in

TAMO GDE JE RAD ZADOVOLJSTVO

PIŠE: JOVANKA KOZLOVAČKI DAMJANOV

Kao i povodom svega drugog, tako i u odnosu na rad, različiti ljudi i različite kulture imaju različite pristupe. (Svet u kome bismo svi bili nalik jedni drugima kao jaje jajetu bio bi zastrašujuće dosadan.) Uporedite samo Italijane čiji je odnos prema životu opisan u frazi „dolce far niente“ i npr. Nemce u čijoj hijerarhiji rad i disciplina zauzimaju visoka mesta. Rekla bih da najviše nade u rad, ipak, polažu Japanci. Za njih rad nije samo način obezbeđivanja egzistencije, oni u radu pronalaze smisao postojanja. Postoji li iko očajniji na ovom svetu kada odlazi u penziju od Japanca? Setite se prizora sa stadiona na svetskim prvenstvima u fudbalu ili na Olimpijskim igrama, kada nakon utakmice ostanu samo japanski navijači i ne odlaze dok ne pokupe sve smeće sa tribina, čak i ono koje su ostavili navijači suparničke ekipe. U japanskim školama, deca se nakon časova angažuju u čišćenju učionica, tako da većina ni ne zapošljava čistače. Na pitanje kako se postiže uspeh, Rei Kawakubo (1942), jedna od najvećih živih modnih kreatorki, kaže: „Radim svakog dana, dan za danom, ono u šta verujem. Na jednostavan način, bavim se svojim životom, svojim radom.“ Njen kolega i nekadašnji partner, Yohji Yamamoto (1943), iako je završio studije prava da bi pomogao majci, ratnoj udovici, da vodi krojački salon kojim ih je izdržavala, počeo je da uči zanat koji će tokom svoje karijere uzdići na nivo umetnosti. Žena koja je okupirana poslom koji voli, koja je u stanju sama da izgradi svoj svet, žena bez svesne namere da privuče tuđu pažnju, snažna i suptilna, za njega je zavodljivija i ženstvenija od bilo koje druge. Za takvu ženu on kreira. Ona sama kupuje svoju odeću, nosi je na samo svoj način, slobodna je, smela i samostalna. Idemo do sledećeg radoholičara iz Japana, pisca Harukija Murakamija (1949), koji novu knjigu piše svakodnevno pet do šest sati, ustaje u četiri ujutro, redovno trči ili pliva sat vremena, a kada završi sa pisanjem, čita i sluša muziku, odlazeći na spavanje najčešće u devet uveče. Da vas ohrabrim, pre nego što se posvetio pisanju, držao je bar i priznaje da nije imao nekog posebnog dara za vođenje tog posla, ali kada piše ne doživljava to ni kao posao niti kao muku, već uživa u tome i zaista je srećan. Murakami je veliki ljubitelj jazz muzike i rado citira Theloniousa Monka: „Treba da sviraš onako kako se tebi svira. Bez razmišljanja o tome šta svet traži. Treba da sviraš onako kako ti želiš i da nateraš svet da shvati ono što radiš, makar ti za to trebalo 15–20 godina.“ Murakami poentira ovaj stav zaključkom da ako radite nešto što vam ne čini zadovoljstvo, onda vam ni život ne predstavlja zadovoljstvo.

Yayoi Kusama (1929) je umetnica poznata po tufnastom i od bundeva sačinjenom univerzumu koji opesesivno stvara od svoje desete godine i pored snažnog protivljenju svojih roditelja. Ni rano ispoljeni mentalni problemi (audio-vizuelne halucinacije), nisu je odvojili od onoga što najviše voli da radi. Decenijama spava na psihijatrijskoj klinici u Tokiju, a u studiju u blizini klinike radi preko dana. Iako njena dela dostižu astronomske iznose na tržištu umetnina, novac u njenom životu nema naročito bitnu ulogu. Umetnost je smisao njenog postojanja i sredstvo za borbu sa sopstvenim demonima – anksioznošću, halucinacijama i bolom. Umetnički rad je doslovno spasio njen život.

A šta se dešava kada jedan Nemac svojim delom oda počast japanskom odnosu prema radu? Nastane poetičan film u slavu rada i lepote jednostavnih stvari. Desi se i to da prvi put jedna zemlja za prestižnog Oskara nominuje film koji je snimio stranac. Nemac je Wim Wenders, a film je „Perfect days“. (I ovo nije prvi, već treći film koji je Wenders snimio u Tokiju.) Film je priča o čoveku srednjih godina koji sa mirom u duši i dirljivom posvećenošću obavlja posao čistača javnih toaleta, posao koji bi većini ljudi koje znam poslednji pao na pamet kao izbor. Iako nam Wenders ne otkriva puno o glavnom junaku Hirayami, a on sam nije naročito pričljiv, mi gledaoci imamo dovoljno elemenata da upoznamo njegovu dušu. Otkriva ga pogled u kojem ima više žara nego u pogledu mnogih od nas sa nekim kao finijim profesijama, otkriva ga način na koji posmatra sunce dok se promalja između krošnji drveća i uzbuđenje sa kojim te prizore fotografiše analognim foto-aparatom, a onda strpljivo čeka da se film razvije u foto-radnji. Otkriva ga način na koji, dok rano ujutro pali svoje skromno vozilo, gotovo sa strahopoštovanjem stavlja u kasetofon traku (iako je ceo svet u međuvremenu prešao na moderne, digitalne nosače zvuka) i sa kojim uživanjem sluša muziku, a ima savršen muzički ukus (Lou Reed, Van Morrison, Patti Smith, The Animals, Otis Redding, The Rolling Stones, The Kinks…). Otkriva ga i to kako se pažljivo pere u javnom kupatilu (jer svoje nema), kako uživa u hrani i piću u onom skromnom restoranu, među ljudima koje zna. Otkriva ga izraz lica dok čita knjigu koju je izabrao u lokalnoj biblioteci i osmeh dok vozi bicikl ulicama Tokija. Otkriva ga predanost sa kojom zaliva i presađuje biljke u svom skromnom, ali urednom domu. Otkriva ga način na koji pažljivo i pedantno riba ta mesta gde obavljamo fiziološke potrebe, kao da glanca Dišanov pisoar izložen u Tate galeriji, a ne onaj u koji se neko nemarno i na brzinu olakšao. Naravno da ga Wenders nije prikazao kao neko savršeno čudovište bez mane, kome je sve pod kapom nebeskom divno, ali u odnosu na većinu ljudi koje srećemo svakodnevno, to je jedno od retkih lica na kojem ima šta da se čita. Nijednom, a gledala sam film dva puta, nisam pomislila da se Hirayama oseća poniženim dok čisti javne toalete ili da se stidi svog posla. Toliko toga Wenders nam nije otkrio o njemu, ne znamo ni odakle je došao, još manje zašto, naslućujemo da je možda pobegao od nečega, ubeđena sam ne kukavički, nego da bi nekako ponovo uspostavio red i uneo smisao u svoj život. Njegovi svakodnevni rituali, daleko od dosadne rutine, pomažu mu u tome. Znamo i da postoji jedna žena u čiji restoran voli da odlazi i priča sa njom o knjigama ili je sluša kako peva, da prema njoj gaji izvesne emocije, ali diskretan i u tome, ne želi da je uznemiri niti uplaši. Iako je jasno kao dan da je ovaj čovek sposoban za mnogo više od čistača toaleta, ni jednog momenta nisam pomislila da je luzer. Čak iako se tim poslom, poput Yayoi Kusame crtanjem i slikanjem, bori sa svojim demonima, u toj utakmici će, sigurna sam, pobediti. Čovek koji gubi u toj borbi nije u stanju ni da primeti lepotu jednostavnih, malih stvari oko sebe. Ima ta pesma „I’m feeling good“ Nine Simone, pevačice koja se ceo život rvala sa svojim demonima, nekada sa više, a neretko sa manje uspeha. Wenders kaže da stihovi te pesme opisuju Hirayamu koji živi to o čemu Nina peva u njoj:

„Birds flying high, you know how I feel

Sun in the sky, you know how I feel

Breeze driftin’ on by, you know how I feel

It’s a new dawn

It’s a new day

It’s a new life for me

And I’m feeling good“

Wenders nam još pomaže i otkriva o svom glavnom junaku: „Njegov jedini zadatak je da živi tu pesmu dok se vozi i da nam pokaže da razume svaku reč koju Nina Simone peva.“

A ja ću još samo da vam otkrijem da ti zanimljivo dizajnirani javni toaleti koje Hirayama čisti u filmu zaista postoje u Tokiju. Fondacija Nipon je 2018. pokrenula projekat čiji je cilj da se izmeni imidž javnih toaleta kao neprijatnih, tamnih mesta. Angažovali su vodeće japanske arhitekte (među kojima su oni u samom vrhu svetske arhitekture kao npr. Tadao Ando, Toyo Ito, Kengo Kuma…) koji su dizajnirali 17 javnih toaleta koncipiranih kao umetnička dela, dostupna svim stanovnicima Tokija i njihovim gostima. Fondacija je kontaktirala Wendersa sa predlogom da snimi dokumentarni film o tome, a on je dobio inspiraciju da snimi ovakav film!

ŠTA MISLITE?

GUITAR ART FESTIVAL

SPREMNI ZA PROMENE NA TRŽIŠTU