ZNACI ŽIVOTA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARKO NIKOLIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MARKO NIKOLIĆ JE FILMSKI I TELEVIZIJSKI REŽISER I ANIMATOR. NA RAZNIM POZICIJA­MA JE RADIO NA VELIKOM BROJU KRATKIH FILMOVA, UMETNIČKIH I MUZIČKIH VIDEA, TV REKLAMA, PROMOTIVNIH FILMOVA I TV EMI­SIJA. U SVOM DOKUMENTARNOM RADU SE FOKUSIRA NA DUBOKA EMOTIVNA STANJA, SOCIJALNO I ARHITEKTONSKO NASLEĐE, SA OPTIMISTIČKIM POGLEDOM U BUDUĆNOST.

ZAŠTO MARKO NIKOLIĆ PRAVI FILMOVE?

Pravim filmove zato što hoću da ispričam neku priču koja je povezana sa mnom. Značajne pri­če čak ponekad nisu “prave priče”, nemaju pra­vu dramsku radnju. One mogu da budu i priča o emociji, o njenom nastanku, kakve posledice je imala. Svako zapravo priča svoju priču celog života. “Znaci života” su priča o nastanku i posle­dicama jedne emocije kod mene, ali se pokazalo da ta emocija postoji i kod mnogih drugih ljudi. Taj film priča emotivne priče iz života četvoro lju­di, a one naravno koreliraju sa mojim emocijama. U nadi da će se mnogi prepoznati u njima i time uspeti da ih ponovo prožive (možda se konačno pomire sa njima, a možda i baš suprotno – da se POBUNE), ja pravim filmove. To je glavni cilj. Uprkos tako visokog cilja, režiser mora da bude zadovoljan i ako njegov/njen film izvuče i samo jedan kratak osmeh ili bilo kakvu misao. To je emocija, a ona nas čini ljudima.

DA LI JE FILM TERAPIJA ZA AUTORA KOJI GA RADI?

Naravno! Psihoterapija je usmerena na pojedin­ca (nekada i na ograničenu grupu ljudi) od strane terapeuta. Za autora je pravljenje filma auto-psi­hoterapija. On je sam svoj terapeut. Umesto sa terapeutom, on razgovara sa svojim junacima (konkretno ili samo u svojoj glavi), koristi njiho­ve reči, usmerava ih ka kraju, razrešenju, ka­tarzi. Razrešenje “problema”, zapleta, zapravo је samo izgovaranje emocije, samo otkrivanje problema. Publika se identifikuje sa problemom, uspostavlja odnos i film postaje deo rešenja pro­blema, postaje deo terapije.

Nije samo jednom rečeno da je film “veći od ži­vota”. Film predstavlja naša nadanja, naše že­lje, strahove, boli, sreće, tuge i to na suštinski hiperboliran način. Zbog toga je film katarza koju zaista svi želimo i bez koje nema sreće.

FILM “ZNACI ŽIVOTA” PREDSTAVLJA INTI­MNO ISTRAŽIVANJE SUDBINE NAPUŠTENIH HOTELA O KOJEM GOVORE NEKADAŠNJI ZAPOSLENI. U FILMU SE POJAVLJUJU TRI HOTELA – TARA (U MESTU TARSKA ŠLJI­VOVICA, NA TARI), PODRINJE (BANJA KOVI­LJAČA) I ŽUBOR (KURŠUMLIJSKA BANJA). KAKO SI SE ODLUČIO ZA NARATIV JEDINE MOGUĆE SLIKE KOJU PRUŽAJU TRENUT­NO OVI NAPUŠTENI OBJEKTI?

Slika hotela u koji dolaze ljudi na odmor je du­boko u meni, u mom sećanju. U nekim od njih su ostale moje najlepše uspomene iz detinjstva. Mnoge od mojih uspomena i dalje tamo žive. Ne­kada odem na ta mesta i nahranim ih. Ne dam im da umru… suviše su dragocene da bih ih izgu­bio. Nešto slično rade i moji junaci. Dolaze u ho­tel (neki posle baš mnogo godina), pričaju nam, hrane svoje lepe uspomene… mada ne zaobila­ze ni loše, jer su i one deo njih.

Priča o hotelima u ovom filmu jeste za mene jedi­na trenutno moguća slika tih hotela. Goli zidovi, izlizane i izbledele fasade, dotrajali stubovi, praš­njave prostorije su jedino što možemo da vidimo kada ih posetimo. Ipak, možemo da zamislimo baš mnogo toga: ko je tu radio, kakvi su ljudi do­lazili, zašto su dolazili, šta su tu radili, možemo da zamišljamo kakve su sve uspomene poneli, a šta je zanavek ostalo zarobljeno u tim hotelima.

Hoteli su sagrađeni kako bi ljudima pružili mir, zdravlje, odmor, razonodu, oporavak. Svoju duž­nost su obavljali kako su najbolje mogli, da bi se odužili ljudima za svoje postojanje. Ljudi su ih koristili neko vreme i na kraju – napustili. Pogled na tu siročad koja su ostala bez svojih roditelja izaziva veliku tugu.

Pored retkih predmeta na koje možemo da nai­đemo – uspomene zaposlenih i posetilaca su je­dini znaci života u njima. Možda i najbitniji. Vredi ih poslušati.

U SRBIJI IMAMO PUNO NAPUŠTENIH FABRI­KA, HOTELA, ODMARALIŠTA, DVORACA – KAKO SE ODLUČUJEŠ ČIJU PRIČU ĆEŠ DA ISPRIČAŠ?

To zaista nije lako. Izbor je suviše veliki. Ipak, po­stoji jedan vrlo jasan princip. Za temu filma svaki autor uzima (ili treba da uzme) onu sa kojom ima nešto zajedničko. Opet dolazimo do reči EMOCI­JA. Dobar film bez emocije prema njemu, prema temi i ideji – ne postoji. Pravim filmove o onome sa čim imam nešto zajedničko.

U ovom filmu, presudni su bili baš akteri. Izabrao sam da u filmu govore ljudi koji su imali najjaču emociju prema objektima, prema svom bivšem životu.

Duhovi ili duše prošlosti iz nekog zdanja su tu da nas podsete šta je bilo u neko srećno vreme, a gde smo sada i šta sa tim dušama i senzibilite­tom.

Tu dolazimo i do same ideje filma. Naše duše su baš tamo – u srećnom vremenu. U vremenu koje još uvek nismo zaboravili. To vreme nam govori da smo nekada bili bolje društvo. Društvo koje je brinulo o nama. Sada smo na ledini i bije nas ve­tar sa svih strana. Nestanak ovih hotela je jedan od konkretnih znakova prestanka te brige.

Oni koji pogledaju ovaj film setiće se brige, pa­žnje, koju je tadašnja država imala za svoje sta­novnike.

KOJI JE TVOJ NAREDNI FILM I GDE ĆE BITI SMEŠTENA RADNJA? KO ĆE BITI GLAVNI JUNAK (KOJI OBJEKAT ĆEŠ STAVITI U FOKUS)?

Film će se zvati “Fabrika ne sme da stane!”, a dešava se u Loznici, na području nekadašnjeg hemijskog giganta “Viskoza”, koji je prestao da radi 2005. godine, a do danas su od fabrike ostali bukvalno samo zidovi i bazeni sa ostacima otrovnih hemikalija. Praktično su svi u Loznici ili radili u Viskozi ili u svojoj najbližoj okolini imaju nekoga ko je tamo radio. Svi su vezani za Visko­zu, ali ono što je najinteresantnije je da nisu ve­zani samo oni koji su tamo radili. Pričamo priču o čoveku koji je voli na jedan poseban način, čuva i oživljava uspomene na nju, iako je nikada nije video.

KAKO LJUDI REAGUJU KADA GLEDAJU TVOJE KRATKE FILMOVE? VRAĆAŠ IH U PROŠLOST, A PROŠLOST JE TAKO NEŽNA, POSMATRAJUĆI SA OVE DISTANCE.

Reakcije su vrlo burne. Osećanja iz gledala­ca neizostavno naviru i to je glavna satisfakcija celom autorskom timu. Nekima je tužno što je situacija takva, nekima je drago što je sećanje sačuvano na ovaj način, nekima je prelepa ar­hitektura, većina se dobro seća tog vremena… Sve muke kroz koje filmadžije prođu tokom rada na filmu se zaborave, ostaje samo zadovoljstvo gledalaca.

Priče koje pričam i koje želim da nastavim da pričam nisu male. To su za mene i za aktere najbitnije priče na svetu! Tako se prema njima i odnosim. Ne potcenjujem ih, ne utišavam, ne sakrivam to šta mi znače. One su ikrene, hrabre, najveće!

Taj odnos i postupak vidi i publika, ali ne samo to – vidi svesnost o sadašnjoj vizuri “bolje proš­losti”, koliko je ona varljiva. Prošlost možemo da posmatramo kroz izjave “ah, kako je bilo lepo”, što neki opisuju kao „ružičaste naočare“. Neki gledaoci su baš to imali kao primedbu, ali sam ih podsetio da je jedna od prvih priča u filmu “Znaci života” zapravo priča o ubistvu, kao i da se po­minju mnoge druge vrlo tamne strane sistema u kojem su objekti nastali ili živeli.

Film “Znaci života” je prikazan na mnogim svet­skim festivalima, a dobio je i dosta nagrada za najbolji kratki dokumentarac.

Tako je, mislim da je za sada to osam prvih nagra­da za najbolji dokumetarni film (Cannes Shorts – Kan, SICAFILM – San Francisko, Diamond Eye – Milano, Eastern Europe Film Festival, Vesuvi­us International Film Fest, Sinevizyon – Sever­ni Kipar, Halicarnasus Film Festival – Bodrum, Holywood Gold Awards – Los Anđeles), dobio je nagrade i za fotografiju i za muziku, a prikazan je na još oko 15 festivala. To zaista govori o univer­zalnosti teme i ideje filma. Ovakvi objekti (hoteli, pa i objekti drugih namena) postoje u celom sve­tu. Samim tim, postoje i ljudi koji su na neki način vezani za njih, koji ih vole, objekti su deo njih.

GDE ĆE SE SVE JOŠ DOKUMENTARNI FILM „ZNACI ŽIVOTA“ PRIKAZIVATI?

Film je kod nas već prikazan na festivalu Bel­Docs, a novosadska publika će moći da ga vidi krajem septembra na manifestaciji Design Week Novi Sad. Takođe, početkom oktobra će biti pri­kazan na Festivalu etnografskog filma u Beogra­du.

Jedno od budućih međunarodnih prikazivanja će biti u Istanbulu, na Međunarodnom festivalu ar­hitektonskog i urbanog filma i tome se posebno radujem. Na tom festivalu je osvojio drugu nagra­du.

TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “LEPOTA RAZLIČITOSTI”. U ČEMU TI VIDIŠ TU LEPOTU?

Lepota različitosti se ogleda u različitosti mišlje­nja i u poštovanju te različitosti. To je naša moć (koju mnogi zanemaruju) – da uživamo u drugom pogledu na stvarnost, na osobenosti drugih ljudi, na ono šta vole i koga vole. Mi ne moramo da volimo isto što i drugi ljudi, ali treba da poštuje­mo to što oni vole. Ne smemo da zapovedamo drugima šta će i koga da vole. Ako to pokušamo – osuđeni smo na neuspeh i bespotrebno anta­gonizujemo ljude koji nas ne ugrožavaju.

Jako je interesantno čuti kako neko gleda na stvari, iako je to u suprotnosti sa našim pogle­dom. Na kraju, kada iskreno čujemo i razmislimo o tuđim afinitetima – naše viđenje stvarnosti se proširuje i mi postajemo bolji ljudi.