OD RADOSTI ŽIVIM

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ

Tog dana zazvonio mi je telefon, čini mi se glasnije nego ikada.

„Dobar dan“ čula sam muški glas: „Ja sa Mar­ko i sve imam samo Radosti nemam“ reče di­rektno, brzo i oštro i nastavi ne čekavši moju reakciju: „sve sam u životu postigao, mogu sve da kupim, ali Radosti nemam, video sam Vašu knjigu i zato zovem.“

Iznenadih se, muškarci se retko javljaju.

Često im je mnogo lakše da beže od svojih osećanja nego da se emotivno zauzmu za sebe.

Čekaju da se izgube u trčanju za zaradom, za očekivanjima porodice, za svojim potrebama pokazivanja, za boljom poslovnom pozicijom, za boljim autom, za većom kućom, za daljim putovanjima, za većim simbolima moći. I onda se probude jednog dana i shvate da oni nisu postali bolji, već baš naprotiv, sete se koga su sve prevarili, koga izdali, kome su se zamerili, kome prećutali, koga zapostavili, koga odba­cili. Znaju i koga bi da zagrle, ali ta ih je već emotivno napustila.

I pitaju se šta se to desilo sa njihovim životom.

Ako nisu postali bolji sa svim tim što su stekli, ko su onda postali.

Postali su tragači za vrlinom, ali na putu koji je Radost davno napustila. Kratko su bili srećni u svojim simbolima moći ali je izostala ta unutrašnja ispunjenost sopstvenim vredno­stima. Padnu svi vrednostni sistemi u koje su verovali i dodje trenutak kada je potrebno da izadju iz limiriranog načina razmišljanja.

Da se vrate sebi, da pronađu dobar osećaj sebe, da ne moraju da varaju druge a ni da lažu sebe kako su životno uspeli. Počinju da vrednuju svoje vreme koje ne mogu da vrate u nazad. Ne mogu da svojoj deci i porodici da nadoknade propušteno. Na surovi način shvate da deca ne pamte poklone već pamte svoja osećanja dok su provodili vreme sa ro­diteljima. Shvate da ne poznaju rodjenu decu i smeta im otpor dece prema njima. Shvate da unutrašnji osećaj Radosti nije posledica uspeha na poslu, niti Radost odreduje količina potrošenog novca, niti što su voljeni od onih do kojih im nije stalo .

Shvate da je ustvari obratno. Da imaju istinsko zadovoljstvo na poslu, da su voljeni, zdravi i nasmejani upravo kada pro­nadju tačku harmonije I uskladjanosti sa nji­ma samima. Ta tačka im daje snagu da budu istrajni, strpljivi, uporni, smireni, posvećeni, odgovorni i zahvalni i da veruju u radosnu misao koju sami stvaraju i koja im daje snagu da osećaju život na pravi I pun način poštujući ono ko su oni sami. Njihovo Biće se buni jer zna da je radost vrlina koja im je data rodje­njem i na nju imaju pravo i zato je važno da osveste svoje lične izvore radosti,u kojima jesu svi njihovi potencijali.

Istinski verujem je iskonska potreba čoveka da živi Radost.

Radost jeste vrlina.

Radost je deo naše suštine i imati svest o tome da želimo mir u sebi daje nam inspiraciju da se me­njamo, daje nam moć odluke i daje nam moguć­nost da snagom svojih misli možemo probuditi ili osvežiti lakoću sopstvenog postojanja.

Marko nije osećao lakoću postojanja. Osećao je samo teskobu I skučenost. Osećao je da je ostav­ljen od svih. A ustvari je on napustio sebe. Sam je sebi nedostajao omadjijan lažnim vrednostima. Okrenut spoljnim dogadjanjima ozgubio je har­moniju sa onim što on jeste u stvari, harmoniju sa svojom prirodom, kao I sa prirodnim zakonima. No­sile su ga pogrešne navike, mislio je da je prioritet sebi ali nije živeo rezultate koje je želeo. Lek je bio u postavljanju prioriteta na nov način. Bilo mu je potrebno znanje da svoju životnu radost oseti kroz rad, umeće I skup vrlina sastavljenih u ljubav unu­tar sebe.

Marko je pustio da njegovim razumom ovlada Duša u koju nikada pre nije verovao.

Vratila se Ljubav u njegov dom.

Danas govori: “Od Radosti Živim”