in

GDE JE SRCE, TAMO JE BOGATSTVO

PIŠE: NIKŠA DOBRE

Osvanulo je novo jutro iznad Crkve Svetog Marka.

Beograd se pomera ka još jednom danu. Pomera ga sila čoveka vođenog željom da stvara, da uspe, da se dokaže, da preživi, da postoji…

Ili silom ili programom svejedno je, jer je volja da ga menja samo njemu data.

“Rad je stvorio čoveka”, reče neko davno, verovatno u želji da mu takav čovek služi što duže. Upravo takav čovek, u želji da se dokaže, da ima više, da doprinese svojoj porodici, upao je u mrežu modernog robovlasničkog društva korporacija koje nemilosrdno troše sve ono što najmanje služi čoveku. Danas je luksuz biti srećan na poslu koji radiš ili, bolje rečeno, mali je broj ljudi koji rade ono što vole.

Pa šta je to što nas odvaja od sreće, čoveče? Da li manjak hrabrosti da se pomerimo sa mesta ili manjak vere da zaslužujemo bolje?

Čovek dugo vremena živi po principu “dobro je, samo da ne bude gore”, ne shvatajući da je time svesnost u njemu prepoznala sopstveno nezadovoljstvo i priliku da svojim izborom promeni manjak hrabrosti, izlazeći iz flegmetičnosti života koji živi i posla kojim se bavi.

Ako čovek već odluči da ostane na poslu koji ne voli, onda je to nezadovoljstvo privremeno jer će ga želja za stvaranjem pomerati da traži nešto drugo da radi, prihvatajući to kao odskočnu dasku ka boljem. Ako osoba ne odluči da promeni posao, onda je priroda i izvor njegovog nezadovoljstva u njemu samom.

Svakodnevno viđamo ljude koji čine da sistem života oko nas funkcioniše i koji su zadovoljni poslom kojim se bave. Kasirke, učiteljice, električari koji se penju na vrh bandere, majstori koji održavaju kanalizacione cevi, portiri, vozači kamiona, taksisti i svi drugi koji žive od plate do plate kako bi preživeli i svoju familiju finasijski podržali.

Običan čovek je heroj svakodnevnog života. Dolazeći na ovaj svet, niko nije rekao da će biti lako. Rad se smatra načinom za ispunjenje svrhe pojedinca, služenje drugima i doprinos opštem dobru. Naravno da čovek kroz rad može da izrazi svoj talenat i kreativnost, raste lično i duhovno, ostavljajući na taj način nešto iza sebe. Rad nije samo o zarađivanju za život, već i o razvijanju vrlina poput marljivosti, integriteta i saosećajnosti.

Šta god čovek radio, bez obzira na diplomu ili školu koju je završio, osnova svega je raditi to časno i pošteno, ne izgubivši sebe.

Šta znači izgubiti sebe u današnjem vrtlogu želje za bogaćenjem, koja nema nikakve veze sa stvaranjem, osim želje za moći koja je prolazna i ne ostavlja nikakav trag posle nas?

Stvaranje u istini i poštenju nas oslobađa svih okova fizičke kontrole moći i novca, dok rad zasnovan na lažima, manipulaciji i krađi ne proizvodi ništa drugo nego propadanje sopstvenog bića i čistote izvora iz kojeg dolazimo.

Upoznao sam ljude koji nemaju dovoljno sredstava za život ili imaju sasvim dovoljno da bi preživeli i one koji imaju toliko da ni sami ne znaju koliko imaju. I jedni i drugi nose svoje nezadovoljstvo na svoj način. Prvi zbog neuspeha i flegmatičnosti kojim su proćerdali život, zaviseći od drugih ili verujući da su manje vredni i najmanje dobri za sebe i svoju familiju, i ovi drugi koji su, i pored sve moći novca koji imaju, izgubili sebe, živeći u istom strahu od života kao i oni prvi.

Prve verujem da prepoznajete, jer smo okruženi njima, ali da biste prepoznali druge, potrebno je i malo mašte.

Zamislite osobu koja živi u 78. ulici i Park aveniji, u samom srcu Menhetna, i jedna je od tri najuspešnija plastična hirurga u svetu, stanuje u četvorospratnici sa liftom koji joj služi kao orman nepotrebnih stvari, svakodnevno namrgođena, kriveći svet oko sebe za sopstveno nezadovoljstvo, ne znajući ni sama zašto.

Ali da ne idemo daleko od Srbije, zamislite čoveka koji je svojim “teškom radom” stekao “bogatstvo” otimajući od drugih ceo svoj život i kad je došao do finasijske stabilnosti i zgrada izgrađenih na prevari i krađi, nemir nezadovoljstva mu i dalje ne da da uživa.

Novac nam je najbolji prijatelj ako ga čovek napravi u istini i poštenom radu, ako smo izbalansirani u svom biću, shvatajući da nas rad koji volimo oplemenjuje i čini srećnim sve dok njim inspirišemo ne samo sebe nego i druge.

Čovek može da prikupi znanje zasnovano na faktima i informacijama, ali ako nema mudrosti da prepozna trunku sreće i dobrog iz sinteze znanja i iskustva, neće biti sposoban da se menja. Znanje omogućava da pravimo promene u svetu i oko sebe, mudrost nas menja.

Mudrost nas čini boljima, podiže našu svesnost o sebi i drugima oko nas.

Mudrost čestitog seljaka je sto puta vrednija od sveg znanja školovanog ili neškolovanog kriminalca. Upravo ta mudrost ga čini srećnim sa onim šta ima, jer i to “dovoljno” za njega je previše.

Mudar čovek prepoznaje da su sve mentalne bolesti neka forma zadovoljstva u spoljašnjem traženju.

Mentalno zdravlje je u unutrašnjem miru. Unutrašnji mir nam omogućava da ostanemo nepotreseni nedostatkom ljubavi jer je ima napretek i na taj način, kroz naša sopstvena čula, ispravljamo spoljne uticaje nezadovoljstva.

Dužnost svakog čoveka dok radi je da živi u svojoj odgovornosti prema istini, a ne u prilagođavanju svog mišljenja sistemu, grupi ili režimu. Takvo prilagođavanje je vražje putovanje koje nije autentično istini jer se ne poklapa sa našim ubeđenjem, ali pojedincima donosi korist.

Takva korist je put ka karmičkom ciklusu koji Biblija naziva paklom, a život nas uči stranputici našeg postojanja ovde na zemlji.

Naši preci su uvek govorili:”Šta vredi da osvojiš svet, ako izgubiš dušu.”

Dokle god je vođen egom, čovek postaje slab i ranjiv, čime se god bavio, uvek će biti nezadovoljan sobom. Ako nisi izbalansiran, slab si i ranjiv, nesrećan. Ako si slab, život će da se igra sa tobom.

Treba mudrosti i snage da bi bio srećan i dobar čovek, jer toliko je izazova koji zavise od našeg karaktera i puta koji smo odabrali. Jer sreća je upravo u toj mudrosti da čovek prepozna u svemu sreću, ili da je stvori za sebe i bude zahvalan na toplom krevetu iz kojeg svako jutro namrgođen ide na posao ako već ne ide u sreći. Da bude zahvalan za zdravlje sebe i ljudi koje voli, deleći sa njima komad neba ispod kojeg hoda, udišući vazduh kao da je zadnji udah upravo sada.

Pomerajte se sa mesta ako vam se ne sviđa stolica na kojoj sedite. Utrne čovek i zaboravi na sebe, a vreme leti i ne pita za sutra. Snaga dolazi iz sopstvene volje za promenom. Um čini grešku samo kada je u konfliktu sa svojom voljom. Zato je izbor da se nešto promeni od velikog značaja i rađa se voljom za promenom.

Čovek se uplaši promene. Kada se plašimo bilo čega, onda prihvatamo snagu straha da nas povredi. Zapamtimo, gde god je naše srce, tu je i naše bogatstvo. Što znači da vrednujemo ono u šta vjerujemo i budemo tvorci našeg života u punom smislu, pronašavši Dušu sveta u centru svog bića čime god se bavili – tada posao postaje igra i zadovoljstvo u kom vas nevidljiva sila tera da i sami budete Anima Mundi.

Ako razumete o čemu pričam…

ŠTA MISLITE?

KOJI RAD SLAVIMO?

ПЛАВО СРЦЕ