SVETLOST TAME

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARIJA VREBALOV ĐORĐEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MARIJA VREBALOV ĐORĐEVIĆ, SPISATELJICA, ŽENA OD KARIJERE, U AUTOBIOGRAFSKOJ KNJIZI SVETLOST TAME OPISALA JE SVOJ ŽIVOT NAKON TEŠKE SAOBRAĆAJNE NESREĆE U KOJOJ SU JOJ POVREĐE­NI VRATNI PRŠLJENOVI. KAO ŠTO TO ČESTO BIVA, NAKON NESREĆE RAĐA SE NOVI ŽIVOT NA NEKIM DRUGIM OSNOVAMA I POGLEDIMA.

O ČEMU GOVORI TVOJA AUTOBIOGRAF­SKA KNJIGA SVETLOST TAME?

Knjiga Svetlost tame govori o transformaciji mog života nakon saobraćajne nesreće, dve kliničke smrti u periodu od tri meseca na Klinici za reanimaciju u Novom Sadu. Knjiga je nasta­la iz dnevničkih zapisa. Govori o životu koji sa raspao, bolu, patnji, gubitku identiteta, porodici koja se sabrala, sestrinstvu, ocu koji se suočio sa smrtima svoje ćerke, snazi, radosti, ljubavi prema životu, ljudima, o svesnosti, prijatelju i prijateljstvima koja su i dan-danas tu, dobroti, uzvišenosti naše ljudske duše koja sve može da prevaziđe – ako čovek tako odluči. Knjiga je o prevazilaženju svih izazova koji su se nizali, o vrednostima koje su utkane u mene i koje su putokazi i često formule za komplikovane zadatke.

KAKO SI DOŠLA NA IDEJU DA SVOJU PAT­NJU I RADOST PRETOČIŠ U KNJIGU?

Pišem dnevnike ceo život. Sve što se događa­lo tog aprila 2000. godine sam diktirala sestra­ma, čim su me ekstubirali. Bilo mi je važno da sve bude zapisano. Nisam imala ideju o knji­zi. Intenzitet događaja, dramatičnost, iskustvo smrti, povratka, sve što se događalo. Već tada sam intuitivno znala da će put koji mi je zadat biti kompleksan, a tata me je učio od malena da je najbolji način da sebe osmotrim i preispi­tam, kao i život koji živim, kroz analizu onoga što sam prošla i o čemu sam pisala u dnev­nicima. Taj osvrt unazad daje jasnu sliku ako hoćemo da je vidimo, ako hoćemo da čujemo šta smo rekli i ponovo osetimo kako smo nešto doživeli. Taj osvrt je moguć kroz dnevnike i pi­sanu reč i on je važno lično svedočenje.

Ti zapisi su postali tačka mog isceljenja. Tran­sformacija svega meni poznatog u novo i ne­poznato, jer je poznato nestalo. Izgubila sam identitet, a sticanje novog je nastajalo paralel­no sa isceljivanjem.

Moja celoživotna prijateljica Marija Grujić mi je rekla da krenem sa objavljivanjem tih dnevnič­kih zapisa na mrežama. Ohrabrila me je i rekla da je dovoljna samo jedna osoba kojoj će ovi zapisi biti važni i da već tada sve ima smisao, a zapisi su kasnije pretočeni u knjigu.

KOLIKO JE BILO BOLNO OPET PROLAZITI SVE KROZ PISANJE?

Bilo je neizmerno bolno. I sada su neke situ­acije kada ih se setim bolne, ali me je taj bol promenio. Transformisala sam patnju i iscrplju­juće razgovore o situacijama koje su neprome­njljive u novu snagu, u osećaj da iz bola može da se izađe svesno, svojom voljom, uz podrš­ku bliskih osoba, da o bolu može i da se priča a da niko nikoga ne sažaljeva, da se uzme to što je došlo i da se ne ignoriše, ne potiskuje i ne sklanja. Prihvatanje i suočavanje su ključne stvari, mislim, u procesu pisanja i čitanja o pre­življenom bolu koji je i dalje, ali na neki drugi način, prisutan.

ŠTA JE SVETLOST, A ŠTA JE TAMA?

U ovom trenutku, sa ovim iskustvom, tama je za mene mesto loše upotrebljenog intelekta. A dodatno mislim da su strah, neljubav, zavist najtamnija mesta ljudske duše.

Svetlost je ljubav, radost, prihvatanje. Sve imamo. Dato nam je. Možemo sebe, svoje po­našanje, osećanja i odgovore na situacije da kreiramo uvek, bez obzira na okolnosti.

KAKO BI OPISALA SEBE? RATNICOM, VILOM…?

I ratnicom i vilom. One se smenjuju, jedna dru­gu uče, neguju, isceljuju. Taj ratnički duh, on mi je zaista spasavao život, nije dozvoljavao da me slabost i samosažaljenje ni u jednom trenutku preplave. Taj ratnički duh je isklesao moj karakter. On nije nužno služio za borbu sa

drugima, on je uvek u funkciji duše. A vila je vidala rane. Nalazeći blagost i ljubav kada su me obuzimali strahovi, neizdržive mračne misli, beznađe.

IMALA SI PROMOCIJU SVOJE KNJIGE. KAKO SU JE ČITAOCI PRIMILI I ŠTA SU TE NAJČEŠĆE PITALI?

Dve promocije, obe prepune, u Galeriji Matice srpske u okviru Booktalka i na­kon toga u Kulturnoj stanici Svilara gde je publika stajala jer su sva mesta bila popunjena. Bila sam prezadovoljna zainteresovanošću publike i najčešća pitanja su na temu prevazilaženja tih mračnih sati, dana, depresije, suoča­vanja sa strahovima, praštanja, ko mi je bio podrška, kako sam nakon svega stvorila novi život. Svi su mi posebno istakli da su knjigu pročitali u dahu, a bilo je i duhovitih komentara tipa: “Di­zajn je odličan, bukmarker takođe, ali ne znam čemu služi!“

KAKO SU REAGOVALI TVOJI PRATIOCI NA DRUŠTVENIM MREŽAMA S OBZIROM NA TO DA SI SADRŽAJ KNJIGE OBJAVLJIVALA I TAMO? DA LI SU PRATIOCI NA FB I IG DOBAR POKAZATELJ KAKO ĆE KNJIGA PROĆI?

Puno ljudi je bilo oduševljeno objavom da je knjiga izašla iz štampe. Pisa­li su i pitali gde mogu i kako da dođu do primerka. Pre svega ljudi van No­vog Sada i van Srbije su preko mreža čuli za mene. Moji sugrađani me zna­ju iz grada, preko politike, aktivizma i mog društvenog angažmana, pa sam sigurna da je najvećim delom neno­vosadska publika informacije dobijala putem FB i IG. Od prvog tiraža je osta­lo još šezdesetak knjiga i nisam sigur­na koliko su mreže indikator kako će knjiga proći. Definitivno je to ogromna publika, meni važna i draga, jer je sve to kao neko veliko ogledalo. Mreže su odlične za deljenje informacija i stiza­nje do osoba koje nisu prisutne fizički.

DA LI SI KROZ OVAJ PROCES SPOZNALA I UPOZNALA SEBE NAKON SVEGA?

Najviše me je ganula potreba ljudi da dođu na promocije da se upoznamo i da me zagrle, da se dotaknemo, da se uverimo da smo preživeli. Svako neku svoju muku ima i lep je osećaj kada znamo da nismo sami, iako sve mora­mo sami na kraju. Ja jesam spoznala sebe. A onda sam to shvatila kao mo­gućnost i promenila sebe jer je samo tako bilo moguće da preživim, a potom i da stvorim život dostojan življenja. Spoznala sam u sebi kvalitete koji liče na slabosti, a ja znam da su oni sna­ga. Odgovornost za sebe, za svoje po­stupke, postavljanje granica, tačnost u izražavanju, jasnoća u svemu što radim, govorim i što živim, istina i isti­nitost, ljubav koja se pokazuje i daje, blagost i strogost ruku pod ruku, než­nost prema sebi, ali i visoki kriterijumi, uvažavanje različitosti. Puno toga, a pre svega nepristajanje na ništa ma­nje od sopstvenih vrednosti po kojima živim.

TEMA JANUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „RADOSTI MOJA“. KADA TI OSEĆAŠ RADOST I KO JE IZAZIVA? ZAŠTO JE ONA TAKO VAŽNA?

Najdivnija i najvažnija od svih je Ra­dost. Ja radost već dugi niz godina osećam skoro neprekidno. Nisam je osećala u trenucima kada odlaze vo­ljeni ljudi, ali i tada ona nije dugo izo­stajala jer mi se nakon mojih odlazaka i povratka dogodila spoznaja istinske radosti koja ide iz bića, božanske lju­bavi u nama prema životu. To je ta večnost. To nije isto što i sreća. To je mnogo dublje, suptilnije i sveobuhvat­nije od sreće. Za Radost ne treba ra­zlog, za sreću treba. Radost je udah, jutro, snežna noć, mlad mesec, čovek, postojanje, pesak i more, sve što je­smo. Radost je u nama. Oduvek, uvek i zauvek.