PIŠE/FOTOGRAFIJE: VESNA NIKOLOVSKI
Divne li mogućnosti! Novogodišnju noć provesti u čistom uživanju ukoliko ste sladokusac bella musice. Da li ste čuli za opciju dočeka Nove godine u operi Budimpešte?
Da, zaista ste dobro pročitali!!!
Mađarska kraljevska opera, nekada se tako zvaše, današnja Državna opera Mađarske, ima na svom repertoaru operetu Slepi miš upravo 31. decembra, sa početkom u 20:30 h.
Ima li šta lepše za poželeti u novogodišnjoj noći od krasnog interijera ove neorenesansne građevine, vrhunske izvedbe operske trupe, fenomenalne scenografije oku mile, raskošne kostimografije i poznate muzike Johana Štrausa mlađeg?!
Da bi doživljaj bio kompletan, odlučila sam se kostimirati poput glumaca na sceni. Jedva da mogu da pronađem reči kojima bih opisala osećaj dok sam, tako obučena i maskirana, sedela u loži predivne dvorane. S poštovanjem i divljenjem posmatrala sam umetničko delo slikara Karolya Lotza – predivan plafon na kom Apolon svira lautu, dok ga bogovi na Olimpu slušaju u društvu muza i demona. Potpuno sam se uživela u ulogu dame iz devetnaestog veka! Osećaj da sam u godini, npr. 1890. i da u kraljevskoj loži, koja je dekorisana skulpturama koje simbolizuju četiri operska glasa (sopran, alt, tenor i bas), svakog časa mogu ugledati austrougarskog cara Franca Jozefa I.
Toliko je moćna ta emocija bila!
Opereta ima tri čina, što je pružalo mogućnost da u pauzama prošetamo ovim velelepnim zdanjem, čiji je prvi direktor Ferenc Erkel, kompozitor mađarske himne, upoznati se sa mnoštvom odaja koje su otvorene za javnost, popiti čašu dobrog mađarskog vina… U mom slučaju, lebdeti svuda i osećati se fenomenalno!
Tačno u ponoć, zavesa se spušta, glumci s uzdignutim čašama šampanjca nam žele Boldog Uj Evet – Srećnu Novu godinu, dok se čuje himna države u kojoj smo.
Nakon međusobnog čestitanja ulaska u novu godinu prijateljici, ali i posetiocima u istoj loži, zavesa se podiže i operske arije nastavljaju da se nižu…
Posle završetka novogodišnje noći u operi, našli smo se na Andraši bulevaru prestonice Mađarske, predivno ukrašenom, u svečano-svetlećem ruhu, a iz operske kuće, putem zvučnika, ulicu je kupao glas jednog tenora, interpretirajući milozvučnu ariju. Počeo je vatromet tačno iznad zgrade opere. I trajao je… i trajao… i tenor je pevao… sasvim neočekivano, uživanje se nastavilo.
Nisam mogla prestati da fotografišem rasplamsalo noćno nebo, dok sam istovremeno imala osećaj da ću poleteti. Emocije su pretile da me preplave.
U sebi pomislih: Nakon ovako spektakularnog dočeka Nove godine, znam da će cela godina biti odlična!
Odluka je tada doneta, a sada mogu reći da je upravo tako i bilo. 🙂
