SLIKE IZ HILJADU SEKVENCI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: KRISTINA PIRKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ZORAN POPOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE

KRISTINA PIRKOVIĆ, ROĐENA 1991. GODINE, IZ SMEDEREVSKE PALANKE. DIPLO­MIRALA JE 2014. GODINE NA FILOLOŠKO-UMETNIČKOM FAKULTETU U KRAGUJEV­CU, NA ODSEKU ZA PRIMENJENU UMETNOST, SMER ZIDNO SLIKARSTVO, U KLASI REDOVNOG PROFESORA ŽELJKA ĐUROVIĆA. ZAVRŠILA JE MASTER STUDIJE 2015. GODINE, NA ISTOM FAKULTETU, SMER ZIDNO SLIKARSTVO POD MENTORSTVOM PROFESORA ŽELJKA ĐUROVIĆA I KOMENTORSTVOM JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. UČESTVOVALA NA 15 SAMOSTALNIH I VIŠE GRUPNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INO­STRANSTVU. NAGRAĐIVANA JE ZA CRTEŽ, SLIKARSTVO, NAJBOLJEG STUDENTA, PORTRET I AUTOPORTRET. ČLANICA JE UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE OD 2018. DOBITNICA JE DRUGE NAGRADE ZA CRTEŽ FONDACIJE VELIČKOVIĆ ZA 2020. GODINU.

CRTEŽ KAO OSNOVA SVEGA. KAO POLAZNA TAČ­KA. KAO TAČKA POVRATKA. KAKO BI GA OPISA­LA?

Crtež je za mene prvo pismo, prvi jezik, ponekad čak i jedini mogući. Mehanizam pamćenja. Imam utisak da linija, tačka, mrlja mogu da kažu više od žive reči. Neka vrsta univerzalnog diskursa. Najviše volim da o svojim radovima uopšte i ne govorim, mada znam da je to nemoguće. Crtež je st­var unutrašnjosti, nešto poput rendgensk­og snimka, a s obzirom na to da me je ta unutrašnjost uvek jako zanimala, onda verovatno nije ni čudno što me je crtež tako snažno obuzeo. Ima nečeg surovog, ogoljenog u crtežu, u odnosu na sliku koja je potpuno drugačije organizovana.

Za mene je crtež autonomna likovna disci­plina, na njega ne gledam kao na pripremu za sliku ili usputnu skicu, premda su mi ti zapisi u blokovima veoma značajni. Takve zapise ne doživljavam samo kao za­beleženu ideju, već više kao lični dnevnik, zato ih i nazivam “likovne sveske”.

NA TVOJIM SLIKAMA DOMINIRAJU DETALJI. SVA­KI DETALJ PRIČA ZA SEBE. U DETALJU JE ISTINA, STRAST, KRIK, NEVINOST. MOŽDA CEO SVET.

Da, verovatno svaki detalj može da bude mikrokosmos. Takvi elementi na slikama i crtežima i jesu tu da bi nas podsećali na nešto lično, ali i opšte. Igračke, obično praz­ne stolice, delovi razrušenih objekata pod različitim okolnostima, ruinirano okruženje zajedno sa degradiranim čovekom… možda negde i želim da kažem šta čovek odbacuje tokom života, u šta se preobražava i na šta je sve spreman. Kontaminirana priroda sa sasušenim korenjem i bestijalnim utvara­ma govore o odnosu čoveka prema svom neposrednom okruženju, pa samim tim i prema sebi, a koje za konsekvencu pruža sliku pustoši i ništavila. Na kraju, i ovo što nam se trenutno dešava je, na neki način, osveta prirode prema egoističnom i sa­moživom čoveku. Detalji su zaista jako bit­ni, ali je ipak važno sagledati celu kompo­ziciju, jer daje širu sliku o suštinskom pro­blemu koji me interesuje – egzistencijalnoj usamljenosti.

IZRAZITA CRVENA BOJA JE DOMINANTNA U SVA­KOJ PRIČI. ZAŠTO?

Kada govorimo o crtežima, da. Akcenti u crvenoj boji su neizostavni, naročito kada je u pitanju tehnika tuš i pero i kada je crna dominantna na belini papira, onda su takvi akcenti dragoceni jer imaju ulogu da izoluju i naglase. Oni ukazuju na nešto alarmant­no, kao crveno svetlo koje se pali i gasi za uzbunu. Obično su crvenom bojom tretirani elementi poput igračaka ili nečega što uka­zuje na najraniji period života, kada je igra bila čitav smisao i kada je čovek ustvari još uvek neuprljano biće. Takođe, ponekad ta crvena daje uputstvo za kretanje po kom­poziciji, odnosno usmerava posmatrača.

Dok sam radila kombinovane tehnike, što je po­drazumevalo da čitav papir bude prekriven bo­jom, crvena je bila još dominantnija. Međutim, kada sam prešla na platno, osetila sam potre­bu da se vratim klasičnom crtežu, gde je belina papira podjednako važna kao i delovi prekriveni tušem ili bojom. Imam utisak da je na taj način crtež došao do vazduha i da je prodisao. Kao da sam te kombinovane tehnike rascepala na dva dela, jedan je pripao uljanim slikama, dok je drugi pripao izvornom crtežu.

Kada su u pitanju slike, tu je malo drugačija si­tuacija, posebno u ovom poslednjem periodu mog rada, kada je plava boja dominantna i gde je paleta ograničena pretežno na jednu, dve boje. Za ono što želim da kažem, dovoljno je.

ŠTA SE KRIJE IZA SLOJEVITE PRIČE U TVOM SLIKARSTVU?

Možda bi trebalo da krenem redom, jer se krije hronologija događaja i recikliranih sećanja. Ver­ujem da svako preterano objašnjavanje onoga što kroz svoj rad želim da kažem može da me do­vede u zamku banalnosti. Čini mi se da se pored mojih pokušaja da reprodukujem savremenog čoveka koji se batrga u mulju nametnutih normi, sopstvenih težnji i potreba, padova i uzdizanja, podvlači i nešto nevidljivo, nedokučivo, nešto što ne može u potpunosti da se objasni, što živi u čoveku, a taloži se od samog rođenja.

ŠTA JE ZA TEBE STVARANJE, KREACIJA?

Vraćanje u detinjstvo, na prazno polje, na nei­spisanu tablicu – tabula rasa, koja me čeka da je iscrtam, svaki put iznova. Neophodnost da sastavim sliku od hiljadu sekvenci, jer ako je ne sastavim, nešto užasno će se desiti. Ukratko – opsesivna potreba. Možda bi stručnjaci ima­li drugačiji naziv, poput nekakvog sindroma ili nečeg sličnog, ali ja to jedino ovako mogu da ob­jasnim.

TVOJE SLIKE PROTKANE SU MUZIKOM I SCENOGRAFI­JOM. MUZIKA KROZ INSPIRACIJU. SCENOGRAFIJA KROZ KONKRETIZACIJU U DELU. LAKO LI JE IGRATI, POVEZIVATI RAZLIČITE OBLIKE UMETNOSTI U SVOJU GLAVNU UMET­NOST – SLIKARSTVO?

Takva vrsta prožimanja nije ništa novo, razlika je možda u metodu i situaciji u kojoj se koristi. Preklapanje sa motivima koje obrađuju kom­pozicije ozbiljne, klasične muzike, a posebno kada je u pitanju religiozna tematika, bilo je čes­to. Čitava mini serija radova pod nazivom Stabat Mater Dolorosa je oslonjena, pored tog strada­lačkog trenutka i oplakivanja, na Dvoržakovu i Pergolesijevu kompoziciju pod istim nazivom. Takođe, filmska muzika je nešto sasvim poseb­no. Filmove Kšištofa Kišlovskog nikada ne bih mogla da zamislim bez muzike Zbignjeva Pra­jznera.

Što se tiče scenografije, ona je uvek prisutna na mom radu, jer imam potrebu da radnju smestim u određeni prostor ili ambijent. Bez obzira da li je u pitanju porušeni objekat, opustošena sre­dina, pozornica, podrum, bez tih naslikanih kuli­sa, moji protagonisti bi lebdeli u bezvazdušnom prostoru. Sa druge strane, scenografija na mojim radovima, zapravo, predstavlja posledicu ljudske ruke, odnosno, našeg delovanja.

DOBITNICA SI DRUGE NAGRADE ZA CRTEŽ FONDACIJE VLADIMIR VELIČKOVIĆ. ŠTA ZNAČI OVA NAGRADA ZA TEBE?

Nagrada za crtež Fondacije Vladimir Veličkov­ić je neka vrsta potvrde za moj dosadašnji rad kada je crtež u pitanju i ogroman podstrek za dalje. Premda, moram da priznam da je pohvala na istom konkursu, koju sam dobila 2013. go­dine, imala izuzetan značaj za mene, prvenst­veno zbog činjenice da sam tada još uvek bila na fakultetu, četvrta godina studija. Tada me je to priznanje, koje je došlo sasvim neočekivano, ohrabrilo da nastavim sa započetim, dok je na­grada neka vrsta karike kojom je priča zaokruže­na.

Iako mi nagrada zaista puno znači, mislim da neko ko se ozbiljno bavi stvaranjam ne bi treba­lo da se opterećuje takvim stvarima, niti da juri priznanja, jer dodela nagrade zavisi od previše faktora, subjektivnih mišljenja onih koji odlučuju, okolnosti, možda čak i trenda. Stoga je poraža­vajuće da se tako nešto doživljava kao imperativ. Na kraju, ko god posvećeno pristupa radu, neka vrsta potvrde uvek dođe.

U KOLIKO ČINOVA SU DRAME NA TVOJIM SLIKAMA? I KOJE TEME NAJVIŠE OBRAĐUJEŠ, „ISPISUJEŠ“ CRTA­JUĆI? OD POČETKA KARIJERE OKUPIRA TE I TEMA STRA­DALNIŠTVA KROZ ISTORIJU.

Svima nam je jasno da živimo u diktatu konzume­rizma, kada se svuda oko nas reklamira lakoća življenja, kada smo opsednuti posedovanjem ne­potrebnih stvari koje završavaju na deponijama i po okeanima. Uopšteno gledano, ta neverovatna potreba za materijalnim nas potpuno unižava i poništava kao misaona i duhovna bića, jer to i jesmo po rođenju. Meni nije namera da promo­višem pesimizam, što bi lako moglo da se pomis­li, a što prosto ne bi imalo nikakvog smisla, već imam potrebu da posvedočim o vremenu u kom živim, da kao nekakav hroničar vodim evidenci­ju o događajima koji se svakodnevno smenjuju. Jer jedna od uloga umetnosti, između ostalog, i jeste da svedoči o jednom vremenu i da pruži ob­dukcijsku dijagnostiku za neki budući poredak. Kroz svoj rad nastojim da nataloženi materijal empirijskog upotrebim tako da napravim novu realnost koja se referiše na ovu koju živimo. Jer ona i ne može da bude previše drugačija u odno­su na našu stvarnost. Čovek je sklon padu svake vrste, ali zaboravljajući na mogućnost izlečenja, taj pad biva nezaustavljiv.

STVARANJE U TAMNJANICI – VERUJEM DA JE POSE­BAN DOŽIVLJAJ ZBOG SNAGE PRIRODE, LEPOTE, USLO­VA RADA, MIRISA LAVANDE. KAKVA JE SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION I GORAZDOM ČUKOM?

Tamnjanica je nešto apsolutno posebno. To mesto je izmešteno iz svake priče koja čini moju svakodnevnicu. Tamo je vreme stalo, tokom bo­ravka u Tamnjanici, nisam više imala objektivan osećaj da li sam tu sedam dana, sedam mese­ci ili sedam godina. I meni lično, takva moć tog mesta neverovatno prija, posebno što su nam se životi toliko ubrzali i što se događaji smenjuju neverovatnim tempom. Tamnjanica je izolova­na, a potreba za izolacijom je za mene sasvim prirodno osećanje.

Gorazd Čuk je čovek koji uvek ima ideju, čovek stalno aktivan i prisutan. Tako da je saradnja sa Gorazdom i Udruženjem Pigmalion uvek bila kon­struktivna i plodna, bilo da je u pitanju izlagačka aktivnost ili boravak u Tamnjanici.