UMETNOST UPRAVLJANJA INFORMACIJAMA – PR

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: NATAŠA PAVLVOIĆ BUJAS
FOTOGARFIJE: NEBOJŠA BABIĆ

NATAŠA PAVLOVIĆ BUJAS, PREDUZETNICA, MEĐUNARODNA KOMUNIKACIJSKA EKSPERTKINJA, SAVETNICA ZA LIČNI RAZVOJ I RAZVOJ PREDUZEĆA. ROĐENA I ODRASLA (PRE INTERNETA I MOBILNIH TELEFONA) U VALJEVU, ŠTO UVEK ISTIČE, JER TO U VELIKOJ MERI ODREĐUJE I NJEN KARAKTER. ZAVRŠILA VALJEVSKU GIMNAZIJU, JEDNU OD NAJSTARIJIH ŠKOLA KOD NAS, OSNOVANU JOŠ 1870. GODINE. ŠKOLOVANJE NASTAVILA U BEOGRADU, UPISOM NA HEMIJSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU, NA KOME JE I DIPLOMIRALA 1990.GODINE, A POTOM TU I ZAPOČELA PROFESIONALNU KARIJERU KAO ASISTENT.

TOKOM STUDIJA, A KROZ RAZMENU NAJBOLJIH STUDENATA, ŽIVELA I RADILA U ŠVEDSKOJ I U BRAZILU, ŠTO JE BILO PRESUDNO DA POSTANE I OSTANE GRAĐANKA SVETA, SRPSKOG POREKLA, SA NAJDUŽIM ŽIVOTNIM I RADNIM STAŽOM U BEOGRADU.

USPEŠNU AKADEMSKU KARIJERU, UBRZO JE ZAMENILA PREDUZETNIČKIM ŽIVOTOM, ŽELEĆI DA POTPUNO VLADA SVOJIM VREMENOM, ODLUKAMA I NARAVNO – POSLEDICAMA I REZULTATIMA. IAKO U VEĆ VEOMA DINAMIČNOM BIZNISU SA SVOJOM MARKETING I PR AGENCIJOM BLUMEN GROUP – I SAMA JE NERETKO NOSILAC MNOGIH PROMENA, RUKOVODEĆI SE DEVIZOM – AKO NEMA PUTA, NAPRAVIĆEMO GA.

NAJVEĆE ZADOVOLJSTVO, PONOS I ISPUNJENJE JE NJEN SIN MARKO, A RODITELJSTVO SMATRA NAJVEĆIM IZAZOVOM – PRILIKOM ZA DUBOKOM SAMOSPOZNAJOM I INTENZIVNIM LIČNIM RAZVOJEM. NAJZAHVALNIJA JE NA RAZUMEVANJU I PODRŠCI KOJU SU JOJ RODITELJI I SESTRA TATJANA PRUŽALI U SVIM NJENIM ODLUKAMA I IZBORIMA I U SVAKOJ FAZI KARIJERNOG I LIČNOG RAZVOJA.

PASIONIRANI JE LJUBITELJ PRIRODE I ŽIVOTA U SKLADU S PRIRODOM, PA NAJVEĆI DEO VREMENA I ŽIVI U PRIRODI, NA SVOM IMANJU, POSVEĆENA BAŠTOVANSTVU, BILJKAMA I DIVNIM LJUDIMA SA KOJIMA DELI SVAKODNEVNI ŽIVOT. ŽIVOT U RITMU SUNCA I VODE – SMATRA NAJVEĆIM BLAGOSTANJEM.

DOBITNICA JE NAJVEĆIH SVETSKIH I NACIONALNIH PRIZNANJA I S PONOSOM NA MNOGE PRESTIŽNE LISTE UPISALA – PO PRVI PUT – SRBIJU, SVOJU DOMOVINU.

Izabrana si za globalnu predsednicu Među­narodne asocijacije za odnose s javnošću – IPRA za 2024. godinu. IPRA 2025. godine slavi jubilej: 70 godina postojanja i rada na svim kontinentima. Koliko si se spremala za tu poziciju i kako je došlo do imenovanja?

Tako je, po prvi put je neko sa ovih prostora na tako visokoj poziciji u ovoj međunarodnoj orga­nizaciji. Nisam se spremala za poziciju globalne predsednice IPRA, nije mi ni na pamet padalo da bih to mogla postati – to je čest sindrom malih naroda: koliko god si osvešćeni pojedinac, impo­ster sindrom je u nekoj meri prisutan.

Sa IPRA-om sam se susrela kada smo 2012. godine prijavili našu kampanju i osvojili istovre­meno i IPRA GWA priznanje i posebno priznanje Grand Prix koje se dodeljuje za izuzetne iskora­ke i unapređenje profesije. Potom sam se akti­virala – po pozivu kao članica IPRA žirija – i tek tada suštinski shvatila značaj priznanja koje smo dobili, jer sam kroz žiriranje bila u prilici da sagle­dam mnoge izuzetne radove sa svih meridijana. Posle 11 godina neprekidnog članstva u žiriju i pet godina članstva u Upravnom odboru IPRA, predložena sam za globalnu predsednicu – što je jednoglasno i usvojeno. Jeste to zadovoljstvo i čast, naravno, ali i priličan teret odgovornosti naspram nasleđa – 70 godina postojanja IPRA više je nego što ja imam godina života, a nemam ih malo.

Kako su reagovale kolege iz regiona?

Neverovatno divno je reagovao čitav region, na šta sam veoma ponosna! Moje imenovanje kole­ge doživljavaju kao naš zajednički uspeh – i on to i jeste. Uvek i svuda sam predstavljala svoju zemlju, ali i naše zajedničke prostore – jer koli­ko god vrili sukobi na njima, mi smo veoma po­vezani i upućeni jedni na druge. U regionu sam prisutna još od 2005. godine (mislim da je ta) kada sam prvi put samoinicijativno posetila kon­ferenciju HUOJ-a u Rovinju, želeći da vidim šta i kako rade moje kolege u struci. Od tada do da­nas mnogo je bilo konferencija, predavanja, ra­dionica, seminara… i poznanstava i prijateljstava u celom regionu. Mi imamo sjajne profesional­ce u komunikacijama i imamo šta da ponudimo svetu. Tako mislim, tako radim, a kolege to moje mišljenje opravdavaju brojnim priznanjima koja i sami osvajaju u svetu.

Verujem da zajedno možemo još i više i radiću da tako i bude.

Ko su bili tvoji učitelji komunikacije?

Današnjim rečnikom rečeno – a ja to ponekad istaknem i na konferencijama i u nekim gostova­njima – ja sam „self made communication expert, born and raised before internet“. Devedesetih, ovde nije bilo mnogo prilika za učenje – učilo se iz prakse, literature (bez interneta), odlasci­ma u inostranstvo na konferencije, seminare… Kao poseban utisak – u smislu brojnih uvida i inspiracija pamtim jedno od možda prvih preda­vanja Lazara Džamića u Beogradu devedesetih, a dosta toga korisnog čula sam i od predavača u školi PRA agencije, Predraga Vujovića, jednoj od prvih na ovim prostorima. Nadalje – sve su to svetski klasici naše profesije, da ih ne nabrajam. Međutim, učila sam mnogo od kolega iz među­narodne mreže nezavisnih agencija Worldcom PR Group, u kojoj sam bila i članica Upravnog odbora nekoliko godina. A naučila sam najviše, ponekad nažalost, a uvek na sreću – iskustveno sa klijentima.

Učim i danas. U našoj profesiji lični razvoj je mnogo važan, na više nivoa i u različitim obla­stima. Postdiplomske studije sam upisala na DOBA fakultetu, Slovenija, a završila sam i ICF sertifikovanu školu za lični i poslovni koučing. Iako sam godinama mentorka i kouč, uvek sam i mentorina i kao takva bila sam jedna od 15 oda­branih liderki iz celog sveta u programu Fortune Most Powerful Women – US Department of Sta­te Mentoring Program 2022.

Ovaj intervju je kratak za nabrajanje svih mojih učenja i učitelja. I onih životnih i profesionalnih.

Kad tragate za učiteljem – on se uvek pojavi.

„Umetnost upravljanja informacijama je PR“ kako si nedavno izjavila. Kada si shvatila da si umetnica na polju komunikacije?

U profesionalnom smislu – pomenuh već, kada sam postala članica IPRA žirija i videla u kakvoj i kolikoj konkurenciji smo proglašeni najboljim među najboljima!

Na ličnom planu – roditeljstvo i moj sin, njegovi drugari (sve Z generacija) umnogome su dopri­neli da dosegnem umetnički nivo u komunikaci­jama. Sticajem okolnosti, upokojenjem mog su­pruga, postala sam samohrani roditelj – odnosno jedina odgovorna u roditeljstvu. Komunikacija je doprinela da moj sin razume i prihvati sve moje roditeljske greške, kao i ja njegove mladalačke – i da i tada i danas živimo u harmoničnom, in­tenzivnom, iskrenom odnosu podrške i voljenja, iako on živi na drugom kontinentu!

Kada nam je važno međusobno razumevanje u najlepšem i najdubljem smislu, onda lakše prevazilazimo ego, bolje razumemo sebe i svoj uticaj na druge i stalo nam je da se izrazimo je­zikom sagovornika. Tako postajemo umetnici u komuniciranju.

Šta nam donosi savremena tehnologija i Chat GPT kao nezaobilazan alat u radu? Šta nedo­staje Chat GPT da ipak preuzme vođstvo u predlogu komunikacija?

Ja sam veliki poštovalac savremenih tehnologija i zahvalna sam im jer su mi omogućile daleko kvalitetniji život nego što bih mogla da ga imam da njih nema – od mogućnosti da živim, boravim i radim gde ja želim, preko ogromne uštede vre­mena, do stalne povezanosti sa ljudima na svim meridijanima – posebno što i moj sin i moja se­stra sa porodicom i moja majka žive van Srbije. Nisam sklona da zastrašujem okruženje razvo­jem novih tehnologija (a ChatGPT je samo jed­na od njih), iako priznajem da je tempo razvoja teško ispratiti. Ipak, treba razlikovati upotrebu od zloupotrebe – dakle, na nama ljudima je i dalje regulativa i upravljanje na način da sve zloupo­trebe budu sankcionisane.

Svakoj veštačkoj inteligenciji, pa i ChatGPT i dalje nedostaje humani pristup, emocija, izazov radoznalosti i iskorak u novo i neočekivano. Ipak su to samo algoritmi i softveri, još uvek.

Tvoja ekspertiza u komunikacijama, marke­ting i PR kampanjama i poslovnom saveto­vanju donela ti je najznačajnija nacionalna i međunarodna priznanja kao što su „IPRA Golden World Award“ i „IPRA Grand Prize“, ali i specijalno priznanje Društva Srbije za odnose s javnošu za doprinos razvoju struke u Srbiji. Koliko su priznanja obavezujuća za naredne korake?

Po mom dubokom uverenju, priznanja su važna jer su nekako „kontrolne tačke“ u onome što ra­dite. Ipak, ona nisu obećanje za budućnost, više su dokaz prošlog vremena. Ne možemo uvek i u svakom trenutku u svemu biti najbolji, tako da priznanja ne doživljavam kao apsolutnu abolici­ju od greške. Verujem da nas mnoga iskustva u stvari ograničavaju, pa je najteže „zaboraviti“ na priznanja i nastaviti sa razvojem, radoznalošću i izgradnjom – sebe i okruženja.

Svaki dan je zaista nova prilika. Mladi, sa kojima dosta radim, najčešće citiraju ovu moju misao: „Planirajte, radite, gradite – ali dozvolite da vas život iznenadi.“

Diplomirala si na Hemijskom fakultetu Uni­verziteta u Beogradu. Da li se osećaš alhe­mičarkom u svom poslu koji je vezan za reči, um, brzo razmišljanje, način plasmana infor­macija?

Veoma često (o)pominjem okruženje da sam he­mičarka, i to ona koja se bavila fundamentalnim istraživanjima. Upravo zato jer je veza sa mo­jim današnjim poslom veoma jaka: misaonost, studioznost, brzina donošenja odluka, analitika, kreiranje po smislu, ali u odnosu na okruženje… Lično sam uverena da bi bilo odlično da se i na društvenim smerovima (fakulteti, škole) mno­go više izučavaju prirodne nauke, ne segmen­tirano – kao što je to kod nas, već zaista kao povezane prirodne zakonitosti. Mnogi postulati menadžmenta, liderstva i komunikacija upravo su zasnovani na prirodnim zakonitostima, među­sobno uslovljenim. I na mnogim inostranim uni­verzitetima upravo ovako se i izučavaju.

Koja je tvoja formula uspeha?

Važno mi je da definišemo „uspeh“. Moj ogroman uspeh je što sam veoma rano pre­uzela odgovornost za sopstveni život i sa­mostalno donosila sve odluke. Dobre i loše, naravno, a loših je sigurno bilo i više nego dobrih. Što sam rano razumela i naučila da cenim vreme, kao najvredniji resurs i „ime­tak“ i postavim jasne prioritete. Stoga da­nas nemam nikakav žal – iako sam svesna da sam mnogo toga mogla drugačije.

Nemam dilemu oko toga šta su vrednosti u mom životu.

Verujem u ljude, ljudi čine sve. Negujem pri­jateljstva decenijama, a naravno stvaram i nova. Život shvatam kao maraton, ne žurim, ali se i ne vraćam unazad. Menjam se, jer samo tako postižem kvalitet života koji že­lim. Za sebe i sve oko sebe, jer nije dobro ako je samo meni dobro.

Tema aprilskog izdanja RYL nosi naziv „Self -care, self -love“. Kada si shvatila da je briga u svakom smislu bitna. A naj­važnija je ta ljubav prema sebi.

Mene boli ta naša reč „briga“ i izbegavam da je koristim. Boli me, jer sam zaista imala previše briga i predugo sam mnogo brinu­la. Pažljivo biram reči, jer reči jesu važne. Biram ljubav prema sebi, negovanje svog bića, a ne brigu o sebi. Ne brinem o svom zdravlju, već aktivno negujem svoje zdrav­lje i usklađujem svoj životni stil sa svojom životnom dobi i potrebama. Biram pravo da postojim kao biće autentičnih potreba, a ne da živim život dodeljenih uloga – maj­ke, kćerke, sestre, prijateljice, direktorke, preduzetnice, mentorke, kouča… Biram da osim potreba imam i želje, ali biram i da sam sama odgovorna i za jedne i za druge. I nastojim da motivišem i inspirišem ljude u svom okruženju, da sebi dopuste isto to, jer se najlakše odričemo prava da se posveti­mo sebi i svojim potrebama. Pogotovo mi žene i pogotovo na ovim prostorima.

Verujem da je ljubav glagol – ono što činite. Zato češće nego „ljubav“ koristim reč „volje­nje“. Jer – reči su važne.