PIŠE: DRAGANA STOJIĆ
Tog vikenda sam imala zakazanu radionicu u jednom gradiću u Vojvodini. Joga klub, čija me je vlasnica pozvala, bio je usamljeni primer u tom kraju u kome se telo i um moglo vežbati kroz meditaciju, kroz asane i u kome se na najlepši način širila svest o značaju vlastitih misli. Vlasnica kluba je dobro poznavala ovu veštinu i u razgovoru sam osetila njenu iskrenu želju da svoje znanje podeli drugima. U interesu grupe koja je dolazila u njen klub, pozivala je i goste, pa smo se tako te subote okupili na zajedničkom zadatku – da tako ujedinjeni zakoračimo u neki NOVI SVET u kome postoji put koji svaki pojedinac može da pređe do svoje slobode, usmeravajući pažnju na svoje emocije, misli i na svoje ponašanje. Posmatrala sam žene dok su ulazile i verovala njihovoj potrebi da se povežu sa svojim telom, da umire svoj duh i neguju svoje mentalno zdravlje. Da usmere tok svog života ka napred.
Meni je to bilo očaravajuće.
U interaktivnom radu, tu pred nama su padala dugogodišnja uverenja, zablude i iluzije o tome kakav život živimo i ko nam ga ograničava. Rušilile su se barijere i granice i videla sam zadovoljstvo na njihovim licima. Postalo je jasno da je za život koji želimo više da volimo od ovog koji stvarno živimo potrebno da steknemo neke nove sposobnosti, vrline i osobine.
Postalo je jasno da rad na sebi traži vreme, vlastitu iskrenost, posvećenost i hrabrost da se odmetnete u ono što jeste vaša istina.
„Ako ste srećni, ne morate ništa da menjate, a ako niste, a želite u novi svet mogućnosti, dužni ste da u sebi probudite bar malo zrno odgovornosti prema sebi. Ne prema drugima ispunjavajući njihova očekivanja, već prema sebi i svojoj viziji života. Jer život je jedan, a dobili smo ga na poklon baš zato da bismo u njemu uživali“, rekoh ove rečenice i ugledah u poslednjem redu gospođu čiji je govor tela pokazivao da joj se baš i ne sviđa taj poklon o kom govorim.
„Svaki život je mogućnost i naš zadatak je da kroz rad na sebi te mogućnosti ostvarujemo“, dodah gledajući baš u nju.
„Nije baš tako“, reče ona. „Nemam ja vremena za taj vaš rad na sebi. Radim u banci, kod kuće me čeka muž da donesem i prinesem, čekaju me deca da radimo domaće zadatke, čekaju me kućni poslovi, ležem u ponoć. Sutradan je sve isto. Niti mogućnosti niti uživanja.“
Svi su se okrenuli ka njoj. Ona je pogledala u pod i već se pokajala što je uopšte išta izgovorila. Nije bila član tog joga kluba i te subote je došla „slučajno“ sa prijateljicom. Bilo je jasno da se ne oseća dobro u vezi sebe, da daje preko svoje mere, da ne postoji za sebe samu. Uzela sam jedno veliko ogledalo na kome se rade vežbe prihvatanja i došetala kroz salu ispred nje.
„Pogledajte se u ogledalo“, rekoh.
Dok je držala ogledalo, nije mogla da zadrži pogled na svom liku.
„Recite u ogledalu – „Volim te i i prihvatam“, rekoh tiho.
Gledala me je.
„Ne mogu“, prošapta.
Bio je tajac. Svi su čekali da tišinan prestane. A tišina je govorila više od svih. Tišina je zvonila kao alarm. Na ovoj vežbi mnogi imaju otpor. Naučeni su da nisu dovoljno lepi, privlačni, pametni. Neko im je već objasnio da moraju da žive „ćuti i trpi“ život. Da ne podižu svoj glas i da nikada, ali nikada nemaju vremena da se susretnu sa sobom, da uče više o sebi i pogledaju svojoj istini u oči.
Recite sebi: „Izvini, ja stvarno nemam vremena za tebe.“
Pogledala se u ogledalo i kao iznenađena likom koji ju je posmatrao iz ogledala reče: „Izvini, ja stvarno nemam vremena za tebe.“ Držala je ogledalo sa obe ruke kao da je htela da zagrli lik koji je posmatrao. A onda se čulo tiho jecanje. Suze su se slivale niz ogledalo. Kao da joj je postalo jasno da ne duguje nikome ništa. Postalo joj je jasno da odanost samoj sebi ima cenu u sopstvenom postojanju. Postalo joj je jasno da je vreme da se odrekne uloge spasitelja drugih i prestane da žuri i trči da ispuni tuđa očekivanja. Postalo je jasno da ne mora da živi istoriju svojih ženskih predaka i da je došla dovde hodajući po rubu provalije sopstvene slike o sebi. U sali su svi gledali u pod kao nemi svedoci tuđeg života, čekajući ishod ove teskobne situacije. Svi smo ćutali.
Obrisala je suze i rekla u ogledalu „Volim te i prihvatam“, zatim mi se nasmešila i zahvalila.
Te subote, odlazeći iz gradića u Vojvodini, imala sam osećaj da je nastao prvi korak za neki njen novi svet u kome prihvatajući ono u čemu je može stići ka onome čemu teži.
Put je dug, ali je putovanje vredno.
