PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: TEODOR LORENČIĆ
FOTOGRAFIJE: MATJAZ WENZEL
TEODOR LORENČIĆ, KNJIŽEVIK, PESNIK, FILOZOF, NEKADAŠNJI ČLAN KULTNOG BENDA LAIBACH. KORENI SLOVENAČKI, PREBIVALIŠTE SRPSKO, MISAO I SAN TEKU NA SRPSKOM. IZA SEBE IMA 6 KNJIGA. ZA SEBE KAŽE DA JE KULTURNI MIGRANT. INSPIRACIJU VIDI U SVEMU. NJEGOVA NAJNOVIJA KNJIGA PESAMA „NEKE DRUGE PESME“ POSVEĆENA JE ŽENAMA SVEMIRA. U CENTRU SVEGA JE LJUBAV I ŽENA. SEBE NAZIVA POSLEDNJIM PESNIKOM JUGOSLAVIJE.
GDE SE U OVOM SVETU I VEKU PRONALAZI INSPIRACIJA? I DA LI JE LJUBAV NAJJAČA?
Kada su filozofa, taoistu Zhuang Zija (350 p.n.e.) pitali gde je Tao, rekao je: „pa i ovde u ovoj hrpi đubradi je.“ Znači inspiracija je svugde, ako je čovek dovoljno ustreperen od postojećeg. Ali postmoderni čovek je beskućnik ljubavi pa je i zbog toga oskudno ustreperen, okrenut je prema vidljivom, vidi samo gornji sloj hrpe đubradi, naravno, suština biti, osećajnosti, a time i inspiracije je ispod njega. Kao pesnik ljubavi duboko sam ubeđen, da je ljubav največa snaga univerzuma. Današnji čovek boluje od osećaja međusobne nezavisnosti, izgubio se u obožavanju svakojakih dobara, do kojih može doći jednostavno sa plastičnom karticom, pa zbog toga i ne vidi više drugoga, već ga gleda kao sredstvo dostupnosti do nečega što želi. Znaći radi se o dubokoj i opasnoj međusobnoj otuđenosti i osjećaju nezavisnosti. To me tera na pisanje, ta diagnoza čovečanstva u današnjem vremenu i prostoru.
KAKO TI JE LAKŠE PISATI NA SRPSKOM ILI SLOVENAČKOM? NA KOM JEZIKU NAJVIŠE OSETIŠ SOPSTVENU LIRIKU?
U stvari mi je svejedno, međutim od kako sam 13. marta 2018. godine izgubio maternji jezik, nisam ništa više napisao na slovenačkom, koji je izuzetno bogat i lep jezik i mnogo ga volim. U poslednjih šestnajst meseci napisao sam 300 pesama (tri zbirke pesama) i sto haikuja na srpskom, preveo svoj roman ANONIMNI i počeo pisati roman AZIL U BEOGRADU, na tom jeziku osećam i čujem reči i stihove, mislim na srpskom, pa tako i snivam ako snivam. To je van moje volje odlučivanja, to je jednostavno tako.
KAKO SU TE PRIHVATILI ČITAOCI?
Čini mi se da veoma vole moju poeziju. Mnogo sam čitan na FB, ima pesama koje imaju preko 700, čak i preko 1000 lajkova i petsto komentara sa komplimentima i pohvalama te zahvalama. Sa čitaocima svakodnevno komuniciram i odgovaram na sve komentare.
A zašto je vole? Pa mislim da su to najbolj opisali recenzenti na poleđini korica moje knjige NEKE DRUGE PESME: „Za Teodora Lorenčiča je pesma ljubavna izkaznica, a često i ljubavna poslanica. U oba slučaja sve je spisano oštro, bogato i sveljubno, zato je njegova ljubav sebelika.“ (Miljurko Vukadinović) „Čitaoci će zapaziti u Lorenčičevim pesmama da se njegovo viđenje sveta i veka bitno razlikuje od kazivanja ovovremenih orfeja, te da ga to čini naglašeno osobenim u savremenoj pesniškoj produkciji.“ (Vidak M. Maslovarić)
UGLAVNOM DANAŠNJE MIGRACIJE USMERENE SU KA EVROPI, TI SI IZ SLOVENIJE EMIGRIRAO U SRBIJU. KAKO SE U UMETNIČKOM SMISLU OSEĆAŠ OVDE?
Nisam ja „samo“ kulturni emigrant, več i političko-ekonomski emigrant. Sve se to složilo u jednu emigraciju, koju nazivam kulturnom.
Kao prvo ja sam za slovenački mentalitet previše otvoren i direktan. Sve što je u vezi samnom u Sloveniji, pa time i u Europi, bilo naopako i loše, ovde je super dobro. O mojim knjigama je u Sloveniji zabranjeno pisati, tako da sam jedini cenzurisan književnik u mojoj zemlji. Evo ti evopske demokratije.
Kao drugo, počeo sam pisati isključivo na srpskom i 8.9. 2018 sam bio pozvan na literarno veče u Baštu stihom obojenu, gde je moja poezija bila emocionalno jako snažno primljena, a kod balade posvečene narodima Jugoslavije TRAGEDIJA NA BALKANU bilo je i suza u publici. Na toj večeri pročitao sam i svoj BEOGRADSKI MANIFEST, kojim sam se proglasio POSLEDNJIM PESNIKOM JUGOSLAVIJE. I pala je odluka o selidbi u Beograd, jedna od mojih najpresudnijih pa i najboljih odluka u životu.
Ne radi se političkoj nostalgiji već o mom dubokom poštovanju naroda i mentaliteta na geografskom prostoru bivše Jugoslavije. Evropa je vrednosno istrošena i ljudski otuđena pa sam ja fizički i mentalno krenuo na istok. Sada sam tu i lepo mi je među vama braća Srbi, veoma inspirativno, hvala vam od srca.
O ČEMU PIŠEŠ U SVOJOJ NOVOJ KJIZI „NEKE DRUGE PESME“?
Pre svega o ljubavi, knjiga je posvećena svim ženama svemira. Ljubav je izvor poezije od kako ima poezije. U mojim pesmama se ljubav izkazuje na različitim nivoima, izravno i metaforično: ljubav prema ženi, ljubav kao ontološka i etička bit stvarstva, ljubav kao senzus, eros i tanatos.
U sadržajno-tematskom smislu u knjizi su ovi ciklusi pesama: Beogradski manifest, Gradovi mojih ljubavi, Moj opraštaj sa domovinom Slovenijom, Tragedija na Balkanu, Nada, Sreća, Bol, Magistrale ljubavi i Epilog ljubavi. Ima tu i 44 haikuja.
U JEDNOM POSTU NA FB NAPISAO SI „JA SAM ODRADIO SVOJE: NAPISAO SAM PESME IZDAVAČ JE ODRADIO SVOJE: ODŠTAMPAO JE KNJIGUS ADA JE NA VAMA DA ODRADITE SVOJE: PROČITAJTE KNJIGU“ ZA KOGA JE ONA NAPISANA?
Knjiga je napisana za sve koji čitaju i vole poeziju, a i za one, koji bi možda putem nje mogli da zavole poeziju. Mnogo želim, da je čita mlada populacija, možda njima u jakoj životnoj ekspanziji najviše treba, mnogo ih voli moja poezija.
Ja sam otišao na FB posle potpune blokade medija u Sloveniji, jer mi je bio onemugućen pristup čitaocima. Uprkos potpunoj blokadi, ja sam za 6 meseci rasprodao celokupan tiraž od 1000 primeraka romana ANONIMNI i 500 primeraka sabranih pesama O LJUBAVI, što je za slovenačko tržište izuzetno mnogo, a bogami i brzo. A to se u stvari nije dogodilo zbog FB, on mi je otvorio prepoznatljivost u prosturu bivše Jugoslavije.
FB je virtuelni prostor pa tako ne odražava realnost. Ja imam izuzetno mnogo lajkova za svoje pesme, ali to ne znači da ima to bilo kakve bitne veze sa prodajom knjige. FB čitaoci slabo kupuju knjige, oni vole digitalno i kratko. Znači poteban je poseban pristup u komunikacijskoj strategiji i tako je ta poruka, koju spominješ, tek prvi korak u nizu poruka koje će slediti na putu realizacije cilja te strategije. Naime kako na rub njihovog virtuelnog prostora, koji znači dodir sa realnošču, staviti odštampanu knjigu. Radi se o inovaciji procesiranja percepcije u društvenoj mreži.
DA LI JE PISCU TEŠKO NAĆI IZDAVAČA?
Teško je za kratko vreme doći do dobrog izdavača, pogotovo ako njima nepoznat s neba padneš u prostor. Živimo u vremenu hiperprodukcije pa time i inflacije kvaliteta pisanja pa tako i izdatih knjiga. Ali je moj stav oko toga jednostavan: bolje je da ljudi pišu i lošu literaturu nego da se međusobno kolju.
U Srbiji postoji oko 2000 malih izdavača od kojih je jako malo dobrih. Tu su i dva velika izdavača, koji drže apsolutnu većinu knjižara.
Ja sam iz vremena kada je bila selekcija velika i jaka, morao si da budeš stvarno dobar, da bi te neko štampao. Danas može knjigu objaviti svako ko to poželi i ima 500 do 700 evra za to, naravno, zahvaljujući malim izdavačima, kojima se izdavanje plaća.
U velikoj većini je za te izdavače posao završen kada prime te pare, odštampaju knjigu i tu je kraj priče, jer ne rade na PR-u, promociji, distribuciji i prodaji, to im i ne treba. Ja sam, znajući sve to, svesno izabrao malog izdavača jer mi je što pre trebala knjiga, da bi ušao u prostor srpske književnosti. Put do velikog izdavača bio bi predug, a vremena za čekanje nisam imao na raspolaganju, a uz to imam i mecenu, koja veruje u moju literaturu i financira moj rad. Već duže vremena tražimo i prevodioca moje poezije na engleski i ruski jezik.
KAKVE UTISKE NOSIŠ SA MEĐUNARODNOG SAJMA KNJIGA U BEOGRADU. KNJIGA JE IZAŠLA DAN PREPOČETKA SAJMA. BILA JE „TAZE“ NA ŠTANDU TVOG IZDAVAČA „NOVE POETIKE“?
Moja knjiga je bila i još je „taze“ na tržištu. A dobro krči put do čitalaca. Po oceni onih koji imaju pregled nad godišnjom produkcijom radi se o jednoj od najboljih knjiga pesama objavljenih ove godine. Tako da sam po tom pitanju veoma zadovoljan, a mnogo je i porudžbi zbirke u najpoznatijoj internetnoj knjižari kupindo.com, gde je za sada jedino moguće kupiti moju knjigu i naravno na mojim promocijama.
Kako sam već napomenuo, mali izdavači ne rade PR, promocije, distribuciju i prodaju. Tako, da mora autor to odraditi sam a to i radim.
U januaru 2020. godine izaći će prevod mog romana ANONIMNI kod malog izdavača AMMONITE BOOKS, koji financira objavu u celini, radi PR, promocije, distribuciju i prodaju. Njegove knjige su prisutne u svim Delfi knjižarama. Tako da ima u Srbiji i malih izdavača koji rade svoj posao onako kako se to radi.
KAKVO JE TVOJE VIĐENJE SVETA DANAS?
Nisam nostalgičan ni u kom smislu i pogledu. U svim vremenima svog života kritički sam reflektirao sadašnjicu, pa tako i danas. A prateči historijski razvoj, oćito je da se homo sapiens ubrzano pretvara u androida. Razvoj tehnologije je uslov za opstanak naše vrste, a to će neminovno rezultirati u našem iščezavanju, ako nastavimo takvim i istim putem te pristupom. Moja prognoza je, da je vrsti preostalo najviše100 godina.
A nećemo posve izumreti, preživeće primarne zajednice, koje žive u džunglama ove planete i ostale su više ili manje u paleolitskom i neolitskom produkcijskom načinu, pa su tako potpuno nezavisne od moderne tehnologije, a pogotovo od bilo koje produkcije energije za svoj opstanak. One su najveće postojeće blago naše civilizacije. Moraće ta vrsta početi iznova, ako joj bude data druga šansa.
OBZIROM DA JE TEMA DECEMBASKOG IZDANJA RYL MAGAZINA SLOBODNA, KAKO KADA UČITELJICA ZADA SLOBODNU TEMU, ŠTA BI PORUČIO NAŠIM ČITAOCIMA?
Poštovanje svega van sebe i skromnost u sebi. Da li postoji nešto ljudski jače? Ako je umetnost poslednji branik pre pada u varvarstvo, pitajmo se, da li možda nismo već na ivici tog ponora.
