in

SVETLOST KROZ VEKOVE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: OLIVER TOMIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

OLIVER TOMIĆ, GLUMAC, ISTORIČAR UMET­NOSTI. SHODNO SVOJIM TALENTIMA, MO­GAO JE BIRATI I KREIRATI SVOJ ŽIVOT, ALI GA JE IGRA PROMIŠLJANJA I SUDBINE ODVELA NA POLJE ISTORIJE UMETNOSTI. ENGLEZI BI REKLI „HE IS MODEST“, A JA BIH ISTAKLA SKROMNA SLOVENSKA DUŠA, ERUDITA, ŠIROKOG DUHA I POGLEDA. OLI­VER SVOJIM ZNANJEM ŠIRI I ŠTITI KUL­TURNO NASLEĐE JEDNE ZEMLJE LJUBAV­LJU KA ISTINI, MUDROSTI I LEPOTI. PRAVI ČOVEK NA PRAVOM MESTU, KOJE SE SAMO POSTAVILO ILI GA JE NEKO VEĆ UNAPRED OSMISLIO.

KAKO BI OPISAO SVOJ ŽIVOTNI PUT? OD MNO­GOBROJNIH TALENATA KOJE IMAŠ, TVOJE OPRE­DELJENJE JE BILO KA UMETNOSTI.

Nema svrhe iz skromnosti poricati talente, jer oni nisu lična zasluga nego Božji darovi. Na čoveku je da ih aktivira i pomoću njih stvara, pa ako uspe – e, onda treba da bude skroman i da se time ne hvališe. Svako ima makar je­dan talenat, poneko čak deset, Sveto Pismo to garantuje, a za sebe bih rekao da sam neg­de na sredini. Moje opredeljenje prema umet­nosti je posledica toga što su moji talenti bili tu koncentrisani, dok ih na poljima matema­tike, prirodnih nauka, ekonomije itd, nema ni u tragovima. Jedina dilema je bila koja će to umetnost biti: gluma, muzika ili slikarstvo. Na kraju nije ispala nijedna od njih. Glumom sam se, istina, bavio veoma dugo, 1972. po nekim anketama bio čak najpopularniji Jugosloven, ali sam je napustio baš kada je trebalo da joj se ozbiljno posvetim. Tada je glavni razlog za odustajanje bio neizbežni prazan hod na te­levizijskim snimanjima koji mi je jako smetao. Muzičku školu završio sam dva puta (klavir i oboa), snimio sam jedan singl sa sedam go­dina i jednu longplej ploču sa sedamnaest, ali nisam nastavio sa tim, iako me je Vojkan Bori­savljević 1981. nagovarao: „Napraviću od tebe novog Čolu!“ Pomislih: „Kakav novi, kad je sta­ri u punoj formi?“ Mislim da sam se povodom glume i muzike u suštini uplašio – radio sam sa nekim sjajnim glumcima i glumicama koji su či­tavog života tavorili sa sporednim pozorišnim ulogama jer im se nije posrećilo da budu „u modi“, a pošto sam iz muzičke porodice, lično sam upoznao izvanredne muzičare koji, bez imalo svoje krivice, nisu uspeli ni izbliza u sk­ladu sa svojim talentima. Nemoguće je baviti se glumom i muzikom bez publike, a ja nisam želeo takvu zavisnost. Sa slikarstvom je neš­to drugačije, Van Gog je prodao samo jednu sliku od 850, pa je ipak postao veličina, istina tek pošto je živeo u bedi i ubio se. Na prijem­nom ispitu za likovnu akademiju sam bio drugi ispod crte, ali nisam pokušao ponovo jer sam kao rezervu upisao istoriju umetnosti i ona me je već kao brucoša sasvim obuzela. Zahval­jujući talentu za slikarstvo, ona mi je uvek do­bro išla, a blagodareći izvođačkom daru, kao profesor sam kasnije ostavio traga na mnoge generacije. Na neki način, svojim predavanji­ma pristupam kao da su koncerti ili pozorišne predstave. Paralelno sa tim, ispostavilo se da imam dara i za pisanje, ali za sada je malo od toga što bih smatrao dobrim ugledalo svetlo dana.

ZAŠTO SI SE OPREDELIO ZA SREDNJI VEK? DOK­TORIRAO SI NA SOPOĆANIMA, POSTOJI LI NEKA LIČNA PRIČA?

Za srednji vek sam se opredelio zbog utisaka koje sam stekao u ranom detinjstvu kada sam sa roditeljima išao na letovanja u primorje ili na Ohridsko jezero. Uvek bismo putovali bar po dva dana i usput smo posećivali srpske ma­nastire, pa su mi Studenica, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i drugi bili bliski koliko i Tašmajdan, samo mnogo impresivniji i znača­jniji. Doduše, tada sam u Dečanima više ja­hao kamene lavove nego što sam posmatrao freske i ikone, ali nema sumnje da sam ipak sve video. To je bilo dovoljno da se na studi­jama rasplamsa taj sadržaj koji je godinama tinjao. Sopoćani su mi bili pojam za lepotu, a ka njima je vodilo i to što sam prvu ponudu za zaposlenje, u Hilandarskom odboru SANU, dobio od Vojislava J. Đurića, koji je o tom ma­nastiru napisao monografiju. S druge strane me je još ranije Dejan Medaković, koji mi je bio komšija i sa kojim sam još kao gimnazija­lac šetao pse po Tašmajdanu (kod „kučkara“ se generacijske razlike spontano prevazilaze), uveravao da je srednji vek „oglodana kost“ i da je bolje da se posvetim baroku u Vojvodini. Uzalud, srce me je vuklo u srednji vek. Preda­vanja Lazara Trifunovića o modernoj umetnos­ti bila su briljantna i zavodljiva, ali više zbog njegovog majstorstva nego zbog onog o čemu je govorio. Zapravo, zaključio sam da bi on o bilo kom modernom ili savremenom umetniku mogao da govori sa istim žarom, iako mnogi među njima ne zaslužuju nikakvu pažnju niti priznanje. Ta moć kritičara da nekog po svom ćefu proglase za velikog umetnika (i onda to visokoparno obrazlože), a da druge smrve u prah ili prosto ignorišu, nije me nimalo privlači­la. Pojam lepote je tu bio potpuno relativizo­van, a danas je čak i prognan. Za razliku od toga, u srednjem veku je postojala stabilna hijerarhija kvaliteta koja odgovara ustrojstvu moje duše.

BAVIO SI SE SREDNJOVEKOVNOM SRPSKOM UMETNOŠĆU – KADA BISMO SE VRATILI U SREDNJI VEK, ŠTA BI SVETLELO NAJVIŠE?

U srednjem veku, koji neznalice nazivaju „mračnim“, najviše je svetlela vera, a blagoda­reći njoj i sami ljudi. Oni veri nisu prilazili kn­jiški, pošto je knjiga, budući ručno prepisivana, bila retka i skupa, nego su je razvijali u liturgi­jskom životu u crkvi. Veru su primali kroz mi­ris tamjana, crkveno pojanje, zidno slikarstvo, ikonopise, uopšte kroz službu Božju. Savre­menom čoveku zapadne civlizacije je danas teško da to sebi predstavi, čak i ako je vernik. Sekularna misao je od vremena prosvetitelja i imenom prisvojila (da ne kažem uzurpirala) pojam svetlosti za sebe i prenela ga u oblast nauke. U optici novog veka, a potom i moder­nog doba, čovek je taj koji se doživljava kao izvor svetlosti, a nauka je sama ta svetlost koja razvejava mrak neznanja. U srednjem veku, svima je bilo jasno da je izvor svetlos­ti Bog (Hristos to uostalom za sebe direktno i kaže), te da sve vidimo zahvaljujući Njemu. Iz hrišćanskog ugla, čovekov zadatak nije da razvejava neki tobožnji mrak nego da sa sops­tvenih očiju skida koprenu, pa i krmelj. To je i po ljudsku dušu mnogo zdraviji i plodotvorniji smer akcije.

DUHOVNE SVETINJE SVETLE. ŠTA JOŠ SVETLI U OKU OLIVERA TOMIĆA?

Bližnji i priroda. Bližnji su istovremeno i izvor svetlosti (pa time i radosti), ali i uzrok sjaja u mom oku dok ga ima. Ko su oni? Prvo ću, naravno, pomisliti na članove uže porodice, voljenu ženu i ponekog prijatelja. Onda su tu dalji rođaci, studenti, neke kolege i publika na mojim javnim predavanjima. Potencijalno, međutim, svi ljudi su bližnji svima, iako je to u manifestovanom svetu nemoguće, šta god o tome pevao Džon Lenon. U svakom slučaju, u mom oku ne svetle ekrani televizora, kompju­terskog monitora ili mobilnog telefona, iako mi sva tri često sijaju u lice. To je lažna svetlost. Uverio sam se u to tokom pandemije: posle tri-četiri časa nastave bio bih prosto isceđen, dok nakon istih tih časova uživo na kraju imam više elana i energije nego na početku. Neve­rovatan uspon komunikacije posredstvom tih sijajućih „sokoćala“ je potisnuo pravu bliskost, koja je istinska svetlost. Zamajavanje tom te­hnologijom udaljilo je čoveka i od prirode u kojoj se svetlost stvaranja može jasno videti. Tužno je što ljudi danas radije provode toliko vremena u enterijeru, prateći emisije o flori i fauni Aljaske i Indonezije, na primer, umesto da se napajaju na izvoru koji je od njih udaljen u najgorem slučaju desetak autobuskih staja­lišta. Da ne pominjem apsurdnu činjenicu što u naše vreme mnogi više znaju o Kilimandžaru nego o Tari.

KAKO SI KONCIPIRAO SVOJ ŽIVOT? KAKO SE BU­DIŠ, A KAKO TONEŠ U SAN?

Ako postoji nešto o čemu vodim računa pri koncipiranju svog života, onda je to slobod­no vreme. Očuvanje zdravlja, negovanje od­nosa u porodici i revnosno obavljanje posla su veoma važni, ali je sve to besmisleno bez slobodnog vremena. To nikako ne znači da pomenute stvari „odrađujem“ kako bih ih se oslobodio i ne radio ništa, naprotiv. Poenta je u tome da se slobodno vreme mojom slobod­nom voljom posveti onom čemu moje srce na­jviše žudi. A to već prema prilici i raspoloženju, opet može biti porodica, posao, voljena osoba, samo sada ne u vidu dužnosti. No, delić tog slobodnog vremena obavezno posvećujem tišini i gledanju u daljinu, jer su mi neophodni radi duševne harmonije. Za taj sklad je važan i ritam, a on se uspostavlja od zore – buđen­je u 5:20, gutljaj jabukovog sirćeta, tri do pet minuta ledenog tuša, vežbe disanja, masaža očiju i istezanje. Potom, nešto pre 7, izvodim pse u jednosatnu šetnju po Kalemegdanu i to bos, bez obzira na godišnje doba, temperaturu i vremenske prilike. Kada se posle svega toga vratim, mogu da se posvetim „funkcionisanju“. Što se tiče padanja u san, mogu da zaspim za minut kad god poželim, mada mislim da sam tu veštinu stekao još kao osamnaestodogišn­jak na odsluženju vojnog roka.

BORAVIO SI NEKO VREME I RADIO U MANASTIRU KOVILJ. KAKO DOŽIVLJAVAŠ FRESKO SLIKARSTVO, RAD NA IKONAMA?

U manastiru Kovilj sprijateljio sam se krajem devedesetih sa igumanom Porfirijem, koji je danas patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Posle nekoliko susreta, on me je angažovao da zajedno sa ruskim freskopiscem Vladisla­vom i jeromonahom Jerotejem (koji je sada vladika) osmislim program zidnih slika za ma­nastirsku crkvu Arhanđela Mihaila. Bio je to veoma složen zadatak, a ukrašavanje je po­trajalo preko deset godina. U tom poduhvatu bio sam, modernim rečnikom, nekakav idea­tor. Zahvalan sam Bogu i Njegovoj svetosti što sam dobio priliku da svoje znanje i stručnost ugradim u jednu živu crkvu i spomenik, a ne samo da ih ispoljavam kroz naučne publika­cije. Većina stručnjaka za srednji vek bavi se svojom oblašću kao što se svojom bave pale­ontolozi rekonstruišući dinosauruse, pokuša­vajući da u teoriji dočaraju kako je izgledao život u davno prošlim vremenima. Rad na st­varnoj crkvi i aktivni proces njenog dekorisanja su nešto sasvim drugo i posebno dragoceno. A pošto je u Kovilju korišćena najbolja tehnika fresaka, može se dogoditi da me ovo delo, koje je i moje, nadživi za nekoliko vekova. Sličnu saradnju već više od dvadeset godina imam sa ikonopiscem Jelenom Hinić, nasto­jeći da osmislimo nova ikonografska i likovna rešenja, a da ne narušimo sklad tradicije koja čuva istinu pravoslavne vere.

KADA BI MOGAO DA BIRAŠ ISTORIJSKI PERIOD U KOJEM BI ŽIVEO, KOJI BI TO VEK BIO?

Engleski filozof Džon Lok je pre više od tri veka rekao da su ljudi svuda i uvek bili isti. To je arogantna i netačna tvrdnja. Koliko god se mi trudili da iz pisanih i drugih izvora izvedemo zak­ljučke o ljudima prošlih epoha i minulih civilizaci­ja, suština će nam uvek izmicati. Pošto, hteli to ili ne, mnogo toga neizbežno merimo današnjim merilima, skloni smo da prošla vremena ili idea­lizujemo ili bagatelizujemo. Stoga bi bilo krajnje hazarderski kada bih poželeo da živim u bilo koje drugo vreme osim ovog u kojem sam. Što reče Tolkinov čarobnjak Gandalf, nije naše da biramo vreme u kome ćemo živeti nego da u njemu uči­nimo sve što možemo. Nastojim na tome.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Pre svega, treba definisati reč uspeh, što da­nas nije lako. I odmah mi pada na um rečenica apostola Pavla da nam je sve slobodno, ali nije nam sve na korist. U naše vreme je teško reći i šta je korist. Ako se pod uspehom podrazume­vaju besprekorna uzlazna karijera i materijalno blagostanje, onda svakako nisam uspeo, pa ne­mam ni formulu za preporuku. Nisam ambicio­zan, a sušta sam negacija karijeriste. Ako se us­peh meri po ljubavi, odanosti i poštovanju izves­nog (i nezanemarljivog) broja ljudi, onda sam ga donekle ostvario. Ali kako god bilo, nikada sebi nisam postavio uspeh kao cilj. Čak ni planove ni­sam pravio (osim najneophodnijih, kratkoričnih, praktično-organizacionih), tako da nisu mogli ni da se izjalove. Pre se može reći da sam umesto planova za uspeh, imao namere da nešto uči­nim. Te su namere često bile intuitivne, čak im­pulsivne, ali bih na njihovom ostvarenju davao sve od sebe, pa šta bude. Neuspesi su znali da me pogode, ali nikada poremete, verovatno baš zato što mi uspeh sam po sebi nije bio cilj. Istina, uspeo sam da budem ili da ostanem – ja, katkad i uprkos sebi samom. To je možda i najvažnije. Ali u tom slučaju svako mora da pronađe svoju ličnu formulu za to.

NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ?

Držim se pravila da ne pričam o svojim namera­ma, bilo da još nisam počeo da radim na njiho­vom ostvarenju, bilo da su već u procesu realiza­cije. Možda tu ima i sujeverja, ko zna, a možda su mi se u um urezale neke rečenice iz knjiže­vnih dela. Na primer, u „Hazarskom rečniku“ Milorada Pavića stoji upozorenje da nikome ne treba pričati o svojim snovima jer mogu postati realnost onako to kako nismo zamislili ili ih može ostvariti neko drugi. I kod Gustava Majrinka, u „Anđelu sa zapadnog prozora“, jedan slavni al­hemičar dobija slično upozorenje – da pazi kako mu filozofski kamen mudrosti za kojim traga ne završi nesvarljiv u stomaku. Junak nije poslušao, pa je umro od kamena u žuči i u bubregu. Ovaj poslednji sam i sam par puta imao, pa je bolje da ne pričam o onom što trenutno radim.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

OD SKROMNOSTI DO SVETLOSTI

MRAK JE NAJGORE LJUDSKO DELO