LEPOTA RAZLIČITOSTI

PIŠE: VLADIMIR CEROVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

Gledam Mirsada Tuku u monodrami “Pismo iz 1920.” nobelovca Ive Andrića. Glavni lik je Max, Austrijanac koji je rođen u Sarajevu i njegovo po­imanje Balkana. Jedan od najbitnijih odlomaka ću probati da parafraziram.

Sarajevska noć, otvoren prozor, čuje se tišina.

Na katoličkoj katedrali odzvanja dva sata posle ponoći. Nakon jednog minuta začulo se priguše­no zvono sa pravoslavne crkve, a nedugo zatim iskuca sahat-kula kod Begove džamije neki svoj sat. Tako da i noću u ovo gluvo doba bdi razli­ka. Naposletku kada sam završio gledanje ovog malo poznatog dela Ive Andrića, odlazim u kre­vet sa nekim osećajem teskobe.

Mariborsko jutro, u gradu sa vinskom lozom sta­rom preko 450 godina. Pohorje se beli u pozadi­ni, a na radiju lepa pesma Zorana Predina. Na putu ka Postojni svraćam do Trojana i najlepših krofni na svetu.

Imponuje različitost čuvene čovečje ribice, koju svi žele da vide u Postojnskoj jami. Uzimam kok­tu i krećemo dalje, a na izlazu bilbord sa koga nam maše Sebastijan Kavaca.

Piran, hodam možda najlepšim trgom na celom Jadranu, violina i Tartini, a iznad se uzvisuje pre­lepa katedrala Sv. Đorđa.

Skrećemo desno posle Pirana i eto nas na Pli­tvičkim jezerima, možda i najlepšim mestom bivše nam zemlje. Električne brodice plove ta­mnozelenim jezerima, gde je 60-ih čak snimam nemački vestern “Vinetu”. Čuje se tišina. Nastav­ljamo ka moru, dolazimo do Šibenika i svetski poznatog Festivala deteta. U komšiluku mu je “Mirakul” splitski iznad koga se uzdiže Marjan i maše Dioklecijanovoj palači iz četvrtog veka. Put nas vodi dalje do Alekse Šantića i njegove Emi­ne. Šetajući starim mostom, dočekasmo letnje mostarske kiše. Iza horizonta se nazire Nevjesta Jadrana, naša lepa Boka Kotorska.

Njegošev Lovćen bdi nad Bokom. Put ne može da prođe bez belog vina i njeguške pršute. Gušti su gušti.

Onamo-namo za brda ona, onamo-namo da viđu Prizren.

Grad koji pleni svojoj pojavom i Kaljajom pored koje žubori Bistrica. Jedna na drugu se naslanja­ju Bogorodica Ljeviška i Sinan-pašina džamija. Tako blizu, a tako daleko.

Idemo na sever, tamo nas čekaju Visoki Dečani i Gračanica. Putniče namirniče, zastani i predaj se lepoti ovih manastira koje kao da je zidao ne­beski zidar.

Na obalama Ohridskog jezera ispijamo hladno skopsko pivo, a naš domaćin nam nudi LEB i SOL.

Carski grad Niš je pred nama, rodni grad Cara Konstantina. Prolazimo kroz Kazandžijsko so­kače, tamo kafenišu Neša Galija i Goran Šepa (Kerber). Jurišamo kao srpska vojska u Prvom svetskom ratu ka Beogradu, glavnom gradu. Šta reći o gradu koji je iznedrio Riblju čorbu i Lutku sa naslovne strane i prvi kafić “Zlatni Papagaj”. Grad u kome je slikao Paja Jovanović, pisao Ivo Andrić, igrao tenis Novak Đoković i posetio ga Nikola Tesla.

Zove nas Novi Sad… tamburaši i salaši. Al’ se nekad dobro jelo.

Neizostavni deo grada Novog Sada je večiti dečak – naš i vaš Đorđe Balašević. Šaljemo ra­zglednicu sa Exita sa likom Danila Kiša.

Prvim tramvajem iz daleke 1884. idemo do osječ­ke Tvrđe i reke Drave. Nastavljamo Slavonijo, ko te nije voleo, ne zna šta je izgubio. Obrisi prele­pe Banja Luke i Kastela. Gospodska ulica je pod “morati”. Da mi je samo hladne vode sa Romani­je. Svi putevi vode u Rim ili ne? U našoj priči, mi smo naratori i svi putevi vode u Sarajevo, gde je sve i počelo. Reci: “Dobar dan, različitosti!” Pitaj je kako je danas. Zagrli je i uživaj u njoj.

E, dragi moj brate, to je LEPOTA RAZLIČITOSTI.

Ovo je bio put mojih roditelja, koji žive svaki dan tu lepotu različitosti karaktera, a iza ugla ih čeka 50-godišnjica braka.