PLOVCI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DARKO AĆIMOVIĆ JE ROĐEN U UŽICU. ZA­VRŠAVA MASTER STUDIJE SLIKARSTVA NA AKADEMIJI UMETNOSTI U NOVOM SADU KOD MENTORA GORANA DESPOTOVSKOG. IZLAGAO JE NA PREKO 40 IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, DOBITNIK JE NEKOLIKO NA­GRADA IZ OBLASTI SLIKARSTVA, OD KOJIH SE IZDVAJAJU: GLAVNA NAGRADA NA STU­DENTSKOM BIJENALU MALOG CRTEŽA SR­BIJE, PRVO MESTO NA RED BUL ŽVRLJ ART TAKMIČENJU, NAGRADA AKADEMIJE UMET­NOSTI U NOVOM SADU ZA NAJUSPEŠNIJI UMETNIČKI RAD IZ STRUČNO UMETNIČKE DISCIPLINE SLIKANJE, BRONZANA MEDALJA NA MEĐUNARODNOJ IZLOŽBI U SAO PAOLU. ČLAN JE ULUS-A I UVUU.

DARKOVA IZLOŽBA SLIKA „PLOVCI“ POSTAV­LJENA JE POČETKOM NOVEMBRA U KULTUR­NOM CENTRU NOVOG SADA.

KADA SE RODILA STRAST PREMA SLIKARSTVU?

Uživam u crtanju još od dečačkih dana, a boje i četke su se usput provlačile kroz učenje kao zadatak koji sam doživljavao poput raspusta i koji nisam osećao toliko bliskim kakvim kasnije postaje. Prve profesionalne akvarel boje sam dobio sa 15 godina i odmah sam zavoleo te pigmente, nijanse su bile rajska bašta u odnosu na klasične tempere na kojima smo porasli. Sakupljajući četke, boje i podloge, rasla je i želja za ostvarenjem jednog jedinog i nimalo lakog zadatka: Uložiti sve svoje napore i sredstva da se naslika dobra slika. Da bi se to uradilo, morao sam da dobro otvorim oči pred ovim svetom, da ga upoznam i shvatim prirodne zakone. I baš u tim genijalnim saznanjima o percepciji, ugledao sam prostor u kome mogu da se izrazim, izoštrim svoje biće i razumevanje sveta do maksimuma, do božanskog. Već u mrtvim prirodama sa početka je bilo uzbuljivo i zanimljivo tražiti boju, a kada je došao red na čoveka, morao sam da se pretvorim u tu istu boju da bih uspeo da naslikam ono što vidim. Tako se rodila strast koja je ubrzo postala ljubav i potreba!

U KOJE DOBA DANA ILI NOĆI STVARAŠ?

Kad sunce zađe, ja počnem da plačem. Često se probudim pre nego što sviće i uz kafu pripremam boje na paleti, čekam svetlo i uranjam u platno. Živim za te momente i na svakom sam zahvalan zbog privilegije što sam gospodar svog dana, poslodavac i radnik u jednom, čistačica i kuvarica, sam kao slikar – kažu neki u šali. Uz boje sam proveo najlepše i najmirnije dane svog života, noći sam uvek ostavljao za ljude ako ne padnem u krevet od umora.

NANOSI BOJA SU BOGATI, TEŠKI, PUNI. KAKO TO OBJAŠNJAVAŠ?

Uljane boje su mi pružile šansu da se u gustom nanosu naslađujem bogatstvom koje boja nosi, snažnim slikarskim gestom koji ima izraženu fakturu uranjam i izranjam na ravnom platnu. Tako neizmerno dajući mu koliko god može i želi da ponese, ne štedim ni sebe ni materijal. Za mene je slika dijamant koji se brusi i oblikuje dok ne postane neodoljiva oku. Volim kada je nanos sočan, pun života!

KAKO BI OPISAO SVOJU APSTRAKCIJU I MINIMALIZAM, A SA DRUGE STRANE LJUBAV PREMA PORTRETIMA?

Postoje različiti putevi interpretacije vizije i ja kao ultraradoznao uvek istražujem i tragam za načinom koji odgovara trenutnom nadahnuću. Portret i ljudi na mene ostavljaju snažan utisak i bude ključanje osećanja uvek kada se nađem ispred takve slike. Minimalizam sa druge strane pravi vrstu pauze, distance, daje se boji i likovnim elementima na značaju. Nakon mukotrpnih studija ljudske figure na Akademiji, poželeo sam da sebe častim laganim i opuštenim slikarstvom kakve su slike “Plovci”. Odmorio sam i prikupio snagu da se vratim čoveku u slici nakon izložbe.

KOJU PORUKU PRENOSIŠ KROZ SVOJE SLIKE?

Zvuk solidarnosti, poziv na otrežnjenje. Podsećam da su greške skupe i da gubitkom fokusa, u nepažnji i letargiji stradamo. Verujem da čovek mora da bude oprezan u prostoru koji ga okružuje i sa ljudima koji su mu blizu. Nije retkost promašaj i zaplet, to guši mnoge, počevši od sebe. Otuda potreba za prikazom situacije u kojoj se ogleda neuspeh, bespuće, protraćeno vreme i resursi, prepuštanje u kolektivnu zamku.

NA IZLOŽBI SLIKA „PLOVCI“ U NOVOM SADU, POČET­KOM NOVEMBRA, PREDSTAVIO SI SE SA 10 RADOVA. TO JE OPUS SLIKA NA KOJIMA SI RADIO ČETIRI GODINE I SADRŽI OKO 500 RADOVA. ŠTA SIMBOLIZUJE PLOVKE? I ŠTA TI JE DALO PODSTREKA DA IH TOLIKO DUGO STVARAŠ I RAZRAĐUJEŠ IDEJU?

Nada i želja za uspehom vode nas da zabacimo plovak i pokušamo da upecamo nešto. A svi pecamo različito, neko u kancelariji, drugi u školi, treći na veridbi. Takav isprepletani vrtlog ljudi, kakav je ovaj svet, prikazao sam u slici. U tom zamršenom momentu kojeg dajem, svako će čitati lično putovanje i ispitivati sebe gde se nalazi u odnosu na druge. Da li se upetljao ili samostalno peca na distanci. Imao sam mnogo toga da istražim sa plovcima, tehnički i likovno, slike su nastajale u dahu i svaka mi je prijala jer sam se oslobađao. Pre plovaka moje slike su bile precizne i smirene, ovde se desila eksplozija boja koja verovatno ima korelaciju sa mojim osećanjima.

Mislim da je i istorijski trenutak da za vreme kovi­da umetnici, slikari, stvaraoci, predstavljaju svoja dela u drugačijim uslovima, na distanci, pod ma­skama. Kako gledaš na celu situaciju? Tvoji plvo­ci drže distancu, kao i posetioci na izložbi. Da li si bio vizionar?

Slikari jesu vizionari. Mi služimo ljudima u te svrhe, da im se duša napije ljudskosti i dobre ideje o životu, da damo smernice ili olakšanje, mi sugerišemo. Cilj plovaka je da evocira razmišljanje na temu ličnog prostora i potrebe za pristojnom distancom da bi se uzvisili, ali kako je Homo ludens – čovek igre raspušten i radoznao, tako će zauvek biti u sprezi sa drugima i to je utopija koju sam prikazao na ovaj način. Posetioci izložbe će držati distancu i time davati suprotnu sliku od one na platnu, bar u fizičkom smislu. Ipak, ostaje lepeza sprega sa ljudima u svakome od nas i taj iskorak će, nadam se, tražiti u sebi dok budu uživali u slikama. Čudesno je kako umetnost uvek pronađe način da cveta i u teškim vremenima. Ona tako čak dobija na punoći i značaju! Pozdravljam sve stvaraoce koji pronalaze način da se izraze u ovakvoj situaciji, to je hrabrost i ljubav prema stvaralaštvu u najlepšem obliku.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „RAZUM & OSEĆAJNOST“. KOM SE CAR­STVU TVOJE STVARALAŠTVO PRIKLANJA?

Kroz razum razvijam osećajnost i suprotno, ne bih umeo da odvojim te dve ideje. Razumeti, usvojiti i primeniti je zadatak svakog od nas na putu spoznaje što je usko vezano sa emocijama i osećanjima. Na primer, slika ima intelektualnu ideju, sasvim određenu razumom, a satkana je od čistog osećanja za boju, često nesvesnih i neplaniranih poteza. Ako bih trebao da izvagam gde pretežem kao ličnost, onda biram carstvo osećajnosti jer me ono vodi kroz život, ređe do­nosim razumne odluke. Šta drugo očekivati od umetnika!