RAZLIČITOST KAO POSEBNOST ŽIVOTA

AUTOR: DUŠAN AKSENTIJEVIĆ, MASTER MUZIČKI IZVOĐAČ – PIJANISTA

Svako od nas priča sopstvenu životnu priču. Čini nam se, vrlo često, da su priče drugih lju­di lepše, da imaju srećniji kraj i da je drugima lagodnije i lepše u životu. U osnovi svega je mogućnost da pojedinac izrazi svoju individu­alnost, da utka svoje iskustvo u životnu priču i prihvati izazov da je ispriča do kraja, kreiraju­ći tako svoju i sudbine bližnjih. Umetnici ima­ju najveću slobodu da u svom stvaranju ili in­terpretaciji dočaraju jedan drugi svet, neviđen očima gledalaca i nečuven ušima slušalaca. Stvarajući i reprodukujući umetnost, oni tran­sponuju svaku osobu koja za trenutak zastane i prepusti se dubinama različitosti i individual­nog doživljavanja umetnosti.

Posmatrano iz ugla realnog života, umetnost i lepota podjednako nas okružuju kao i različita interesovanja, opredeljenja, aktivnosti u slo­bodnom vremenu…

Šetajući ulicama grada, udisao sam miris ras­cvetalog drveća i cveća koji se širio sa terasa tek sagrađenih, arhitektonski savršenih, više­spratnica i iz dvorišta malobrojnih oronulih kuća koje su svedočile o vremenu koje je prošlo, o postojanosti. Gradska buka, taj poznati komu­nalni šum, nije mogao da u potpunosti priguši zvuke sonate koji su dopirali iz jedne od starih kuća, zvuke turbo folk muzike sa terase i kan­conu iz restorana u prizemlju nove zgrade, a ipak sam stekao utisak da su se i muzički ukusi i način života, i staro i novo, nekako pomirili u svojoj različitosti.

Nastavljam svoju šetnju i prolazim pored škol­skog dvorišta. Deca na školskom terenu igraju košarku, ostali bodre igrače, a među njima de­čak u invalidskim kolicima, možda najglasniji. Odjednom, neko od drugova mu je dobacio loptu – dečak je spretno prihvatio i još brže vra­tio drugom igraču. Spazio sam neopisivu ra­dost na njegovom licu – bio je deo tima. Igra je nastavljena, svi su bili zadovoljni.

Izlazim iz ulice i na pešačkom prelazu vidim mnoštvo ljudi: majku sa detetom u naručju, gospođu koja teško korača koristeći štap, decu koja razdragano žure kućama posle nastave u školi – svi su ujedinjeni idejom da što pre savla­daju reku automobila i krenu ka drugom delu dana, svojim obavezama i zadovoljstvima. Vi­dim i samouverene vozače u svojim limenim blistavim lepotanima – užurbani su i zadovoljni zato što nisu pešaci. Ipak, obe strane su strplji­ve i tolerantne u svojim različitostima.

Prešavši ulicu, na pločniku zatičem devojčicu i dečaka – on svira harmoniku, devojčica peva, u šeširu koji se nalazi ispred njih tek nekoliko nov­čića kao nagrada za uložen napor i trud. Malo dalje, u redu za pecivo ispred pekare, spazih devojčicu i dečaka njihovih godina – obučeni u novu garderobu, na nogama najnoviji model patika, na ušima slušalice… Na žalost, nisu mogli da čuju pesmu svojih vršnjaka.

Put me vodi pored bolnice, gde u isto vreme srećem i zdrave i bolesne, bogate i siromašne, srećne i nesrećne – različite ljude ujedinjene jednom jedinom željom – da oni sami ili njihovi bližnji ozdrave.

Pored mene prolaze zagrljeni momak i devoj­ka. Malo dalje, srećem dva lepa momka koji se stidljivo drže za ruke i negde žure. Prolazim po­red dva penzionera koji suprotstavljajući razli­čita politička opredeljenja govore o povećanju penzija.

Stigao sam na svoje odredište i seo za klavir, prepun utisaka koje sam stekao jednog obič­nog dana, osluškujući i posmatrajući okolinu.

Razmišljam kako bi život izgledao i kako bi mono­tono bilo da nema različitosti. Naš zajednički cilj je da naučimo i drugima prenesemo šta je to toleran­cija, uvažavanje različitosti i obaveza da pomirimo u sebi želje i mogućnosti, da ih postavimo u realne okvire.

Na red je došla sopstvena borba – kako na najbolji način, najboljom interpretacijom da približim svim ljudima koje sam danas sreo umetničko delo koje sviram, kako da kao muzički izvođač koji ima mno­go toga da iskaže dotaknem dušu svakog slušaoca i za trenutak ga zaustavim u razmišljanjima, kako da pažnju publike usmerim na crne i bele dirke, le­potu muzičkog dela…

Sledećeg dana, došao sam u malu koncertnu dvo­ranu. Mir i tišina su zavladali i počeo sam da svi­ram. Smenjivali su se stavovi muzičkog dela, neko je aplaudirao između stavova, neko kašljao, neko dete glasno komentarisalo. Ipak, bili smo ujedinje­ni tog trenutka, osećao sam pozitivnu energiju pu­blike, bili smo ujedinjeni u svojim različitostima – i upravo te različitosti inspirišu i daju posebnost na­šim životima.