PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
Leto 2019. imalo je u sebi neku egzotiku i šarm, jer sam 12 dana provela u raju zvanom Bali. To je ostrvo u Indoneziji koje od 1960. opsedaju turisti sa svih strana sveta.
Zašto? Verujem da su različiti odgovori. Moj je što sam se okrenula putovanjima na Istok, mada Stevan Pešić u svojoj knjizi „Katmandu“ kaže da putujemo zbog šarenolikosti sveta, a da je Istok već u nama. Možda pravilno zbori. Posle Katmandua, uputila sam se u balinežansku avanturu. Sletevši iz Dohe u Denpasar, krenula je i moja priča EAT, PRAY, LOVE!
Ne znam ko nije gledao film sa prešarmantnom Džulijom Robets o njenim putešestvijima nakon razvoda braka – od Rima, preko Indije, do Balija – ispitujući zadovoljstvo u Italiji, duhovnost u Indiji i ravnotežu između zadovoljstva i božanskog na indonežanskom ostrvu Bali. U potrazi za sobm i svojom sudbinom, Džulija nas je vodila putevima svoje duše.
Eat, pray, love je više od filma. On je popularizovao Bali, proroke i unutrašnju lepotu junaka koji ga posete.
Ja sam bila najviše u potrazi za nekim sopstvenim filmovima koje sam sama kreirala na putevima koji su se otvarali sami od sebe. Život zaista može biti film, ne treba puno za to. Na svakom mestu na kojem sam se našla, imala sam potvrdu toga. Od raftinga na Ayung reci u džungli u kojoj se nalaze bebe krokodili, do čišćenja u svetoj vodi Pura Tirta Empul u kojoj se čisti duša i telo, a karma dovodi u balans. U poslednjem bazenu pomislite želju i čemu se nadate i izađete drugačiji i pročišćeni. Poseta najstarijem i najduhovnijem hramu Lampuyang bila je očaravajuća, jer turisti od 5 sati ujutro stoje u redovima kako bi se slikali ispred „Rajskih vrata “. I njih sam overila. Probala sam najskuplju Luwack kafu koja se dobija iz izmeta životinje i ljuljala se u džungli, sedela u gnezdu… Sve što običan turista radi, uradila sam i ja. Gledala sam zalazak sunca na plažama La Plancha i La Brisa i okupana u Indijskom okeanu shvatila da je sunce zaista daleko, a meni možda najlepše u svom padu i buđenju.
Stanovnici Balija su turizam izgradili na sopstvenim potencijalima: drvetu (fenomenalni nameštaj od drveta i ratana), religiji (skulpture Buda su na svakom ćošku), magijskim verovanjima (hvatač snova ispleten u veličini točka, koji vam dok spavate hvata loše snove u mrežu), hramovima, pirinčanim poljima, džunglama, resortima, egzotici koja je opšte prisutna, kako na tlu, tako i u vazuhu, balinežanskoj masaži, ljubaznim i toplim ljudima, zalasku sunca koje se posmatra na nivou spektakla. Čak sam prisustvovala venčanju Kineza na plaži tokom sunčevog odlaska na počinak. Sve je čarobno i filmski ispričano.
Jedino što sam možda uradila drugačije od ostalih turista jeste što sam našla seoskog proroka kako bih čula svoju sudbinu iz njegovih usta, znanja, magije, sna. Imala sam i prevodioca, vozača Alita, koji me je vozio po ostrvu od tačke A do tačke B. Šta je prorok rekao napisaću jednoga dana u svojoj knjizi. Do tada sakupljam sadržaj za nju. Pravila sam magiju gde god sam mogla i stigla. Pa odmor je, zar ne?
Bali – ostrvo Bogova, sunca, peska, palmi, kokosa, pirinča, osmeha, nestvarne prirode, vulkana, plaža, podvodnog sveta, vodopada. Sve to je jedna velika energija. Energija sveta koja se pomešala na tako malom ostrvu – nije ni čudo što se vulkani bude dosta često.
Kada sam se vratila sa letovanja, poznanica koja je videla moju fotografiju napisala je: „Mia, prolepšala si se.“ Nisam joj odgovorila tada, ali evo to sada činim – prolepšao me je ISTOK – u dodiru sa Katmanduom i doživljenim Balijem ne možete ostati isti.
