PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDRA MILIČKOVIĆ MITROVSKI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
ALEKSANDRA MILIČKOVIĆ MITROVSKI, ROĐENA AVGUSTA 1973. GODINE U BEOGRADU. SVIRALA JE VIOLONČELO, PEVALA U KRSMANCU, RADILA KAO RADIO VODITELJ, DIPLOMIRALA NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. POHAĐALA POSTDIPLOMSKE STUDIJE SCENSKOG DIZAJNA U REKTORATU UMETNOSTI. RUKOVODILAC JE TIMA ZA PRAĆENJE KONCESIONIH OBJEKATA I TERMINALA AERODROMA, SUDSKI VEŠTAK ZA OBLAST ARHITEKTURE. MAJKA FILIPA I KRISTINE I STARATELJ PSA TINE I MAČKE LUA I SUPRUGA BEOGRADSKOG ADVOKATA.
KADA SE RODILA TVOJA LJUBAV PREM ARHITEKTURI I DIZAJNU?
Moja prva ljubav bila je muzika. Svirala sam čelo odmalena, a kasnije paraleno učila u Arhitektonskoj školi. Tamo mi se otvara treća dimenzija, lepota crteža i magija prostora. Sećam se svog prvog projekta stambene zgrade. U vremenu pre kompjuterskog crtanja, samo paus, rapidograf i naravno tinejdžerska kreativnost. Složila sam četvorospratnicu u tada prvu svesku, potpisala naslovnu stranu i odlučila. Želim da budem arhitekta.
VEĆ 20 GODINA RADIŠ KAO GLAVNI ARHITEKTA NA AERODROMU – NA KOJE SVOJE PROJEKTE SI PONOSNA?
Ponosna sam pre svega na moj Aerodrom. Punih 20 godina pratim i aktivno učestvujem u njegovom razvoju. Kada sam došla sa timom inženjera, bili smo prvi mladi ljudi koji su primljeni u tim nakon skoro 20 godina. Sećam se uzbuđenja kada je tadašnji premijer Zoran Đinđić pokrenuo projekat Aerodrom Beograd – Kapija Srbije i uključio i nas mlade inženjere u vođenje projekta rekonstrukcije i dogradnje.
Od tadašnjih milion putnika došli smo do pet miliona uz neprekidne rekonstrukcije i izgradnje, tako da se Aerodrom nikada nije zatvorio. Uvek je pored stotina radnika u zgradi bilo i hiljade putnika istovremeno.
Ponosna sam i na projekat elegantnog uređenja Terminala 1, kome smo uspeli da očuvamo duh i autentičan izgled nakon gotovo 60 godina.
Danas kao član inženjersko-investicionog tima VINCI airports korporacije, ponosno mogu da kažem da radim na razvoju i realizaciji jednog od trenutno najznačajnijih projekata u Srbiji i na možda najvećem gradilištu.
KOJI SU IZAZOVI RADA ZA JEDNOG POSLODAVCA 20 GODINA?
Poslodavaca je bilo mnogo u smislu različitih rukovodstava i menadžera, ali je Aerodrom jedan. On je moja druga kuća i to je posebna ljubav, nekako neizlečiva i zarazna.
Posle 20 godina rada, poslodavac je francuska kompanija VINCI, pa je odgovornost još veća, ali je takođe i entuzijazam novog okruženja i novih prijateljstava doprineo da radimo i uživamo.
DANAS SE AERODROM REKONSTRUIŠE, DALJE RAZVIJA, KAPACITETI POVEĆAVAJU. KAKVA ĆE BITI NJEGOVA NOVA SLIKA?
Sećate se aerodroma sa atrijumom, fontanom u centralnom holu, zelenim šalterima za čekiranje, čekaonica bez avio mostova, zidova sa slikama vrabaca? Verovatno ne, osim ako ne promakne neki kadar u domaćem filmu snimljen na aerodromu davnih 80-ih i 90-ih.
Posle mnogo rekonstrukcija i dogradnji koje su pratile razvoj avio saobraćaja i tehnološke promene, sadašnji projekat je sigurno najznačajniji. Beogradski aerodrom će biti spreman da prihvati 15 miliona putnika, razdvojiće se putnici koji dolaze od onih koji odlaze, već je izgrađeno 15 novih modernih gejtova i spremaju se nove destinacije.
Centralni deo zgrade koji počinjemo da gradimo sledeće godine biće nešto potpuno drugačije i spolja i unutra. Interesantna fasada asocira na šaru pirotskog ćilima i puno novih komercijalnih sadržaja, restorana i zona za uživanje.
ŠTA JE NAJVAŽNIJE U REKONSTRUKCIJI JEDNOG OBJEKTA?
Najvažnije je da projekat bude profesionalno i odgovorno urađen od strane stručnih inženjera, kao i da njegovu realizaciju prate stručna i odgovorna lica spremna da reše svaku neočekivanu situaciju i problem.
Rekonstrukcija objekta koji je istovremeno operativan i prima više hiljada ljudi je poseban izazov. To je odgovornost za koje trebate biti i inženjer i pilot i putnik i stjuardesa, supervizor i obezbeđenje.
KOLIKO JE ARHITEKTURA UTICALA U TVOM RAZVOJU NA PUTU KA SEBI?
Više su ljudi koje sam kroz učenje o arhitekturi i dizajnu upoznala uticali na moj razvoj.
Pomenula bih svoje mentore profesora Spasoja Krunića i Draganu Tomić, scenografa praške škole Tomaša Žišku, profesora Rašu Dinulovića i još mnoge kolege od kojih sam usput učila.
Bila sam član tima grupe koja je 2004. godine predstavljala Srbiju i Crnu Goru na venecijanskom Bijenalu umetnosti i na taj deo života sam posebno ponosna.
KOJE ARHITEKTONSKO ZDANJE U BEOGRADU I SVETU TI JE BLISKO SRCU?
Beograd još uvek ima zdanja vrednih divljenju, to su moderne predratne i posleratne vile, ali su meni Sava centar i Narodna biblioteka Srbije mesta bliska srcu u svakom smislu.
MAJKA, SUPRUGA, PRIJATELJICA, PROFESIONALAC, SVE ULOGE U 24 ČASA, ALI USPEVAŠ. KAKO?
Kroz svaku od tih uloga dobijam puno ljubavi i podrške. Sa dvoje tinejdžera, psom i mačkom, pokreće se mašina svako jutro oko šest sati. Tu su i prijatelji sa kojima se redovno viđam, neizmerno zabavljam, uživam i putujem. Zajedno smo mlađi, luđi i ne dozvoljavamo jedan drugom da “padne”.
KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?
Održavati entuzijazam, hraniti energiju i uvek želeti… Mnogo je važno želeti.
TEMA JANUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „LJUDI SA SJAJEM U OČIMA“. KO DANAS NOSI TAJ SJAJ I ISKRU U OČIMA I DA LI JE TO LAKO?
Za mene sjaj u očima nosi moja ćerka Kristina. Sjajna atletičarka, hrabra, vredna, uporna i dobra devojčica, koja mi redovno daje lekcije o prijateljstvu i empatiji.
Sjaj u očima nosi i moj Filip koji je i pored svih izazova koji prate njegovo odrastanje u našem gradu ispravan, vredan, pošten i odgovoran dečak.
Želim da verujem da budućnost leži u puno sličnih mladih ljudi sa sjajem u očima i željom da se za taj sjaj i bore.
