PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DUŠICA PEJIĆ
FOTOGRAFIJE: MILAN RADOVANOVIĆ, NEMANJA MARAŠ
Dušica Pejić je umetnica koja u svom stvaralaštvu istražuje dinamičan odnos vizuelne umetnosti, pokreta i psiholoških stanja. Njena dela nose snažan pečat nesvesnog i pozivaju na introspekciju. Kroz apstraktnu umetnost, bavi se dubinskim psihološkim procesima, ukazujući na to da upravo iz unutrašnjih napetosti nastaje prostor za razvoj i drugačije razumevanje sebe, a samim tim i podloga za njenu umetnost.
Osnovne i master studije slikarstva završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a specijalističke studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Prepoznata je kao jedna od osam najistaknutijih apstraktnih slikara srpske umetnosti nakon 2000. godine u okviru projekta istoričara umetnosti i likovnog kritičara Vasilija B. Sujića.
Njena dela nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, uključujući Wiener Städtische Art Collection, MONO Company (Budimpešta), Mandarin Oriental SAVOY (Cirih), Alex Lake (Cirih), Villa Kennedy (Frankfurt), kao i druge kolekcije.
Za svoj rad dobila je više priznanja, među kojima su zahvalnica Srpske akademije nauka i umetnosti – ogranak Novi Sad (2018), priznanje Tesla Art Fondacije u Beogradu (2017), priznanje za saradnju sa Art Fest At Doral u Majamiju (2014) i nagrada za crtež Interkomerc banke u Beogradu (1998).
Kroz pedagoški i umetnički rad, kao profesor na Institutu za umetničku igru u Beogradu povezuje različite umetničke discipline, dok je njeno stvaralaštvo lično u polazištu, a univerzalno u značenju.
Dušica Pejić je značajna predstavnica savremene srpske umetnosti, slikarka čiji opus obuhvata istraživanje unutrašnjih konflikata, psihičkih stanja i odnosa svesnog i nesvesnog kroz gestualni i apstraktni izraz.
Kako bi definisala svoju umetnost?
Suprotnosti su ono što me pokreće u životu, pa i u umetnosti. Svoju umetnost vidim kao snažan, ali tih govor duše koji kao takav postoji. Ta tiha postojanost, upravo zato što je tiha, nosi veliku pokretačku snagu. Čovek je biće polarnosti.
Ti si umetnica koja je iskustvo baleta kroz pokret spojila sa platnom.
Balet, kao i mačevanje, predstavljaju fantastična iskustva i moje velike ljubavi. To su umetnosti koje se, možda pre svega na duhovnom nivou, povezuju sa mojim radom u vizuelnoj umetnosti. Sve se one na jednom gotovo arhetipskom nivou povezuju i spajaju kroz kretanje, snagu, izdržljivost i hrabrost.
Balet je pitanje stava, kao i umetnost: graciozno, naizgled lako, a zapravo stabilno i snažno, iza čega stoji ozbiljan rad. Dakle, ta povezanost postoji na duhovnom i na fizičkom, pokretačkom i konceptualnom planu.
Mnogo puta mi je bilo teško da racionalno definišem značaj onoga što radim i sve je delovalo nepovezano. Ipak sam osećala da je to za mene važno. Sve što nam je istinski važno, makar delovalo nepovezano, u nekom trenutku se poveže na dublji način, kao slagalica duše.
Zašto je kretanje – duhovno, fizičko i mentalno značajno za tvoje stvaralaštvo?
Sve što radimo u životu vezano je za kretanje. Kretanje je život. Vrlo je važno da se krećemo duhovno, mentalno, emotivno, telesno, kako god. Kada stojimo, mi ne stagniramo. Tada nazadujemo, u regresiji smo.
Mnogo puta kada odem u atelje, ne slikam. Potrebno mi je da razmišljam, da osećam. Da ulazim u svoj unutrašnji prostor. To je izuzetno važno, kao i samo slikanje. Jer kretanje nije uvek samo akcija slikanja. Aktivno, a ne pasivno, stihijsko, unutrašnje kretanje značajnije je od same fizičke aktivnosti rada. Ako smo u tom kretanju, i sam rad se kreće. Moj aktivni rad na slikama može trajati kratko, ali je on rezultat dugog duševnog kretanja.
U tvom radu često se naslućuju slojevi simbolike i unutrašnjih pejzaža. Kada si prvi put došla u dodir sa Jungovom psihologijom i kako je ona oblikovala tvoj umetnički jezik?
Interesovanje za psihologiju nastalo je iz potrebe da upoznam i pomognem sebi. Pre više od 20 godina, doživela sam anksiozne napade panike. Tada je to bilo teško iskustvo, ali sam kasnije, posle više godina, shvatila da je to jedna od najvažnijih stvari koje su mi se dogodile u životu. To je dovelo u pitanje moje stavove i donelo duboke promene mog odnosa prema sebi i životu.
Moje interesovanje za apstraktnu umetnost postojalo je i pre toga, tako da se interesovanje za psihologiju prirodno nadovezalo na moje stvaralaštvo. Apstraktna umetnost možda i više od bilo koje druge omogućava neposredan dodir sa nesvesnim i unutrašnjim prostorom.
Pored raznih autora koje sam čitala, Karl Gustav Jung je ostavio najdublji uticaj na mene. On je fantastičan mislilac, neko ko ide u dubinu. U vertikalu života, ne horizontalu. Mnogo je inteligentnih i obrazovanih ljudi, ali je malo mudrih. Jung je svakako jedan od njih.
Jung je smatrao da su simboli most između svesnog i nesvesnog — da li sliku doživljavaš kao prostor tog susreta?
Moje slike jesu prostor gde se susreću svesno i nesvesno. Gde dodirujem i pokušavam da zahvatim deo nesvesnog sadržaja. To nije racionalan proces, ali zahteva duboko promišljanje koje nije vezano za sam akt slikanja, već mu prethodi. Onog momenta kada krenem da slikam, to je relativno brz proces i nema puno prostora za razmišljanje. Tada je važno da sve pustim. Da greška nije greška, da sve što nastane i nađe se na tom platnu bude deo slike. Da sve bude otvoreno. Tu nema popravljanja. Dakle, tada sve ono što jesam, što sadrži taj moj unutrašnji prostor, postaje vidljivo. I što dublje uspem da uđem u taj prostor, da zaronim, to će ono što iznesem prestati da bude samo lično i postati deo svih nas, deo kolektivnog iskustva koje svi nosimo u sebi.
Ako bi morala da izdvojiš jednu Jungovu ideju koja te najviše prati kroz stvaranje, koja bi to ideja bila i zašto?
„Čovek je uvek individua, ali nije uvek to što jeste.“ K. G. Jung, Intervjui i susreti, str. 115.
Ko smo mi zapravo? Ne šta smo, već ko smo? Šta stoji iza svega? Koliko smo zaista ono što jesmo i šta nam pogled ka unutra otkriva?
Iza svake naše aktivnosti, dakle onoga što radimo, što govorimo, pa čak i mislimo, uvek postoji još nešto čega nismo svesni. Čak smo toliko sigurni da ne postoji da ga ni ne dovodimo u pitanje. Upravo to „ još nešto“ smo zapravo mi. To je ono do čega pokušavam da dođem i vizuelno prikažem. Serija slika Konflikt je jedan od načina tog istraživanja. Šta je to što nosi sve ostalo? Slika daje šansu tom prikazu.
Koliko dugo je sazrevao performans Kinetički crtež i na koji način bi opisala to iskustvo — kao dijalog tela, linije i energije koja oblikuje prostor?
Performans Kinetički crtež, iako drugačiji način izraza od slikarstva, duboko je vezan za njega u idejnom i psihološkom smislu. Sva moja iskustva crtanja, slikanja, baleta, mačevanja, u momentima kada su se dešavala su mi delovala naizgled nepovezano, ali su imala mnogo dublji uticaj nego što sam toga bila svesna. Moje angažovanje na Institutu za umetničku igru u Beogradu mi je donelo sjajno i inspirativno iskustvo sa mladim profesionalnim igračima, gde se i moje interesovanje za vizuelno delo i pokret jednostavno, lako i prirodno spojilo u nešto što je tada bilo zrelo da se dogodi, a to je performans Kinetički crtež. To je vizuelno dokumentovanje pokreta u kojem se brišu granice između pokreta i vizuelne umetnosti, tela i linije. Performans u sebi nosi dubok arhetip. Crtež nastaje kroz intuitivan i improvizovan pokret nesvesnog koji nije kontrolisan. Kao takav, u sebi nosi i lično i kolektivno nesvesno. Taj trag koji ostavljam za sobom na podlozi na kojoj se moje telo kreće može da odražava arhetip koji se u datom momentu dešava u mom nesvesnom. Sam proces nastanka Kinetičkog crteža u sebi nosi i nešto ritualno. Moja priprema, fokus na sopstveno telo i oslobađanje kontrole takođe predstavlja arhetip.
Tvoja izložba Konflikt bila je tokom februara predstavljena publici u Prodajnoj galeriji Beograd — prostoru koji već decenijama okuplja savremene umetničke glasove i otvara dijalog između umetnika i posmatrača. Kroz ovu postavku, otvorila si slojevitu temu unutrašnjih i spoljašnjih napetosti, istražujući konflikt ne samo kao stanje suprotstavljenosti, već i kao pokretačku silu transformacije i samospoznaje. Kako je nastajala ova izložba i koji su ključni impulsi oblikovali njen koncept?
Najsnažnije je ono što je autentično. Dakle ne originalno, jer taj pojam u profesionalnoj umetnosti ne postoji, već baš autentično. A autentično je ono što iskustveno proživljeno nosimo u sebi.
Rad na seriji Konflikt je započeo kao poces kroz koji sam i sama prolazila. Nema drugog načina da nešto istražimo, a da sami kroz to ne prolazimo, da uđemo u to. Ipak, ovde se ne radi o predstavljanju mojih ličnih konflikata. Oni su samo povod, materijal koji mi služi u nameri kako pokrenuti dublje iskustvo i osvešćivanje. Onoliko koliko je nekoga, na bilo koji način, pomerila moja slika, toliko sam uspela u toj nameri. Kako bih bila u neposrednijem kontaktu sa sobom, autentičnijem, potrebno mi je da ulazim u sebe. Da tražim „to iza“. Da se spuštam u taj prostor nesvesnog.
Kako bih što neposrednije mogla da to iznesem na platno, onoliko koliko je moguće, i koliko sam u stanju da to uradim, važno mi je da što manje kontrolišem taj proces. Tako da radim suprotnom rukom od one koju inače koristim. U početku je to bilo vrlo neobično, ali interesantno i korisno iskustvo. Vidim forme koje nastaju, a koje svesno nisam planirala. Takođe, važna je i distanca. Što manja kontrola, a što veća fizička i mentalna distanca. Četke vezujem na dugačke štapove kako bi mi to omogućilo dodatnu distancu i manju kontrolu.
Svoj slikarski izraz oblikuješ kroz velike formate. Otkrij nam tajnu velike forme.
Veliki format doživljavam vrlo prirodnim i bliskim sebi. Veliku ulogu u tome imao je moj profesor Milan Blanuša, koji nas je suočio sa značenjem velike površine. Šta je ona i zašto je važna.
Iako delujem mirno, staloženo i introvertno, u sebi nosim snažnu energiju koja traži pokret, gest i prostor. Ako posmatramo iz ugla tajne, to je ništa drugo do velika stvaralačka energija. Fantastičan je osećaj imati tako veliku površinu ispred sebe. Nemam strah ni od kakvog praznog prostora, već veliko nestrpljenje i neverovatno moćan osećaj tog prvog poteza. Strah imamo samo kada nam namera nije jasna i kada se bojimo greške. Onog momenta kada grešku prihvatimo kao podjednako važan deo procesa, da greška nije greška nego važan deo onoga što nosimo u sebi, tada strah nestaje.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „My New Era“. Kako vidiš svoju novu etapu, novu eru koja počinje u svemu?
Vidim je ozbiljno, duboko, daleko. Ne kao početak nečeg novog, već kao produbljivanje i pronalaženje onoga što je duboko i oduvek tu. Jer taj prostor uvida je zapravo prostor slobode, a to znači i više odgovornosti prema onome što mi je dato i što nosim u sebi.
