TEČE BRZO, A PROSTORNO GA SMEŠTAMO PO SOP­STVENOJ ŽELJI. DA LI SVAKO IMA SVOJE ČITANJE ILI JE ČITANJE SAMO JEDNO?

Uh, baš bih voleo da svako ima svoje čitanje. Ne znam koliko sam uspeo u tome, ali to mi je bila ideja. Znao sam da je pretenciozna, ali sam se borio za nju. Znaju moj recenzenti, oni koji su ra­dili prvo čitanje, koliko sam im se suprostavljao i opirao kompromisima. Ne znam jesam li uspeo, ali mislim da ću nastaviti u budućnosti sa tom borbom da pišem tako da svako može da čita kako želi i da nema ispravnog čitanja.

ŠTA JE ZA TEBE LJUBAV?

VREME – TO JE LJUBAV! Objašnjenje sam sta­vio čak i na koricu, kao izvod iz knjige, tj. pismo koje otac ostavlja junaku knjige. Deljenje je lju­bav, a podeliti vreme sa nekim je najveća ljubav. Podeliti trenutak ili podeliti život.

KOJI DEO U ROMANU JE NAJVIŠE PIŠČEV?

Da li će biti čudno ako kažem da je to deo gde je pisac u ulozi žene?! Uživao sam u toj ulozi, čak i u toj patnji. I naravno u ulozi oca, odnosno dete­ta. I otac sam i dete, a od svoje dece sam najviše u životu učio. To je deo mene gde se stalno pre­ispitujem – da li sam i koliko naučio. Odgovor na to ću morati još da čekam.

KADA JE BILA PRVA RUKA ČITANJA, ŠTA SU REKLI ČI­TAČI, A ŠTA KAŽU SADA KADA JE DELO DORAĐENO I OBJAVLJENO?

„Ti nisi normalan! Ko će ovo da ti čita?! U redu ako misliš da zadržiš to za sebe i da ga ti sam sebi čitaš! Shvataš li da ne postoji mnogo ljudi koji imaju takvu koncentraciju i moć da u ovom magnovenju stvore celu sliku onako kako je ti vi­diš?!” Da, bolelo je to, ali su to sve bili bliski i dragi ljudi, ljudi koje volim.

Na kraju je ipak ta ljubav pobedila – i pasus po pasus, ona me je vodila kroz priču tako da ipak malo definišem likove kako bi čitalac mogao da održi koncentraciju, ali zadrži „pravo na svoje či­tanje”.

A šta su rekli kada je objavljeno?!

Haha… mislim da više nisu imali snage da pro­čitaju. Plašili su se da će morati opet da se bore sa mnom za svaki pasus. Dao sam im vremena (ljubavi) da pročitaju. Čekam.

ŠTA SI NAUČIO KROZ PROCES PISANJA?

Pomenuo sam već da sam samoživo uživao u vođenju svojih likova, ali sam povremeno uspe­vao da uđem u njih toliko da ih više ne vodim ja, nego oni vode mene. Vodili su me marginama do samih ivica, stranputicama u kojima bi oni i ja sa njima povremeno zalutali. Tako sam naučio da u životu nije dovoljna samo dobra namera da bi dobro i bilo. Potrebno je znanje u najširem smi­slu i na kraju čak i ono zrno sreće ili ruka onog ko upravlja ovim univerzumom. Malo je jedan ovo­zemaljski život da čovek sve nauči. Zato se treba truditi da neke stvari u životu ne učimo dva puta kako bismo obezbedili resurse za više saznanja.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SVETLOST“. KAKO TEBI SVETLOST IZGLEDA I IMA LI JE NA TVOM PUTU?

Svet je ovaj pun mraka i pun svetla. Zavisi šta gledaš. Ali to je naš svet. Na nama je da se po­trudimo gde ćemo sebe staviti. Na jakom svetlu su i senke najjače. To je ona priča da nije dovolj­na samo dobra namera da bi dobro i bilo.

Radovati se ovom svetu je dobar preduslov da smo na strani svetla. Vrhunac je kada sam sebi osvetljavaš put. Tako ćeš i mnogima oko sebe taj put osvetliti.