SVI DIŠEMO DRUGAČIJE

PIŠE: JOVANA ČEDOMIROVIĆ
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Da li vam se nekada desilo da vam neko kaže „Znaš, totalno si drugačija osoba od svih drugih koje poznajem“? Koja misao vam je tada bila u glavi? Na prvu loptu može da bude nelagodno, zapitaš se: “a šta to uopšte znači biti drugačiji, jel u pitanju moj fizički izgled ili ono što ja zapravo jesam”? Za mene je to spoznaja da smo svi jedinstveni i posebni, da nismo iskopirane verzije onih drugih, momenat koji treba da nas navede da klimnemo glavom, nasmejemo se i samouvereno odgovorimo sa “DA i hvala ti na tome što primećuješ”!

Ali, zašto pak onda nismo uvek otvoreni da pokažemo našu različitost? Zašto se poredimo sa drugim ljudima koje viđamo svakoga dana ili još gore sa lažnim upeglanim licima popularnih naslovnica? Zašto se plašimo međusobne razlike? Da li se različitost ogleda samo u lepom licu ili lepom odelu, ili je to mnogo šire i srž lepote nečijeg postojanja? A i šta je lepota uopšte? Ko to određuje da li je neko lep ili nije?

Svi smo skloni da posmatramo svet iz lične perspektive. Teško nam je možda da stanemo u cipele nekog drugog i da vidimo svet na način na koji ga taj neko vidi.

Različitost je svuda oko nas, u fizičkom izgledu, rodnom identitetu, kulturi, jeziku, seksualnoj orijentaciji, obrazovanju, boji kože i još u bezbroj drugih oblika, pojava i manifestacija. Koju god od ovih različitosti da primećujete, divite joj se, jer je ona osnova naše biti.

Kada izađemo u svet, dolazimo u kontakt sa ljudima iz različitih sredina i društvenih slojeva, sa ljudima koji žive različitu sreću, ali i različitu bol. Iako nikada ne možemo u potpunosti razumeti nečiji život a da nismo oni, možemo slušati i učiti iz toga. Čini mi se da je i baš zato važno putovati, svuda i stalno, da možemo da razumemo! I putovanje ne mora biti nigde daleko. Možete da odete do susednog grada, obližnjeg sela ili pak prvog parka u kraju, svuda, svaki dan i na svakom ćošku nešto novo i drugačije.

Kada sretnem nekoga, ja vidim ljudsko biće sa jedinstvenim potrebama, pričama i ilustracijama. Znam i da zastanem, da razmislim i obratim pažnju na sve oko sebe. Svi smo satkani od istih materijala, ali svi dišemo drugačiji život.

Pre nekih desetak dana, ili možda pak malo više kada ovaj tekst bude objavljen, vratila sam se sa proputovanja Egiptom. Od samog starta, ovo je bilo potpuno drugačije iskustvo od svih ostalih koje sam doživela. Po prvi put, na putovanje sam krenula potpuno sama, ali sama sam bila jedino do trenutka ulaska u avion. Srela sam prijatelje iz detinjstva, sa kojima sam nastavila dalju avanturu, ali o tome ćemo neki drugi put.

Šetajući ulicama Egipta, drugarica i ja, naišle smo na druge dve turistkinje, koje su nas zaustavile u želji da se slikaju sa nama. Potpuno je nebitno koje su nacionalnosti. I one su kao i nas dve krenule na proputovanje sa željom da upoznaju neki novi svet. One su nama, isto kao i mi njima bile potpuna egzotika. Od boje kose, preko boje kože, odeće i obuće koju nosimo, pa sve do načina govora i uverenja koja imamo. Kada smo ih upitale zbog čega žele da se slikaju sa nama, na pomalo nespretnom i tihom engleskom jeziku jedna od njih rekla je: “Ne postoji ništa posebnije od susreta dva različita sveta, u trećem, potpuno drugačijem od naših i želim da se sećam ovog trenutka.”

Ceo naš susret je trajao samo nekoliko minuta, rastale smo se ljubaznim osmesima i ostavile taj momenat, na tom mestu, u to vreme, koji se baš takav i identičan neće nikada ponoviti. Sad kada se prisetim, oko nas je bila gomila ljudi, prodavaca koji su nas obletali nebili nam prodali koji suvenir, muzika koja trešti iz obližnjih lokala, ulična rasveta raznoraznih boja i lampica koja gotovo da vrišti oko nas, ali nas dve smo bile u tišini. Očarane potpuno nadasve jednostavnim, a tako posebnim trunutkom koji se desio. Trenutak spoznaje lepote različitosti.

Čini mi se da više ni ne shvatam kako i kojom brzinom svi ti, takvi momenti prolaze, ali jedno je sigurno, svaki od njih nas oblikuje na jedinstven i potpuno drugačiji način svakoga od nas. Sve što vam je potrebno je osmeh na licu i otvorenost za drugačije i bez obzira u koji deo sveta putujete, mislima ili fizički, prava lepota će doći do vas.

Čuveni Mahatma Gandi rekao je da će naša sposobnost da postignemo jedinstvo u različitosti biti lepota i test naše civilizacije. Koliko je samo moćna ova rečenica. Onaj ko uspe da je razume i živi, doživeće sočno iskustvo života. Život bez koegzistencije različitosti je kao hrana bez ukusa i mirisa, bljuntavo i beskorisno.

Često me zbuni činjenica da postoje ljudi koji ne žele da vide lepotu drugačijeg sveta od onoga u kojem oni žive. Da upoznaju ljude koji izgledaju drugačije od njih, ljude različitih nacija ili religija. U najgorem slučaju, to postaje rasizam, etnocentrizam, ali dobro je da su u većini to pak obične predrasude. Ponekad nas razlike plaše, nepoznato nam stvara nelagodu i nismo baš uvek otvoreni za ono što one predstavljaju. Mislim da je strah i oprez deo naše unutrašnje potrebe za uklapanjem i to je sasvim u redu, ali kada jednom dopustimo sebi da nas ta nelagoda vodi, nećemo prestati da rastemo.

Koji momenat je bio vaša spoznaja lepote u različitosti?