20 GODINA POSVEĆENOG RADA I LJUBAVI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDRA MILIČKOVIĆ MITROVSKI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ALEKSANDRA MILIČKOVIĆ MITROVSKI, ROĐENA AVGUSTA 1973. GODINE U BEOGRADU. SVIRALA JE VIOLONČELO, PEVALA U KRSMANCU, RADILA KAO RADIO VODITELJ, DIPLOMIRALA NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. POHAĐALA POSTDIPLOMSKE STUDIJE SCENSKOG DIZAJNA U REKTORATU UMETNOSTI. RUKOVODILAC JE TIMA ZA PRAĆENJE KONCESIONIH OBJEKATA I TERMINALA AERODROMA, SUDSKI VEŠTAK ZA OBLAST ARHITEKTURE. MAJKA FILIPA I KRISTINE I STARATELJ PSA TINE I MAČKE LUA I SUPRUGA BEOGRADSKOG ADVOKATA.

KADA SE RODILA TVOJA LJUBAV PREM ARHITEKTURI I DIZAJNU?

Moja prva ljubav bila je muzika. Svirala sam čelo odmalena, a kasnije paraleno učila u Arhitekton­skoj školi. Tamo mi se otvara treća dimenzija, lepota crteža i magija prostora. Sećam se svog prvog projekta stambene zgrade. U vremenu pre kompjuterskog crtanja, samo paus, rapidograf i naravno tinejdžerska kreativnost. Složila sam četvorospratnicu u tada prvu svesku, potpisala naslovnu stranu i odlučila. Želim da budem ar­hitekta.

VEĆ 20 GODINA RADIŠ KAO GLAVNI ARHITEKTA NA AERODROMU – NA KOJE SVOJE PROJEKTE SI PONOSNA?

Ponosna sam pre svega na moj Aerodrom. Punih 20 godina pratim i aktivno učestvujem u njegov­om razvoju. Kada sam došla sa timom inženjera, bili smo prvi mladi ljudi koji su primljeni u tim na­kon skoro 20 godina. Sećam se uzbuđenja kada je tadašnji premijer Zoran Đinđić pokrenuo pro­jekat Aerodrom Beograd – Kapija Srbije i uključio i nas mlade inženjere u vođenje projekta rekon­strukcije i dogradnje.

Od tadašnjih milion putnika došli smo do pet miliona uz neprekidne rekonstrukcije i izgradnje, tako da se Aerodrom nikada nije zatvorio. Uvek je pored stotina radnika u zgradi bilo i hiljade putni­ka istovremeno.

Ponosna sam i na projekat elegantnog uređenja Terminala 1, kome smo uspeli da očuvamo duh i autentičan izgled nakon gotovo 60 godina.

Danas kao član inženjersko-investicionog tima VINCI airports korporacije, ponosno mogu da kažem da radim na razvoju i realizaciji jednog od trenutno najznačajnijih projekata u Srbiji i na možda najvećem gradilištu.

KOJI SU IZAZOVI RADA ZA JEDNOG POSLODAVCA 20 GODINA?

Poslodavaca je bilo mnogo u smislu različitih ru­kovodstava i menadžera, ali je Aerodrom jedan. On je moja druga kuća i to je posebna ljubav, nekako neizlečiva i zarazna.

Posle 20 godina rada, poslodavac je francuska kompanija VINCI, pa je odgovornost još veća, ali je takođe i entuzijazam novog okruženja i novih prijateljstava doprineo da radimo i uživamo.

DANAS SE AERODROM REKONSTRUIŠE, DALJE RAZVIJA, KAPACITETI POVEĆAVAJU. KAKVA ĆE BITI NJEGOVA NOVA SLIKA?

Sećate se aerodroma sa atrijumom, fontanom u centralnom holu, zelenim šalterima za čekiranje, čekaonica bez avio mostova, zidova sa slikama vrabaca? Verovatno ne, osim ako ne promakne neki kadar u domaćem filmu snimljen na aero­dromu davnih 80-ih i 90-ih.

Posle mnogo rekonstrukcija i dogradnji koje su pratile razvoj avio saobraćaja i tehnološke promene, sadašnji projekat je sigurno najznača­jniji. Beogradski aerodrom će biti spreman da prihvati 15 miliona putnika, razdvojiće se putnici koji dolaze od onih koji odlaze, već je izgrađeno 15 novih modernih gejtova i spremaju se nove destinacije.

Centralni deo zgrade koji počinjemo da gradimo sledeće godine biće nešto potpuno drugačije i spolja i unutra. Interesantna fasada asocira na šaru pirotskog ćilima i puno novih komercijalnih sadržaja, restorana i zona za uživanje.

ŠTA JE NAJVAŽNIJE U REKONSTRUKCIJI JEDNOG OBJEKTA?

Najvažnije je da projekat bude profesionalno i odgovorno urađen od strane stručnih inženjera, kao i da njegovu realizaciju prate stručna i odgov­orna lica spremna da reše svaku neočekivanu situaciju i problem.

Rekonstrukcija objekta koji je istovremeno oper­ativan i prima više hiljada ljudi je poseban izazov. To je odgovornost za koje trebate biti i inženjer i pilot i putnik i stjuardesa, supervizor i obez­beđenje.

KOLIKO JE ARHITEKTURA UTICALA U TVOM RAZVOJU NA PUTU KA SEBI?

Više su ljudi koje sam kroz učenje o arhitekturi i dizajnu upoznala uticali na moj razvoj.

Pomenula bih svoje mentore profesora Spaso­ja Krunića i Draganu Tomić, scenografa praške škole Tomaša Žišku, profesora Rašu Dinulovića i još mnoge kolege od kojih sam usput učila.

Bila sam član tima grupe koja je 2004. godine predstavljala Srbiju i Crnu Goru na venecijans­kom Bijenalu umetnosti i na taj deo života sam posebno ponosna.

KOJE ARHITEKTONSKO ZDANJE U BEOGRADU I SVETU TI JE BLISKO SRCU?

Beograd još uvek ima zdanja vrednih divljenju, to su moderne predratne i posleratne vile, ali su meni Sava centar i Narodna biblioteka Srbije mesta bliska srcu u svakom smislu.

MAJKA, SUPRUGA, PRIJATELJICA, PROFESIONALAC, SVE ULOGE U 24 ČASA, ALI USPEVAŠ. KAKO?

Kroz svaku od tih uloga dobijam puno ljubavi i podrške. Sa dvoje tinejdžera, psom i mačkom, pokreće se mašina svako jutro oko šest sati. Tu su i prijatelji sa kojima se redovno viđam, neizmerno zabavljam, uživam i putujem. Zajedno smo mlađi, luđi i ne dozvoljavamo jedan drugom da “padne”.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Održavati entuzijazam, hraniti energiju i uvek že­leti… Mnogo je važno želeti.

TEMA JANUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „LJUDI SA SJAJEM U OČIMA“. KO DANAS NOSI TAJ SJAJ I ISKRU U OČIMA I DA LI JE TO LAKO?

Za mene sjaj u očima nosi moja ćerka Kristina. Sjajna atletičarka, hrabra, vredna, uporna i dobra devojčica, koja mi redovno daje lekcije o prijatel­jstvu i empatiji.

Sjaj u očima nosi i moj Filip koji je i pored svih iza­zova koji prate njegovo odrastanje u našem gra­du ispravan, vredan, pošten i odgovoran dečak.

Želim da verujem da budućnost leži u puno sličnih mladih ljudi sa sjajem u očima i željom da se za taj sjaj i bore.